Нова Зора

Интервју је заказан у дванаест сати и у Зору сам стигао који минут раније. Навикао на олако схватање времена београдске умјетничке боемије, а како сам ја увијек тачан, нисам ни очекивао да ће ме саговорник чекати.

Није било вријеме ручку и у кафани затекао сам само једног госта. Да се није затетурао ка тоалету, не бих га ни примијетио, јер је сједио за столом у ћошку до кога се слабо пробијала дневна свјетлост. У повратку му је корак био сигурнији, а мени се учини да га познајем. Сјетих се да сам га сретао на књижевним вечерима које су се завршавале коктелом. Привикнут на полумрак, видио сам да му је чаша празна и да, загледан у њено дно, нервозно трља шаке међу кољенима. Док ми се приближавао келнер, довикнуо му је:

– Може ли још једна на црту?

– Не може, Јашо. Гладан си, друга чаша ће те срушити са столице и опет ћу морати да те склањам у складиште.

– Турску кафу – рекох келнеру.

– Одмах стиже. Него, јеси ли ти, Јашо, ону исцјепану бунду остави на гајбама? – присјети се келнер, враћајући се за шанк.

– Откуд мени бунда? – зачуди се Јаша. – То нам је поклонио сликар, да имамо на чему да одријемамо, а он сада носи онај капут до земље.

– За његов стас је, богме, сваки капут макси. Значи, има славни сликар у чему да презими и ово дуго врело љето – закључује келнер спуштајући ми џезву.

– Шта, јадан, да ради кад је зимогрожљив?

Загледан у прозор, чекао сам да се кафа охлади и појави се мој саговорник. Боемово мољакење ми је било занимљиво и укључио сам диктафон.

– А да ми даш нешто да поједем па да попијем још једну? – Јаша прекиде тишину.

– Не досађуј, Јашо. Мало ти је што ти дајемо да пијеш на црту, него би и да једеш.

Врата се отворише и ја се обрадовах да ми стиже саговорник. Али на њему није било монашке браде. Сједе за сто поред другог прозора и довикну колнеру:

– Шта имате готово?

– Пасуљ! – одговри му келнер.

– Донеси!

– Са кобасицом или празан?

– Празан, без салате.

Помињање пасуља оживи Јашу и он настави да трља шаке међу кољенима.

Пасуљ се пушио из чиније. Гост погледа дланове и одлучи, док се пасуљ хлади, да оде у тоалет. Чим се затворише врата, Јаша се као пантер вину са своје на његову столицу, зграби чинију и халапљиво стаде да срче и гута врели пасуљ, гледајући да му се што мање разлива по лицу и одјећи. Кад је све посркао, празну чинију је одложио на њено мјесто и, машући дланом испред отворених и испечених уста, вратио се за свој сто и својој празној чаши.

Келнер је нешто тражио испод шанка, те није видио шта се догађа. Утом је зазвонио телефон и он се усправио да подигне слушалицу.

– Наравно да си добио Зору… Добро, рећи ћу му – пристаде келнер на молбу коју нисмо чули.

– Јесил’ ти новинар?

Схватих да се мени обраћа.

– Јесам.

– Новинар а да га досад нисам видио у Зори, јел’ то могуће? – зачуди се Јаша.

– Тачно је и једно и друго – потврдих му.

– Сликар се извињава што касни – саопшти келнер. – Замолио је да га још мало причекаш. Можеш нешто и да попијеш на његов рачун.

– Хвала, не пијем.

– Откад то?! – зачуди се конобар као да се познајемо.

– Ма наручи, ја ћу попити! – довикну Јаша, покушавајући да стаклом чаше расхлади опекотине на уснама.

Вративши се, гост је скинуо лаку јакну, пребацио је преко наслона и сјео. Тек кад је узео кашику и откинуо комад хљеба, схватио је да је чинија празна.– Шта је ово?! – узвикнуо је изненађено. – Донијели сте ми празну чинију!

– Шта је ово?! – узвикнуо је изненађено. – Донијели сте ми празну чинију!

– Па и тражио си празан – прогунђа Јаша да га гост чује и настави да отво – рених уста убрзано дише како би расхладио опечена непца и смањио бол.

– Празан пасуљ, а не чинију! – одбруси му гост.

– Господине-друже, ја сам те разумио, али видиш да келнер није – саосјећајно га обавијести Јаша и настави дување.

Келнер се усправи изнад шанка.

– Шта се догађа?

– Донијели сте ми празну чинију?

– Шта причаш? Била је до врха пуна, мало је фалило да не проспем. Луда куварица увијек препуни првом госту.

– Ево, увјерите се сами. Чинија празна, кашика чиста.

– Јашо, барабо, јел’ то твоје масло? – досјети се келнер.

