Селимир Радуловић
ВЕДРИ СМЕЈАЧ И ЗАСМЕЈАЧ
Уважени председниче САНУ,
Уважена господо Академици,
Даме и господо,
Сви присутни, по достојанству и чину,
Христос васкрсе!
Радосна је и пуна части прилика да кажем неколико речи поводом уручења награде која носи име по нашем ведром смејачу и засмејачу, како је Ћопића називао Михиз, који је био неизлечиво тужне душе, јер је знао да је она сетна, мека и детињаста, а живот оштар као сечиво, и да је човек добар не онолико колико, у свом торбаку, понесе хлеба, него колико му у распевани глас стане срца. Скендер Куленовић, његов ратни друг, колега и пријатељ, бележи у Летопису Матице српске, из 1963. године, у тексту Пријатељство поезије и поезија пријатељства, да је Бранко Ћопић своје три песничке књиге (Чаробна шума, Деда Тришин млин, Партизанске тужне бајке) извадио из крлетке дечјег песништва и ставио, без страха, на њихово место, међу сребрима и златима наше поетске речи. Овом суду се може мало шта додати и одузети.
Готово свака Ћопићева књига је маштено врело које нас упућује ка чудесним крајолицима детињства и невиности. Ко се, сагласно томе, не сећа унука и деде, из Баште слезове боје, који, у савршеном сагласју, верују да је лисица црвена, а вук зелен, те да је учитељица, која то оспорава, оваква и онаква, обична шишкавица, како вели деда, јер она не може знати боље од њега, који се с вуцима родио и одрастао, какви су они! Једнако томе, и суочења с питањем да ли се месец може дограбити с грабљама, упркос томе што се он, лопов, плаши грабаља и бежи колико га ноге носе, пред вером унука и деде да га је могуће уловити! Један, пак, детаљ, из пролога Баште сљезове боје, који је посвећен ратном колеги и пријатељу Зији Диздаревићу, сведочи о Ћопићевом далекометном продору ка невеселој слици савременог човека и савременог света. Он, наиме, вели да је наслутио неку апокалиптичну неман с косом смрти, питајући се ко су ти тамни џелати у људском лику, те да ли, и њега, чека исти крај у свету којим језди куга с косом. Помиње, још, и црне коње и црне коњанике, те ноћне и дневне вампире, сећајући се лирских кристализација Федерика Гарсије Лорке – Црни су им коњи, црне потковице. Рекло би се да је Ћопић, у другој половини прошлог века, обелодањујући страшне знаке савремености, указао на она њена осетљива места која су је водила, све до данас, ка превојима згуснуто-прегнантне старозаветне и новозаветне симболике.
Савремени свет, с јатима ноћних и дневних вампира, која се множе у њему, представља аморфну целину маса, класа и колектива (Шмеман). Савремени опатуљени човек, на трону од прашине, удова расутих, с погледом, мутним, воли читав свет, а не воли ниједног човека; он је, наслађујући се горким плодовима наше самоснижене цивилизације, затворен у кули, охолој, где ноћ, тавна, гаси светла, тавна, заборавио на дете из породице сиромашног дрводеље, у пећини рођено, окрећући се, без остатка, сивој и непрегледној колони униформисаних ликова, који личе на Ћопићеву кугу с косом, заслепљених наративом мравље и досадне среће. Могу да замислим како би се он, данас, у икумени која је у пламену, подсмевао свим таласима, животним, гледајући на оно што се не види, а не на оно што се види. Том и таквом Ћопићу клањам се и овога часа.
Даме и господо,
Један од врлинских отаца хришћанског Истока, реч је о старцу Порфирију, светлој пројави истине и утехе, вели да Отац, наш, не прима неотесане душе и да је неопходно постати песник да би постао хришћанин! Његова христоносна и духоносна реч – кад будем отишао бићу вам ближи – поседује веродостојну супстанцу преиначујућих боја имагинације. Као и ова душа, Очева, из Кавсокаливије, и овај беседник има веру у песништво, иако је мало савремених српских (и европских) песника који се не плаше да ће, на дан просејавања, остати заглављени у ситу. Чини се да, у савременом свету, који се множи и расте бројем, али не и лепотом и даром живота, нико тако дубински, као истином опседнути песник, не опомиње савременог човека да је кућу поставио наопако, да је неопходно вратити у нормални положај. И данас је, тај надахњујући поглед с брега, на којем седи песник, то јединствено сновиђење које се кристалише у бури надахнућа, које се зове песма, онај вишак смисла који нам омогућује отклон спрам колпортерске психологије ћилимског света. Песник не робује просторности славе, верујући да је боље вечно трајање у сеновитом кутку, неголи тренутни просев широм света; он је, већма, вечни атом свестан себе, неголи тренутна свест читавог света. Једном речју, он вечности жртвује бескрај. Том и таквом песнику клањам се примајући ово угледно признање, уз додатак – тек засенчена мрежа моје песме, иако потписујем сваки стих, није изаткана зарад личног испуњења, већ по мери крика, како бих оставио живу сенку о свом духу.
(Реч на уручењу Награде Задужбине Бранка Ћопића, у САНУ, 26. априла 2023)