Нова Зора

„Умеће је ћутати. Ко те прекида у ћутању?
Докони. Јуче ме је, на пример, прекинула
ласта која цвркуће. Не волим да прича дах губи.
Херцеговина у ћутању постоји и не постоји,
и има је где не треба, усред смрти и јаука.
Тако Васиљ простире мисли и предање. И ако има и
нема Херцеговине, биће све у реду, и ето
смрти и јаука. Причање је дисање, не прекида се.“

„Има верзија предања залудних,
није немогућа
можда Херцеговина
на небу има свој рај?
И ветар односи мирисе и сумње,
очи су пуне ветра, и крај.
А Херцеговина је веома свесна
колико је облик, колико празнина,
памти кад је он одлутао,
веома је свесна када се вратио
скрхан, весео, равнодушан.
Слути бескрај,
док брише екран лаптопа,
себе међу дубовима, храстовима,
дреновима, свећама, иконама,
у врелини огњишта и предања,
чује јеку гусала међу прецима,
види дечју игру с чаурама и мецима,
и Васиља како дрема,
а ваљда и сања.
А ко оде, а не покаје се,
и не уме да се врати,
затрована је мисао и туробна
од себе сама,
није требало ни да га виде куда се млати,
њега и сећање ће да покрије тама
С времена на време,
сети се како је говорио мудри Васиљ из Љубиња,
који кука да му у глави бију бона црквена звона:
Боже, како ово треба да разуме,
хоће ли престати звоњава кад умре?„

Зури у суву мастионицу
празно кандило виси испред иконе,
сећање сустиже сећање и – тоне,
одавно не узима ни пенкало,
не пуни хартијом фасцикле и кутије,
воли да је све при руци,
нема љубавних писама,
љубавне поезије,
и ником више срце не слама,
а Васиљ не би разумео да себе
на хард дисковима крије.
Оглашава се улубљена канта млека,
претурила је мачка, можда кер,
можда звер,
мисао за њим хода,
узвикује: Еј, ти, ја тебе добро знам!
Донео је у Бруклину клизаву одлуку,
дар-мар,
принео Богу себе и прошлост на дар.
У ствари, одлука стигла на време,
не враћај се где ниси био,
не враћај се јако – стави шешир – обуци сако.
Купио је сада билет у другом правцу,
и не од себе, и тек онако.
То није реда ради, верује,
сазревају и гасе се сени предака,
о овом мора да остави траг,
бар неколико редака.
Чему повратник од себе нешто да крије, 
воља му остати овде да се брије,
у Херцеговини,
вечитој ветрометини,
предумишљај повратника – лелујави осећај,
летети онамо – па једрити на ову страну,
летети онамо – па једрити на ову страну,
без разгледница – без фотографисања,
колебати се колико срце и глава траже,
а здравље и време дају – сјаја сјај,
све док осећања не спласну,
овако, ваљда, размишљају сиротиња и богати,
нема њега ни где га има – ни у рају
треба да га има и где никад не сврати,
ако Херцеговина постоји,
постоји лепота,
и грехота,
недоречен сан не жури крају.

Чаша вранца,
у зраку сунца вино и моћ времена,
поштење домаћина тиња,
своја и постојбина прадеде,
где га се једва сећају,
од беде,
једва да га препознају:
клас суве ражи у рукама мајке се мрви,
скоро обневидела баба
под оскорушом распреда и преде,
упртио је вишегодишњи немир повратника,
наде бреме,
лутања – ћутања,
бездан и станац камен,
спокој опустеле ватрене куће,
чађ на зидовима,
предака и зидова седе власи,
жар и пламена прамен,
сени прадедовског дрена пред гумном,
пробија се сумња о свему умном,
сећање од невоља лењо треби;
удварао се давно озеленели мај,
неба бескрај,
певале су царске птице,
ведрине су зевале и ревале,
оглашавала се посна и света
земља Хума,
она које нема и кад има друма,
хајде данас све прекрајај – и ходај,
одјеци и мрмор времена
уз чашу црвеног вина,
осмеси ствари и људи – избледеле слике,
шестари небом птица грабљивица,
вене што не мора да увене,
предања када су пуна
не примају никог – ни свога,
све се заборави – у црно туга сећања одене,
његов хедонизам је привидан,
налик на тврдоћу глога.

