Смиљка Исаковић

ШТА ЈЕ ВИДЕЛА МАЛА СИРЕНА
НА ЛЕПОМ ПЛАВОМ ДУНАВУ

Антички филозоф Талес, један од седморице мудраца старе Грчке, сматрао је да је вода темељна и вечна твар, из које све ствари настају и у коју се враћају. Купајући се у светој реци Гангу Индуси се приближавају божанском. И Европа има своју реку. Дунав, Истер, на свом дугом путу кроз Европу, повезује народе и културе. Повезује 4Б – четири главна града европских држава, Беч, Братиславу, Будимпешту, Београд. Повезује Црно море са местом Св. Ђорђе, одакле моћна река истиче код планине Шварцвалд. Много је симболике, много историје, митологије. Путује Дунавом и Јасон са Аргонаутима, у потрази за Златним руном. На Ада Калеу, кога више нема, скривале су се дахије, али је и Медеја убила свог брата… Магичне тачке мистичне реке.

Реке – времеплови, јер памте много. Реке повезују културе и народе миленијумима.

Шта би доживела Мала Сирена, имагинарни путник (Imaginary Friend) путујући кроз воде Дунава, од извора до ушћа.

Почетак је на немачкој планини Шварцвалд, од места чаробног назива, Св. Ђорђе. Црне шуме, беле стене, розе цвеће, ето је и Шварцвалд торта. Али, сирена није за слатко, она ослушкује звуке фрула и раушвајфа, љубавни пев Тристана и Изолде, Минезенгере који певају о својим госпама, док Парсифал лута у потрази за Светим Гралом.

У првом значајнијем граду, Улму, у свом родном месту мали Алберт Ајнштајн бежи са часова математике, седи на обали и слуша сеоске свираче. Можда чека легендарног Фрулаша да одведе децу из села до реке, да заједно сањају.

Низбрдо, низводно, у Дунав се улива притока Ин, најпознатија река укрште них речи, са најкраћим именом.Место за одмор мале сирене, до великог царског града Беча.

Беч, келтска Виндобона, престоница и царски град моћне Марије Терезије, на чијем су се двору свирали многи лепи инструменти, који се и данас могу видети у Бечком Музеју. У истом музеју чува се и Свето Копље, за кога се верује да је 2000 година прелазило из руке у руку моћних владалаца европског света. Без њега власт се губила и моћнике је гутала тама, као што се то десило последњем „власнику“ Светог Копља, Хитлеру. Од тада реликвија стоји изложена и врло чувана у музеју, да подсећа на пролазност свега, па и апсолутне моћи и власти. Hic Transit Gloria Mundi.

Зато је музика вечна и никад не умире. Мала сирена је одлутала у Бечку оперу, да чујеНовогодишњи концерт, којим нас сваког првог јануара обрадују Бечки Филхармоничари, од чаробног и непоновљивог Вилија Бошковског, до Мехте, Мазела, Абада.

Беч, град валцера и град Штрауса.Историја ће навући вео заборава на сукобе и ратове, док ће валцер „На лепом плавом Дунаву“ трајати, и трајати, и трајати. Моћ музике. Два Штрауса, Јохан и Рихард, један валцерски, а други озбиљан, путовали су кроз свемир, у најузбудљивијим деловима филма “ Одисеја у свемиру 2001“.И то је моћ музике. Од тог момента, од тог филма, никад више нисам слушала Штраусовог Заратустру, а да не узлетим у небо, до непознатих звезда.Стенли Кјубрик се у свом антологијском научнофантастичном филму поклонио моћима музике. Беч је и град Моцарта, где је он весело живео, срећно ожењен, мада прогоњен муком и дневном бедом несхваћеног уметника. Позната прича.Ту је започео, али не и завршио „Рекви јем“, јер га је смрт омела. По предању, гроб му се не зна. Његова музика влада светом и данас.

Братислава, други главни град НА Б. Словачка народна музика, весело се окреће народно коло.Убрзо, ето Сирене на ушћу Драве у Дунав. Одјеци словеначке полке, Солченце захајааааа, стижу до сирене, али она је већ отпливала даље, јер је чека Будимпешта, трећи од четири главна града НА Б који леже на Дунаву. Грандиозан и плански грађен, обележен је боравком Срба и српском музиком, коју је велики мађарски композитор Барток озбиљно проучавао као део етномузиколошког наслеђа целе Мађарске.Записао и оставио покољењима, да певају, свирају и сећају се. То музика чини свима нама. Као и река, чува традицију од заборава, и онда када речи пресуше.

У Новоме Саду, хеееј, слушала је имагинарна путница мало тамбураше на Петроварадину, мало Исидора Бајића, и ето мале сирене до нама најважнијег, мада не и највећег, главног града НА Б, белогБеограда, негдашњег келтског Сингидунума. Тако Сирена и Дунав улазе на Балкан.

Келте, Угаре, Турке и остале, оставићемо историји, али морамо да се сетимо како је неписмени књаз Милош Обреновић наумио да од сељачке Србије направи европску земљу, па позвао светског човека Доситеја Обрадовића, а богами и чешке музичаре да оснују први прави оркестар у нас.Кажу да је Књаз од све музике највише волео штимовање оркестра пред почетак…Ко зна, нема Књаза да нам каже. Али да је знао да је музика моћ, знао је!

