С осећајем захвалности примам изузетно признање и уписивање на листу коју су претходни добитници учинили достојном поштовања, ценећи чињеницу да се данашњи свечани чин одвија у окриљу највише институције наше културе, и радујући се што је овај скуп у знаку сећања на писца с којим сам одавно повезан, коме дугујем небројене читалачке радости.
Бранко Ћопић је учинио да окриље у коме одрастамо буде још топлије, и помогао да га не заборавимо пошто се из њега у свет одметнемо – они који нису били те среће да одрастају уз Ћопићеву „бајку о људима“, неће ни знати за шта су ускраћени.
Када сам за стихове које сам као основац срицао награђен књигом, и дипломом дечјег часописа „Змај“, с потписом Бранка Ћопића, тај несвакидашњи доживљај постао је тајни додатак детињству и сновима; од тада до овог данашњег сусрета с Ћопићем, на месту које је за то посебно овлашћено, протекло је више од шездесет лета. Но, моје дружење са писцем из чудесне баште још је дуже од тога: читао сам га откако ми је отац предао „тридесет слова и у њима свијет“, затекли смо га заједно с народном епиком и Горским вијенцом у окружењу у коме смо прогледали; нарочито му се враћајући у студеним данима и, како би наш писац рекао, „рогатим“ временима.
Радост што безазленост постоји, и сета што она наилази на ненаклоњену и сурову стварност, нераздвојне су у Ћопићевој причи о времену и људима.
Упркос свему, овај песник, као да припитомљује свет, непрекидно открива искру људске топлине, и налази трен који ваља зауставити и уграбити испред пролазности; Бранко Ћопић је поуздан доказ да златно доба није тек сан, да нисмо само сањали него и живели.
Па, када нас прође мрзовоља, чим се мало откравимо, поново ћемо зачути хук речице Јапре, и негде дубоко у шуми брујање воденичког кола, тамо где никад добри не умиру старци, где заувек траје непролазни свет идиле. И видети како онај несмирени ратник секиром деља дрвену ногу за краву, док се дједу Раду чини да он само квари цепаницу: у причи која се не гради ни од фабуле нити од анегдоте већ се плете од фикције и од чистог приповедног поступка, понајвише налик сну.
Ја сам за себе измислио свој живот, испод Ћопићевог пера изашла је и ова неочекивана, мени драга реченица.
То признање изговорило је дете у писцу, вечито занесено чудесима света и живота, које га до краја није напуштало: које ће занемети тек над својим разбијеним светом. Доиста, нико није могао дати веродостојнију биографију његову и његовог доба, од ове коју је сам својим књигама испричао.
Још једном желим да изразим захвалност САНУ, Задужбини Бранка Ћопића, и члановима жирија који су издвојили и моју књигу за изузетно признање; те да поново искажем своје поштовање за писца коме сам се увек радовао, као један од оних који при сваком читању откривају да је Ћопићево дело баш њима упућено, и да је срећа имати таквог писца у језику у коме се и сами остварујемо.