Ако нема Херцеговине,
нема ни брда,
и та два немања су једно,
навиру мисли крда.
Наслути речи и реченице,
Херцеговину које нема ни у миту,
Херцеговину пуре и масла,
силуета хајдука, ускока, светаца, хероја ситу,
не осуђуј претке за привид и наду,
речи у грлу се гнезде као гар,
смрт је наследна, расцветан од Бога нар.
Снатри и крени душом кроз Херцеговину,
немогуће стварну и сметену у времену
боји се, трзај се – знај емоција меру:
а бели плафон, папири, буђаве књиге у цегеру,
дим добро смотане цигарете,
сеже осећајност до неба,
распет између онога што пред њим стоји
и вере да је све сан који има покретни дан,
повратник – влаже очи сузе,
херцеговачко поподне себе кроји,
из главе мисли пузе,
сокола кликтај,
а баба, блага и загонетна,
призор из шкрипавог покајања – прилази старица икони,
пура и топлота у времену кајмака,
старица икони говори кога су све бацили у јаму 1941,
хиљаде побијених на времена дну
предобра старица у чаури и сувом семену и сну,
он повратник – у својим и туђим успоменама намерник,
у плавичастом светлу сенки заробљеник,
помало утвара,
има ли на лицу земље неко овакав сада,
окамењен у времена прозирном снопу,
Богу припада,
зачуђеност сећања таложи се у лаптопу.

Ако нема Херцеговине,
нема потребе за простирањем,
родољубива песма
оџвања рањива,
мирише и слободу удише,
пуна емоција које зборе,
несувисли понор,
мисли га коре.
Херцеговина – нежна јасика,
скресана прадедовска крила
да ли да се исповеди, причести,
нагоркиња, анђеоска класика:
сећање и крештава херцеговачка врана,
мирис сувог дувана,
стриц пуши и сипљиво дише,
ћутања о злу зла и милости дарежљивог Бога,
мудровање уснулих мудраца
нема их ни на гробљима више.

Јесен живота се примиче,
средина је септембра-октобра,
вера о смислу лутања бесмислена,
увенули струк невена.
Пустоловине и забити,
врећа успомена – треба је сакрити,
разумевање себе,
малограђанска драма повратника фарсу кроји,
кајање које се себе боји.
Наборано, суво чело,
сумње у све и брига,
падају призори,
време разумевања – таљига:
ноћ дивља купина сува,
плехана одликовања,
гласови прострти по вртачама и пољу,
туговање и вапај,
пева цврчак – има невиђену вољу,
бескрајна душа и даљина,
сува грана рузмарина.

О чему он, заправо, мисли?
А песма је рођендан,
ода неба – стигне свуда,
фантастика и чињенице,
мисли – речи колају у глави,
светли свитац – доколица,
чита о инсекту који у Рисну уништава палме,
невоља има два лица
у глави петао кукуриче,
има и нема Бога:
Умро је и Ниче!
Неподношљива тишина,
црно-бели ТВ – заборављени филмови,
књига руске лирике у рукама монаха.
курва историја кокетира – плаха,
керина режи – не бежи,
празно постоље споменика страха
сања бисту и главу,
гробља – силна гробља предака,
монах и дрвени – камени крстови,
убуђане књиге,
енциклопедије о свачему и свему
његов деда је био комуниста,
и волео Христа!
Мисли оживљавају, снене замиру
херцеговачка осетљивост у разговорима,
роса која на каћуну трепери,
срећа, искреност и туђ бол
сећање решетка – сећање камен – планине срце
Херцеговина на прагу себе чека, јава,
породична кућа се у себе урушава,
напукли прозори предака,
бршљан и трава,
сунце које се крије и беспризорно пада
застава, орден и канонада,
успомена успомену с криком призива,
виолина виолину преклиње и цвили,
а тамо мили, у небеској свили.