Мала сирена прилази ушћу Саве у Дунав, и одмах запуши уши: Где ли сам то стигла, пита се Сирена. Није то грмљавина славних борби приликом ко зна ког по реду, освајања Београда. Не бори се то Мајор Гавриловић на бранику отаџбине. Ништа тако романтично и херојски. То београдски матуранти славе матуру на сплавовима. Имагинарна путница брзо плива даље, да не оглуви. Лечи се успоменом на Моцартову „Малу ноћну музику“ и тоне у дремеж код смедеревске тврђаве, уз мирис воћа и шапат трешњиног цвета.Па и имагинарни путници имају право на одмор.

Чека је монументални Ђердап, опасан и брз. Кроз Гвоздена врата, хуји и јури вода кроз Казане, све даље, кроз Лепенски вир. Ђердапски теснац је, по једној од легенди легенди, створио Херкул, раздвојивши два планинска масива. Тако су настали Херкулови стубови, који, будући имагинарни као и наша путница, сасвим одговарају Ђердапу, који тако постаје улаз у имагинарни свет дунавске Атлантиде. Из тог митског дела, са Ахиловог извора на падинама Карпата, истиче трећи део Дунава, назван Истар по богињи старог света, владарки вода. Опасни део Дунава, Ждрело, сирена брзо прелази, јер је у старом свету симбол ждрела био рубни део царства поџемних сила, улаз у поџемни свет, чији је гранични камен света стена Ђердапа, Баба Кај. Нема ту музике, само хујање моћне воде. Пролеће сирена преко потопљеног острва Ада Кале, Гребена, поред Лепенског Вира. Друштво јој прави царска моруна, али је она у потрази за правим местом за мрешћење, па ћути и плива даље. Мимоилази се са бродом Аргонаута. Јасон поносно показује отето Златно Руно, док брог Арго нестаје узводно, до Ушћа, па онда Савом, до Јадранског мора, у неку другу митологију.

Лепенски Вир, рај на земљи пре много миленијума, чудесна је и јединствена насеобина. Ако није пронађено оружје, да ли то значи да је човек Лепенског Вира уживао у својој Утопији, славио богове у облику риба и себе самог доживљавао као пола риба-пола човек, у миру дугом хиљаде година? То наша сирена разуме. Зауставила би се она, дружила са њима, али на овим обалама више нема никога.Само радознали туристи 21. века шкљоцају апаратима. Људи-рибе, становници обале Дунава преселили су се у легенду. Њихово писмо појавило се најраније у историји, хиљадама година пре писаних форми старих Египћана и Сумераца. Није вероватно да ће икада бити дешифровано. Да ли су певали и свирали? Сигурно, на неким јединственим, бајковитим инструментима, који су нестали заједно са њима.

Геолози указују да је подручје данашње Србије и Румуније у праисторији било потопљено великим морем. Тако је нестала дунавска Атлантида и сва чудеса са њом. Шта се могло десити са душама несталих под атлантидским потопом? Коментаришући Хесиода, Јаков Буркхарт мисли да су постали армија од 30.000 бранитеља од зла – „чувари смртних људи што, скривени измаглицом, корачају по земљи и дарују богатство, располажући краљевским правом на дељење правде“.

Пролаз између човека и Бога, Гвоздена врата, Казан, свирају своју музику. Пробијајући се кроз теснац, таласи производе необичне тонове, појачане хујањем ветра који се ломи кроз клисуру. Исконска музика, вечита, монотона, бескрајна, дивља, поџемна, од које уши заглуну, а човек, мали као миш, поклони се звуцима природе. Дуго бруји у ушима и када се одмакне од Ђердапа.

Сирена је већ на сигурном. Јаше на таласима кроз Балкан, који је на језику Османлија означавао планину, првобитно антички Хемус, Стару Планину, што дели Бугарску од Румуније. Дунав спаја Румунију и Бугарску, кривудајући кроз обе.

У бугарском граду Видину сирена слуша музику Генча Генчева, посвећену Дунаву и тромеђи око њега. Чује се мешавинабугарске музике, румунске, влашке источне Србије и Неготина. А у Неготину још увек бруји Њест Свјат и Опело Стевана Мокрањца, духовна музика, а народна. Најлепши спој корена и духовности. Мала сирена дуго би остала, занесена византијом и православљем, али река тече даље.На пут, на пут!

Румунија, Бугарска, Румунија, кривуда Дунав поред нафтоносних градова, рафинерија, од музике ни трага. Делта Дунава дотиче Украјину, лепезасто и широко улази у Црно море. Украјина, без бркатог Тараса Буљбе, који је далеко, на своме Дону.

Мала сирена је стигла на крај свог имагинарног пута. Можда нека Баркарола за крај, да је успава, али без гондола и гондолијера.Они су из неке друге приче.

Имагинарно путовање Дунавом, потрага за Атлантидом, за Златним Руном, потрага је за собом и својим идентитетом. И као што бива у виртуелном свету, увек смо на почетку.

Game Over. Game Restart.

Од свега је најтежи пут до самог себе (Хесе).