Видан Николић
РАЧУН ОД СРПСКИХ НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ВУКОВОГ САРАДНИКА ВАСИЛИЈА А. СТЕФАНОВИЋА
Увод – У нашем народу самим Вуком/вуковски казано постоји културолошки обојена фраза положити (некоме) рачун (за нешто), која одсликава пирамиду друштвених односа појединца према надређеном у неком процесу или у ширем друштвеном контексту. Управо је Вук Стефановић Караџић, отац савремене српске писмености, да би се одужио својим сарадницима, скупљачима народног блага, увек наводио ко му је коју народну умотворину забележио или од кога ју је чуо „лицем у лице“. Тај лепи обичај Вук је започео од својих првих дела и задржао га до краја свога живота (у напоменама је писало „рачун од песама“). Једном приликом уз једну епску песму (читај: Бој на Донаверту) Вук је забележио да је ту песму чуо од „једнога старца из Сријема“, а у њену аутентичност „посумњао је“ велики Гете. Вук касније ту песму није уносио у свој избор епских народних песама. Проблем је био за оне скупљаче народнога блага који су се јавили у позним годинама Вуковога живота, јер су приређивачи користили Вукову оставштину, али не и његов обичај да „положи рачун“ који је то Вуков сарадник послао.
Десило се тако да су два Вукова скупљача народног блага, пореклом из Ста рога Влаха, области с богатом усменом традицијом, послали Вуку неколико српских народних приповедака, које није стигао да објави пред крај живота. После Вукове смрти нешто се од те драгоцене грађе на различите начине расуло по светским библиотекама, а прави Вуков наследник Стојан Новаковић слао је наше студенте (нарочито се истицао Љубомир Стојановић) да иду „по свету“, по највећим кул турним институцијама и универзитетским центрима где је завршила Вукова оставштина преписују и ту грађу „враћају“ у домовину. И касније, немарношћу истраживача и приређивача није све дошло на своје место. Тако се десило, како је речено, и са два Вукова скупљача из Старога Влаха. Максим Шкрљић послао је Вуку народне приповетке: Баш-Челик (објављено 1870. у Додатку СНП) и Дрво насред свијета (после „много лутања по свету“ објављено тек готово цео век после Вукове смрти). Те умотворине које је забележио харизматични Вуков сарадник Максим Шкрљић, родом из Перућца код Бајине Баште, вероватно, спадају у најлепше српске народне приповетке. Други Вуков скупљач јесте Василије А. Стефановић, који је Вуку из Бајине Баште послао четири српске народне приповетке. Заједничко за ова два позна Вукова сарадника јесте да су у својим препискама тражили од Вука (по принципу: „ја теби – ти мени“) да им помогне у премештају на друго место и други посао. Максим Шкрљић је био латов у Радујевцу на Дунаву и премештен је у Мокру Гору на царину (ближе завичају), а Василије А. Стефановић је био учитељ у Бајиној Башти и премештен је за писара у Ужице. Тако се Вук „поштено одужио“ својим сарадницима, како би рекао наш народ, а они њему послали то непроцењиво народно благо из Старога Влаха. Када би се данас могло „ставити на кантар“ да се измери вредност оних умотворина, тачније народних приповедака које су Вуку послали позни сарадници пореклом из Старога Влаха, тачно шест народних приповедака, права мера би била да су то дела у самом врху онога што се могло чути „из уста“ српскога народа.
Предмет рада – Остављајући за ову прилику по страни „причу“ о Максиму Шкрљићу као Вуковом сараднику, наше интересовање усмеравамо на четири народне приповетке које је Вуку послао Василије А. Стефановић, 1859. године, тадашњи учитељ у Бајиној Башти. Наш задатак је да сложимо по реду чињенице које се тичу овога „полагања рачуна“, а циљ да се коначно у нашој науци дефинише шта припада Василију А. Стефановићу као сараднику Вука Караџића из његовог позног периода.
Пођимо редом.
Ко је Василије А. Стефановић? – Василије А. Стефановић рођен је у селу Тубићи код Косјерића 1830. године. Завршио је богословију, али се никада није бавио свештеничким позивом. Био је учитељ у селу Субјелу код Пожеге, Мајдану код Рудника и Бајиној Башти. Уз помоћ Вука Караџића премешта се 1861. године у Ужице за среског писара. Касније се премешта у Ариље, где је поред писарског позива, радио у „недељној школи“ за описмењавање одраслих. Своје службовање је завршио у Алексинцу, где је и сахрањен (уп. Живковић 1981а; Живковић 1981б; Николић 1982: Деспотовић 2021).