– Какво те масло снашло? – престаде Јаша да дахће. – Човјек те пита за пасуљ.

Увјеривши се да је чинија празна, келнер одјури у кухињу по нову порцију.

– Надам се да ћеш на ову више пазити, да је нећеш остављати гладном пијанцу да се задави гутајући – опомену келнер госта, не кријући љутњу. – А с тобом, Јашо, касније ћу да раскрстим.

Јаша се грохотом насмија и лупи се по ситом стомаку.

– А сада би ми могао усути још једног звекана? Реци кад је Јаша остао дужан?

– Како да будеш дужан кад увијек има будала да плате твоје дугове.

Келнер однесе испражњену чинију и кроз шибер пружи је куварици за прање. Јаша настави да се ћутке нада још једном вињаку, ја да чекам саговорника. Тишину је реметило само сркање слабо расхлађеног пасуља. Кад је био готов, гост је пришао шанку и платио порцију коју је појео. Чим су се врата за њим затворила, келнер је довикнуо Јаши:

– Црни Јашо, што поједе туђи пасуљ? – келнер тобоже љутито упита.

– Па да се не охлади. Мислио сам да ће дуже остати у нужнику.

– И то ћу ти, да знаш, уписати на црту.

– Еј, еј! – повика Јаша. – Не шали се главом! Хоћеш да добијеш отказ, јер кршиш правила која је одредио пословођа. На црту само пијем, то си ми и данас поновио.

– Онда плати одмах што си појео.

– Чиме? – изненади се тобоже Јаша. – Ено, узми ону бунду са гајби!

– Да је чему, не би била дата пијандурама да се на њој тријезне. Ставићу, ипак, на црту, јер ти ниси појео него попио пасуљ.

– Не, не, не, никако! Ја плаћам само оно што наручим! Шта ја имам с тим што си ономе гладнику доносио два пута да једе. Нисам га родио па да плаћам његове трошкове.

Врата се отворише и угледах човјека са монашком брадом у зимском капуту до земље. Да би се искупио за претјерано кашњење, док смо се поздрављали упитао је шта пијем. Рекао сам да сам већ попио кафу, а да друго ништа не конзумирам.

– Новинарчић не конзумира! – поспрдно се јави Јаша. – Али зато ја конзумирам! И то у великом стилу и количини.

– Онда, Боле, донеси мени и Јаши вињаке, а можеш и климу да искључиш, да се не смрзнем – сликар довикну келнеру, сједајући преко пута мене. – Надам се да ти није било досадно са Јашом?

ИСКРЕНА ПОЕЗИЈА

Имао сам заказан састанак у Удружењу издавача и књижара, те сам свратио у Зору да ручам на брзину. Спустивши јело на сто, келнер застаде.

– Реци! – проговрио сам први, видећи да би хтио да разговарамо.

– Чујем да си запослио Јашу?

– И запослио и дао му отказ!

Келнер је збуњено стајао.

– Јуче му је био први радни дан и дошао је тек у једанаест сати. Питао сам га што касни, а он ми је одговрио у његовом стилу: „Па ваљда и ја могу једном да закасним на посао„! Ма ко ме наговори да ишта имам с њим…

– Значи, слагао је кад ми је рекао да сада има плату и да ће моћи да исплати све што дугује.

Врата се отворише и угледасмо Јашу.

– Ми о вуку а вук на врата – рекох, а келнер ме исправи:

– Није Вук него лажљиви Јаша!

– Тако је, друштво – потврди гост. – Главом и брадом. Ма је ли то мој једно – дневни директор?

– Главом и брадом! – одговoрим кроз смијех.

– Боле, питај дишу шта ће да попије, а мени дај звекана!

– А ко ће да плати? – провјерава опрезни Боле.

– Онај који наручује! – сав важан, одговри Јаша.

– Ти можеш добити један вињак на црту, али не можеш да тако и друге частиш. Знаш ти то боље од мене.

– Само ти донеси! Плаћам кешом! Пун сам ко брод!

– Ма шта ми наприча. Откуд теби паре?

– Зарадио јуче.

– Јуче си добио отказ а не паре.

– То ме диша већ отцинкарио! А ти, бре, заборављаш да је синоћ било међу – народно књижевно вече на Коларцу.

– Па шта с тим?

– Тражио сам да ми одмах исплате хонорар, или нећу да наступим. Дали су ми паре на руке и морао сам први да рецитујем оно моје срање: „И птице серу на главу пролетеру“.

– Стих који те је прославио – умијешам се у њихов дијалог.

– Сем те пјесме, написа ли ти још ишта? – упита га келнер.

