Нова Зора

– А Аврааму беше сто година
Кад му се роди син Исак!
Прва књига Мојсијева, 21: 5

1
Јеси ли напустио станиште своје,
Пре првих петлова, праћен
Погледом Саре!? Јеси ли познао
Веру своју и глас Очев!?
Где ти је коњ, крилати!?
Јеси ли узео дете за руку
Јединца својега, милога,
Исака, дете старости твоје!?
Јеси ли кренуо у земљу Морију!?
Јеси ли му свезао руке и ноге!?
Јеси ли дрво положио, нож
Потегао!? Да ли те питао,
Док ти ум пливаше у закону
Господњем –
Зашто то радиш, оче мој!?
Јеси ли изустио, из вода
Дубоких, из шума густих,
Из скита тесног, јер нема
Пута, јер је свуда пут –
Сине мој, сине мој, ако си
Спреман да служиш, управи
Срце своје!

2
Узео си Исака, без речи,
Погледа прикованог за земљу,
Све до четвртог дана.
Ћутке положио дрва, свезао
Дете, извадио нож. И ниси
Питао, из света пролазног,
Неразумљивог,
Не слабећ’ душу своју –
Јеси ли ми зато дао да будем
Отац!? Хоћеш ли да ми га
Узмеш!?
Боље би било да ми га
Ниси ни дао! Ко је то видео!?
Ко је чуо за тако нешто!?
И ниси рекао –
То је мој плод, Оче мој,
Зар да сасечем корење!?
И ниси помислио –
Да је све у појасу, плашту
И гласниковом гласу!
Ни заплакао –
Јер, као што пламен страшни
Гута суво грање, тако и душа
Чиста, душом чистом, води
У Земљу Живих

3
Осамарих магарца својега,
Загрлих Сару,
Опростих се с Елијезером,
Слугом вековечитим. Узех са собом
Два момка и Исака, јединца
Својега, милога. Кроз мрак,
Буру и студен неподношљиву
Одох у планину, свезах му руке
И ноге, положих дрва, принех нож
И бејах спреман на ударац.
И не скамени се рука моја!
И не ослаби мишица моја!
И не помути се ум мој! Не питах
– Зашто то радиш, Оче мој!?
И не сагорех у пламену туге
Који се утростручи. Не рекох –
Да су дани зли, а време
Варљиво, кад из мале колибе
Кренух к другом свету!
Јер, чувах се гласина, чувах се
Речи лажних и речи лукавих.
Као и старац, громогласни,
Што на тргу, јерусалимском,
Окружен народом, не нађе човека,
Па реч своју усмери к земљи,
К небесима.

4
Још сам на планини.
Без гнева и зависти!
Не бацам камење у вис,
Не одапињем стреле у небо!
И нисам на уском путу,
Да ме кушају, гоне, као
Помахниталог.
И Исак је ту, син мој, јединац,
Свезаних руку и ногу. И дрво је ту.
И нож је ту! И још се множе
Људске сенке земљом
И мрак тавни доносе.
(Иако далек од сваке наде,
Ти видиш срце моје, ти знаш
Молитву моју и пре но се помолим)
Не зависи од њих. Спреман сам!
За ударац, Оче мој! Рекох –
Ал’, тихо је у срцу, јер то
Док из траве, густе, заталасале,
Израњаху главе цветова дивљих.
Што расту до звезда.
Венац! Већ сплићем венац,
Оче мој!

5
Чија је ово хумка,
Оче мој!?
Који је ово дан! Зар га у
Гресима проведох, Оче мој!?
Јер, домови опустеше земаљски
И капије се затвараху земаљске.
Узех два момка и Исака
Сина, љубимца мојега.
Прикупих дрва за ломачу
Нож наоштрих, жртвеник спремих,
И одох тамо где рече ти,
Оче мој.
Не трепнух, ни главу не померих,
Ни уста не отворих.
А на небу, као јата птица,
У групама, промицаху облаци сиви.
Узех у руке своје огањ и нож.
Тад рече Исак, син мој, једини,
Сунце незалазно –
Ето огња и дрва, оче мој!
А јагње, за жртву
Где је јагње за жртву, оче мој!?
Купих моћ те речи
Кроз шумски густиш
Пробих се до скита осамљеног
И пробудих из смртног сна!

6
За све се постарао Отац мој,
Он све види. Зна за муку, сузе
И ништа не заборавља, рекох –
Везујућ’ сина, јединога, љубимца
Својега. Сместих га на жртвеник, врх
Дрва. И кренух руком својом.
Да, немо, потегнем нож.
А небо, опет, баци свој пламен
И земља се, пода мном, отвори.
Па, у тешким ланцима, ступих
У битку невидљиву,
Три дана и добар део четвртог.
Тад чух, на брду
Где се Господ постарао –
Не дижи руку на дете своје!
И још –
Не чини то, оче мој!
Зар да убијеш!?
И семе се земаљско умножи,
Као звезде на небу, као песак
На брегу морском. И из њега
Рађаху се народи многи.
Зар ти не рекох, брате
Мој, највољенији –
Чух, како и певах!
Ко стрепи, мир свој налази
А онај што из плача у себи
Нож вади Исака добија!

7
Упамтио сам ту причу,
Од речи до речи, о Аврааму
И сину старости његове, Исаку.
И рани земаљској, страдалничкој,
Кад те туга обори, па ти је све равно –
И бездан таме и пламена. И понор,
Таласи свирепи, олује грозне, пакао,
Па ти се ни смрт не чини страшном!
Није то сећање на утвару,
На сном овенчану, седу, главу,
Ни проста мера какву плод доноси. Већ реч
Очева што утеху призива
И жалост прогони. Ставих је
У недра своја да нас од греха
Отргне, пут покаже и помогне
Да на небо однесемо
Сва блага наша.
У сенци, скривен –
Зар да говорим, јер све могах рећи!?
О жртви, испиту, гласу што из срца
Допире. Као и кројач, бајковити,
Што, за живота, доспе на небо
И озго осматраше свет.
Па не знаваше законе што
У земљи, скривени, попут семења,
Трошаху хлеб свој!