За време свог учитељског службовања у Бајиној Башти, Василије А. Стефа – новић помогао је Јосифу Панчићу да прикупља примерке биљних врста с Таре, а посебно се заложио око помоћи Панчићу да открије оморику, ендемичну биљну врсту за којом је наш познати ботаничар трагао двадесет година. Архивска грађа потврђује да је Василије А. Стефановић тражио од школских власти да му се дозволи допуст како би помагао Јосифу Панчићу да истражује природно богатство у ужичком крају. Познато је да су Вук Караџић и Павле Јозеф Шафарик, два водећа барда словенске филологије, наговорили младог лекара и ботаничара Јосифа Панчића да из Беча оде у кнежевину Србију, у ужички крај, и истражује богато царство флоре и фауне. Тако се и млади учитељ из Бајине Баше нашао у прилици да помогне Панчићу да оствари толико жељени циљ и пронађе и оморику (за коју је чуо из Вуковог Српског рјечника), као и друге реликтне врсте.
Василије А. Стефановић водио је с Вуком Караџићем преписку из Бајине Баште. Уз писма шаље прецизне податке о селима Осата, предела преко Дрине, бележи четири народне приповетке. Сарађује са Српским новинама и у часопису Зимзелен. Из Вукове Преписке види се да је Василије молио Вука за премештај у Ужице (што је Вук и учинио), а после Вукове смрти Вукови наследници траже у једном писму да им се нађу пренумиранти за Вукова дела у Ужицу.
Као срески писар у Ужицу, Василије А. Стефановић учествовао је у догађајима око ослобађања града Ужица 1862. године, у историјски пресудним догађајима у време књаза Михаила Обреновића, када су ослобођени и други српски градови од Турака. Као срески писар учествовао је и у организацији одсељавања муслиманског становништва из Ужица, а касније је о тим догађајима испевао спев/епску песму Српска вила и турска уктача или Ужичанка (1303 стиха). Ово дело било је веома популарно у своје време, објављено је у часопису Видовдан и као посебна књига 1867. године, а постоји и савремено издање (в. Стефановић 1867; Стефановић 2022).
Рачун од народних приповедака Василија А. Стефановића – Василије А. Стефановић, за време службовања као учитељ у школи у Бајиној Башти (1855–1861), води преписку с Вуком Караџићем у жељи да му Вук помогне да се премести у Ужице за среског писара. Како смо напоменули, Вук ће употребити свој ауторитет и помоћи „свом сроднику“ (као га назива Василије, тражећи у једном писму заједничке породичне корене) да се премести у Ужице на нову службу. Како је речено, у тој преписци су и два већа прилога: (а) попис села у Осату, са ознакама верске при падности становништва по селима – што су користили истраживачи у нашој исто ријској и филолошкој науци, и (б) четири српске народне приповетке – што је предмет нашега рада.
У писму из Бајине Баште, од 18/30. новембра 1859. године, Василије А. Стефановић пише Многопоштованом Господину Вуку Стеф. Караџићу, књижевнику српском, у Београду:
„Многопоштовани господине!
Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је, у том погледу, урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак добио сам и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих Глолооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток“ или, можда, због обимности, као посебан сепарат.
Овде под /1./, /2./, /3./ и /4./ приложене четири приповетке народне, које сам до сада саставио, пошиљем Вам с том понизном молбом, да их примити изволите са онаквим усрдијем с каковим их Вама пошиљем, Вас срцем и искрено љубећи и поздрављајући.
Ваш Сродник
Василије А. Стефановић, учитељ.“
Писмо је писано предвуковском азбуком, а све приповетке су, како је написано на маргини – преписане (преписао Ђура Даничић).
Ту су следеће четири приповетке: (1) Краљ. Сељак. Генерал-мајор; (2) Царев зет и крилата баба; (3) Војник и воденичар; (4) Свети Сава и Ђаво.
Све је то објављено у Преписци XII (1859–1862), у Сабраним делима Вука Караџића, књига тридесет и прва, коју је приредио Голуб Добрашиновић са сарадницима (уп. Караџић 1988а: 255–266).
Последње издање српских народних приповедака за време Вуковог живота било је 1853. године у Бечу, под насловом Српске народне приповијетке, а Вук је спремао за живота ново издање са оним приповеткама које је добио касније до смрти 1864. године. За поменуто ново издање биле су предвиђене и оне народне приповетке које је Вук добио од Максима Шкрљића и Василија А. Стефановића, дакле и поменуте четири приповетке из Стефановићевог писма послатог 1859. године.