– Пишем приче, јер новине нерадо објављују поезију и слабо плаћају. Од нечега се мора живјети, јер директори ме избаце с посла прије него ме и приме, а келнери из кафане чим мало више потегнем. Дишо, шта ћеш да тргнеш?

– Пиво, али ја да платим.

– Не долази у обзир! Ем си ме примио на посао, ем казнио по пропису. Хоћу рећи, ниси ми прогледао кроз прсте, а ни запослио преко дебеле везе, већ зато што си знао моје уређивачке могућности.

– Тако је, Јашо, истину збориш.

– Е, видиш, да си јуче зажмурио, данас бих довео у редакцију, да је упознаш, најталентованију пјесникињу у Београду и шире, а њена књига била би хит.

– Хит! – узвикну келнер, спуштајући нам пиће на сто.

– Хит, хит! Гарантујем! – потврди Јаша и искапи вињак. – Сад би могао да части и мој несуђени директор.

– Хоћеш ли да ручаш? – понудих га.

– Не, хвала, тек сам доручковао. Да знаш како су на киоску укусне виршле у сенфу и земички. Сенфа можеш добити колико год хоћеш.

– Знам, био сам студент – сложих се с њим.

– Шта чекаш?! – викну Јаша на келнера. – Донеси тај вињак!

Завршио сам јело и припалио цигарету:

– Него, како си набасао на ту генијалку? – упитам га, испустивши први дим.

– На пјесникињу? У праву си, баш сам набасао. И то синоћ, на Коларцу. А јесте и генијалка.

– На Коларцу?

– На Коларцу, на Коларцу. Тамо је синоћ било све што мрчи ‘артију у Србији и свету. Рекох већ да сам први рецитовао. Аплауз је потрајао…

– Наступио си први, па публици још нису бридили дланови – довикну му келнер.

– Не сери, бре, Боле! Био је то аплауз од срца! Воле ме људи, а ваљда се прочуло да сам остао без запослења, па да ме ободре. Кад су напокон престали да тапшу, одем у задњи ред…

– Да куњаш у топлом – поново се јави келнер.

– Не прекидај ме, простаче! Да устанеш док ја причам! Сједнем ја и почнем да их пажљиво слушам. Што сам ја пажљивији, моје извикане колеге више лупетају. Глупост до глупости! Све ми је досадније а и припишало ми се од пива. И у ходнику одјекују гласови међународних стихоклепаца. Чују се и у тоалету. „Идем ја у ресторан, да се бар у миру ишорам“, одлучим. Иначе волим да то обављам у Kоларчевој кафани. Кад шетам Кнез-Михаиловом обавезно свратим у њихов тоалет, ако ништа друго бар да се почешљам. Живјели! – наздрави, искапи и настави Јаша да нам описује синоћни догађај: – Спустим се степеницама, кад тамо сједи за сточићем баба-сера. Зграбим кваку да отворим кабину, а врата закључана. „Не може, Јашо, док не платиш“, каже ми она. „Платио бих да имам чиме. Знаш ти мене. Може ли на црту?“ „Не може!“

– Како немаш, кад си добио хонорар? – подсјети га келнер.

– Добио сам, али кад се завршило међународно бламирање на бини. И не прекидај ме. Сада ће се догодити оно најважније.

– Ниси се ваљда упишао? – тобоже се уплаши келнер.

– Замало! Цупкам ја с ноге на ногу, убјеђујем да ћу јој платити још вечерас и то дупло, али она не даје кључ. „Кад немаш паре, што ниси то обавио на Коларцу!“ „Хтио сам, али ми се није и у клозету слушала поезија. Два срања одједном су много и за мене.“ „Па си помислио да ћеш то овдје моћи на миру“, закључила је паметно. „Тако је!“ потврдим, ништа не слутећи. „Ниси знао да и ја пишем пјесме“, уозбиљи се баба-сера. „Ма није ваљда“, изненадим се ја. „Ево, пустићу те унутра ако ти одрецитујем једну.“ „Али краћу!“ условим је, и даље цупкајући. А онда сам чуо најбољу пјесму те вечери. Баба-сера се поклони и поче:

Узмем метлу да чистим,
и чистим, чистим, чистим,
а онда станем и мислим,
мислим, мислим, мислим,
па поново чистим.

Док сам мокрио, било ми је жао што је публика потраћила аплаузе на мене и слична лупетала из земље и иностранства, не слутећи какава искрена поетеса сједи за баба-сериним столом на само сто метара од њих и какве суптилне стихове записује на тоалет-папиру.

– Мој Јашо, теби је само до спрдње – прекинем његов монолог. – Хоћеш ли се икада промијенити?

– Што бих се мијењао? Ти се цијелог живота правиш паметан, а ја се правим луд. Не вдим шта у томе има лоше – чуо сам га одлазећи, немајући шта да му одговрим.