Нова Зора

– Видим да и ви волите да посматрате људе који пролазе – обратими се једном приликом неки господин који је седео за столом поред мене.

– Ви то кажете мени? – упитах га изненађен.

– Да, да, вама дакако… Видим како уживате, па просто не могу да одолим а да вам се не обратим.

– А зашто и ви не уживате? Ко вам смета? – рекох му ја мало љутито, као човек затечен у каквом недоличном послу.

– Е ја, видите, не могу. Ја чекам. Чекам и стрепим… – рече он и болно уздахну.

– Кога чекате, и зашто стрепите? – упитах ја још више љут што сам прихватио зај непријатни разговор.

– Чекам да наиђе лице дана, и стрепим да оно можда неће наићи – рече он значајно.

– Лице дана? – узвикнух. – Мислим да вас нисам добро разумео.

– Наравно да ме нисте разумели. Тешко је то разумети… А тешко је и објаснити – рече он „правећи се важан“. – Но, дозволите да вам се накратко придружим – додаде и привуче своју столицу до мене. Осетих задах устајалог зноја и неопране одеће.

Био је то омален мршав човек, средњих година, кратке седе браде, високог набораног чела и дуге проседе косе коју је везао на потиљку танком црвеном гумицом. Обрве су му биле густе и црне као угљен а испод њих жмиркала су два ситна закрвављена ока, као жеравице. Носио је прљаво замашћено одело сиве боје, два броја веће, тегет кошуљу и жуту, прилично прљаву кравату, много дужу него што би требало. Из малог џепа на сакоу вириле су три разнобојне хемијске оловке и једно пенкало. Кад је устао да пренесе своју шољицу кафе, у којој беху остала два-три неиспијена гутљаја, видех да су му панталоне, које је прдржавао стари дотрајали каиш, биле заврнуте. Имао је кратке беле чарапе, такође прљаве, и браон излизане ципеле, бар за број веће.

– Па добро, а како изгледају ти ваши несрећници; или, како оно рекосте, „лице дана„? – упитах, ни сам не знајући зашто.

– Па добро, а како изгледају ти ваши несрећници; или, како оно рекосте, „лице дана„? – упитах, ни сам не знајући зашто.

– А не, не, нису то никакви несрећници… Нити су моји више него ваши. То су сасвим нормални људи, као ја, као ви. На први поглед изгледају сасвим обично. Понекад мало нападно обучени, понекад разголићени и накинђурени и сл. Али видите, то није важно, или није пресудно… Лице дана мора да има нешто посебно, нешто што зрачи, што га разликује од свих људи који ће проћи тога дана у одређеном временском интервалу. Разумете ли?

– Не, не разумем – рекао сам, правећи се да не разумем иако ми је све било јасно. Желео сам да из њега извучем још нешто.

– Лице дана изгледа, отприлике, тако некако, као… – поче он намерно да отеже, гледајући моје штаке прислоњене уза зид.

– Као она накинђурена жена што гура дечја колица преко улице… ? – покушах због нечег да га предухитрим.

– Да… Заправо не. Истина, она несретница дигнуте главе гура празна колица, или какву лутку у њима. Да би људи мислили да има дете… Добро сте је приметили. Нападно је обучена, да привуче пажњу, гура колица превише театрално. Али она није лице дана. Нипошто. Она нема оно нешто посебно. Таквих данас има колико хоћете. Али, једног дана можда; кад болест узнапредује. Никад се не зна. Никад се не зна…

– А онај господин што се непрестано окреће около, као да тражи себе самога?

– Ма не. Таквих ћете данас срести бар неколико. Лице дана се одмах препозна. У трену. Наравно, ко зна да гледа, и ко може да види.

– А деси ли се понекад да се то лице дана уопште не појави?

– Не! – рече он одсечно. – Јер то не зависи од њега, него од мене, или вас, или од неког другог ко чека, ко може да га препозна, ко има „треће око“ – додао је помало љутито. – Лице дана ће се увек појавити. Некада раније, некада касније. Морате бити стрпљиви, морате да га вребате…

– А шта ако се ипак не појави…?

– Па шта? Ништа. Није смак света. Али кажем вам, то се никад не дешава. Лице дана не може да мирује. Оно мора да се појави. А онда све зависи од мене, кажем вам… Или од вас?

– Од мене сигурно не зависи – рекох ја одмахнувши руком, као да терам ђавола.

– Нисам баш сигуран. И ви имате „треће око“, зар не? – намигну ми он.

– Немам. Не знам. Нисам о томе размишљао…

– А окренули сте се и за оном разголићеном женом што носи пудлицу у ташни. А?

– Можда. Онако махинално…

– Не, не, није махинално. Видео сам ја одмах, нисте ни ви цвећка… Но ја се распричао а треба да идем. Дозволите да ја платим ово пиће. Било би ми изузетно задовољство… – рекао је вадећи из џепа плави новчаник од скаја, који само што се није распао.

– Шта? Већ идете а не сачекасте лице дана – боцнух га иронично.

– Ако, ако. Не мари. Срешћу ја њега успут – одговори он цинично, гледајући ме подругљиво, с висине.

Удаљавао се полако, храмљући, али гордо и самоуверено. Знао је да га гледам па је подигао десну руку у знак поздрава, не окрећући се. Убрзо се изгубио у мноштву људи који су навирали, али није био свестан да је заправо он био –лице дана.