У Књижевном огласу за Српске народне приповијетке, које је скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Друго умножено издање, које пише Ана, удовица Вука Стеф. Караџића, у Бечу, 16. септембра 1869. године, најављује се ново издање (из 1853. године), које ће бити допуњено оним приповеткама које је Вук касније скупио.
Друго умножено издање, под насловом Српске народне приповијетке, скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, у наклади Ане, удове В. С. Караџића, појављује се у Бечу 1870. године. У том издању из 1870. године излазе три српске народне приповетке које је забележио Василије А. Стефановић: Царев зет и крилата баба, Свети Саво и ђаво и Хоће воденичар у војску. Како се види, овде су приповетке с мало престилизованим насловима, а нису објављена имена сакупљача кад већ није било Вукове руке да то нагласи у „полагању рачуна“ шта је од кога добијено или забележено.
У књизи Српске народне приповијетке, објављеној у Сабраним делима Вука Стефановића Караџића, приређивач Мирослав Пантић, констатује за следеће приповетке: (1) Царев зет и крилата баба (број 19) – „Записивач непознат. Оригинал није сачуван“ (Караџић 1988б: 608); (2) Свети Сава и ђаво (број 20) – „Записивач непознат. Оригинал није сачуван“ (Караџић 1988б: 609); (3) Хоће воденичар у војску (број 32) – „Записивач непознат. Оригинал није сачуван“ (Караџић 1988б: 614). Да је поменуте приповетке забележио Василије А. Стефановић, прецизно се може утврдити на основу онога што је објављено у Вуковој Преписци XII (оригинали се чувају у Архиву САНУ). Од четири приповетке из Преписке XII, које је добио Вук од Василија А. Стефановића, три су изабране да се објаве у издању из 1870. године.
Како је дошло до тога да академик Мирослав Пантић 1988. године „прави грешку“ и констатује за те три лепе приповетке да је записивач непознат? У време приређивања Сабраних дела, Вукова сва грађа била је под „ембаргом“ за истраживаче са стране како би се олакшало приређивачима да имају комплетну грађу у рукама. По неком систему одвојена је Вукова преписка од оних прилога који су Вуку долазили уз преписку, а што Вук није за живота објавио. То је била грађа за друга истраживања Вукових остварења из области језика, књижевности или етнологије. Вероватно није било ни сагласности међу истраживачима који су водили поједине књигеиусамој пирамиди таквих тимова између руководиоца и сарадника.
Тако се десило да је негде у свету „залутала“ народна приповетке Дрво насред свијета, коју је забележио Максим Шкрљић а донео из Петрограда Љубомир Стојановић, објављена тек у наше време. Приповетке које је забележио Василије А. Стефановић „залутале су“ у самој архивској грађи, а приређивачи (и стари из 1870. године и нови из 1988. године) остали су „дужни“ да „положе рачун“ ко је шта донео на „менију“ за најлепше српске приповетке/бајке.
Закључак – На крају, лако је уочити да постоје многе неистражене белине у обимном Вуком делу, као и да је остала неистражена грађа која се чува у архивама у земљи и иностранству. Потребно је доста напора и труда да се отколоне још неке недоумице око целокупног Вуковог дела и пренесу у савремену науку сви они принципи истраживања свих језикословних ситница, што је он чинио с доста истанчаним језичким осећањем. Исто тако, знамо да је, његошевски речено, „мало рука и малена снага“ у нашој науци да се уради оно што је преостало како се не бисмо удаљили од Вука/вуковског, бар толико дугујемо и Вуку и српској науци. За наук је и да остварења некадашњих ауторитета у нашој савременој науци треба проверавати, јер су они често препуштали својим још недоученим сарадницима да обављају доста послова који нису доследно касније проверавани. Још, када се осврнемо на нашу тему, није без значаја да се у критичким издањима Вукових дела (што се чинило у едицији Сабрана дела Вука Караџића) у даљим истраживањима исправе неке недоумице и грешке. За прецизну вишеаспекатску језичку и књижевну анализу значајно је ко је забележио неку народну умотворину, када и где је то учињено, којим писмом и на коме дијалекту и сл. (понекад довољно да применимо оне постулате које смо од Вука могли да научимо).
***
(На крају, в. Прилог, доносимо адаптирани текст приповетке Краљ и сељак из Преписке XII, оне приповетке коју је Вуку послао Василије А. Стефановић, а није објављена у избору приповедала у приређеном издању из 1870. године и каснијим издањима).