Нема Херцеговине,
нема братских ратова и крвавих кама и вратова,
наслути цветање,
балсамоване призоре и успомене,
преци и њихово певање
мрмљање налик на мртвог глас,
прах је барут у мецима,
плотун прецима,
плотун прецима,
папирна слика Светог Николе због промаје пада,
књига историје себе крије,
босиљак и балада,
астал за кројење – шивење – плетење
мајчина храстова столица,
време које стење с полица,
чепркање по хартијама,
метафизичке чињенице,
мртви преци у мртвим соколима и партијама

Просто речено,
ништа сем црва у мртвима не царује,
нема хероја, нема грабежи, нема љубави,
смрт сем смрти ништа не дарује,
а од невоље и безгрешне избави.
Похлепа и зло царују у живим,
радост и туговање у ланцу су живота,
не могу да се умире мисли
ничим вредним,
криви се не осећају бедним.
А у ратовима много је оних са чврстим убеђењима,
сањара,
блиставих, племенитих које надање
у времену вара.
И прапрадеда и његов старији брат
кренули су знане 1876.
да лију крв у Невесињу,
псовали и проклињали султана, дервише, везира и аге,
небеско плаветнило и сиротињу,
и рекао је прапрадеда: Смрти шејтана су ми драге!
И битка за Невесиња ево век и по траје,
и данас има јаука и граје.
И јатаган, у музејима остаци дум-дума,
нема заборава, ни заробљеног ума,
чађави вечни календари
висе на клиновима као сува браветина,
понос и непрозирне стрепње,
ехо метафизике у урвини,
заљуљане влати и крик,
на међи пролазе сати,
звезде високо.
Има девет – ваљда баш толико,
чита Мажуранића
о Аги,
зује муве и стршљен,
авантуре предака – године двори,
деду снима YASHICA камером 8 милиметара,
а деда збори:
С каменом умиљато – разговарај,
дрену се покори,
а све је од Бога узето – њему се додвори!

Ако нема Херцеговине
нема земље чуда,
нема ратника-страдалника,
нема гусала и вере – шејтан нарове бере.
А где је дрво које је треперило,
под којим је спавао и сањао,
глас природе у крошњи дуба,
сунце коме се клањао,
а где су њих два створа који су се знали,
скоро рођаци,
остарили он и осакаћени дуб,
а некад зелени, а блејали су јагањци.
Моћан дуб и неба крак,
религија природе и преживљавања,
небу се јавља,
боле ли дуб гране као њега кости,
памти ли под крошњом
празне мртвачке сандуке,
сопствени живот и бивствовање,
памти ли славља и оглодане кости,
религију природе и преживљавања,
каквог је дуб здравља?
Обилази гробља и манастире,
мрмља имена којих нема ни на камену,
молитве,
сећа се дедине улубљене трубе,
од себе емоције и мелодије краде.
Његово сећање је пазарна милина,
клопара воз преко уских шина:
Њујорк-Њујорк,
купује јапанску лепезу,
жути такси у Њујорку
облакодери – види афричку принцезу,
трансвестити,
саксије и разнобојна трава,
скачу кловнови и федери,
не завијај у туђини,
дери се, само се дери!
Призори којих не мора да се сећа,
све је гледао
са чуђењем, презиром, дивљењем и пристрасно,
горчина и неред,
тражио је срећу онамо,
а за њу је њему и овде касно!

Херцеговина,
мало тога могла је да ради по своме
у срцу, души, џепу, јами,
брујао је, брујао је дан и мрак,
нагон смрти ружну мисао мами,
навикавао се на све, данима није спавао,
лица, звуци, узимао је осмехе и давао.
Тумарање под неонским светлом,
Њујорк-Њујорк,
глумци и језик енглески под рефлекторима,
курс за помоћника камермана
у Холивуду,
стриц би рекао у леглу разврата и прљавих пара,
разорених очекивања и бледих илузија,
смеран због долара,
молерска капа од новина на глави не прија,
тегли мердевине,
онда каблове, рефлекторе, камере,
призива духове предака,
камера има језик,
замки пуну торбу,
покрет нису само светлост и тела трик,
носи већ бејзбол капу на глави,
слуша: али камера уме да удави.
Туга у лицемерном свету,
заварава се да је лукав,
сазрева и носталгија и сазнање
није он глумац,
сећа се бабе,
кад је кренуо ходала је лево-десно,
наместила је мараму,
пустила сузу,
просула за њим жита из вреће:
Врати се, имај среће!
Мајушни бол, много умора,
срећа је све и кад се подмити,
и у белом свету,
она која доноси доларе,
лицемерје,
а нису срећа и паре.

(Одломак из истоимене поеме)