Прилог:
Адаптирани текст приповетке Краљ и сељак (коју је Вуку Караџићу послао Василије А. Стефановић)
КРАЉ И СЕЉАК
Један краљ пође да се поред ријеке прошета. Узме са собом велику пратњу. Кад поред једне ријеке буде, нађе једнога човјека који ораше, назове му: „Помози Бог,брате!“; а сељак рече: „Бог ти помогао, ваше величество!“ Краљ рече: „Како си, брате!“; а сељак му одговори: „Хвала Богу, ваше величество, добро, боље него и ти и твоји совјетници!“ Кад ово краљ чује, онда запита сељака: „Како то, брате, да си ти боље него и ја и моји совјетници; колико ти имаш прихода на дан?“, а сељак му одговори: „Имам четири крајцаре сребра“. „Е, добро. Па кад ти немаш више него четири крајцаре сребра, шта с тим можеш да учиниш?“ А сељак му одговори: „Ја добро, хвала Богу – једну крајцару дајем под интерес, једном одужујем старе дугове; једном храним мене и моју фамилију, а једна ми увијек претече“. „А како то, брате?“, запита га краљ; а овај му одговори: „Ето како: једну дајем под интерес, тј. храним моју децу, да и они мене хране кад ја остарио будем. Другом одужујем старе дугове, тј. храним оца и матер, јер су и они мене хранили кад сам дијете био. Трећом храним мене и моју фамилију, тј. мене и моју жену; а четврта ми увијек претјече, па сам у свему задовољан“.
Кад ово краљ саслуша, онда извади један дукат цесарски, те му даде, и рече: „Чујеш, брате, док не видиш мој лик, немој то никоме казати“, па отиде, а сељак остане орући. Кад краља из шетње дође у свој двор, онда позове све своје совјетнике и каже им све по реду како је наишао на једног сељака, и шта је са овим разговарао, заповједивши, да ако му совјетници не истолкују шта значи једну крајцару дати под интерес, једном одужити старе дугове, једном ранити себе и фамилију, да ће их свије истјерати, оставивши им термин за три дана. Сад се совјетници нађу у чуду. Два дана једнако се договарају, домишљају шта ће то значити, али узалуд не могу да погоде. Кад трећи дан буде, удруже се два совјетника и пођу поред ријеке домишљајући се шта ће то моћи бити. Идући тако, опазе једнога човјека који ораше па му назову: „Помози Бог!“; а овај им договори: „Бог вам помогао!“ „Како си, шта радиш?“, рекну му совјетници; а он им одговори: „Хвала Богу добро, боље него и ви и ваш краљ“. „А како то?“, упитају га совјетници, „и колико ти имаш прихода на дан да будеш боље него ми и наш краљ?“ А сељак им договори: „А имам четири крајцаре сребра!“ „Па добро, брате, а шта ти можеш учинити са четири крајцаре сребра?“ „Ја могу добро“, одговори сељак, „једну дајем под интерес, једном одужујем старе дугове, једно храним себе и своју фамилију, а један ми остаје у готовини.“ „А како то, брате?“, запитају совјетници; а сељак им одговори: „Нећу да вам кажем!“, „А зашто, брате?“ „Нећу, тако!“ „Ми ћемо ти платити, кажи нам“, а сељак одговори: „Добро, да се договоримо!“ Те осврни те обрни, те стрму те долу, те горе те доље, еле те начине на 9.000 талира, и онда како они готове паре сељаку изброје и овај завеже у своју мараму, онда им каже.
Кад трећи дан осване, онда краљ позове совјетнике у свој двор и упита их јесу ли се досјетили да му кажу да или не. Онда она двојица устану и покажу, а краљ се сјети да су они морали онога човјека наћи, па му платити, те им је казао; зато онда пошаље своје ађутанте, те онога сељака доведу пред краља. Кад овај дође, упита га краљ: „Зашто ти, море, каза оно? Јесам ли ти казао, да док не видиш мој лик, да то никоме не казујеш?“. Сељак му одговори: „Ваше величество, ви сте ми истина тако казали, али сте ми дали одмах свој лик на дукату, па ја опет нисам хтео казати само за један лик ваш, али када видјех 9.000 ваших ликова“, па онда проспе пред краља талире, „ја онда казах“. Кад то види краљ, онда рече: „Ти си до сада био простак, орач, копач, нитко и ништо, а ја те сада постављам за генерал-мајора“. Чувши ово уплашени сељак, сагне се да га у руку пољуби, па добро прде. Краљ га запита: „Шта то?“, а он одговори: „Досада сам био нитко и ништо, сељачина и незнатан, а сад постадох благородни, па испрдох ону бившу простоту!“
Народна приповетка, записао Василије А. Стефановић