Оља Василева
НА ТРАГУ САМОГ ЦРЊАНСКОГ
(Часлав Николић: Књига о Лондону,
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац 2022)
Осмишљена и остварена као танатонаратолошки пиктограм у ком исијава онтолошка потпуност читања, потврђена као феноменолошки утемељен опсенар, Књига о Лондону Часлава Николића, са изузетним осећајем за меру и самодовољност прочитаног разлистава се и као аутентично херменеутичко складиште уговора. Управо овај искорак из сенком обележене (пре)егзистенције Николаја Рјепнина, омогућио је Николићу децентрирање Црњанску блиског наративног феномена из чисто књижевне и философске сфере у интермедијалност, у мит и религију, у фотографију и сликарство. Садржајно вишеструко попуњена, свака од ових линија тумачења, као какав прототип (не)довршеног живота самог Рјепнина, као неопходна духовна протеза јунаку, постаје и симболички хипертекст у историјско-књижевним везовима о затомљеним екскурсима Романа о Лондону Милоша Црњанског. Овим општепулсирајућим квалитетом, аутор Књиге о Лондону је учинио, на трагу самог Црњанског, неопходном причу о одлагању краја. Односно, егзистенцијални завршетак јунака у Роману о Лондону само је један од означитеља тога на који начин се аналитичка визура Часлава Николића у вибрантној игри додавања класичне и модерне литературе у Николићевом перу, помера са самог јунака који је сам једноставно болан, на оно шта његовом крају заправо претходи. (Симболички) уговори једне државе или једног града које у трополошком проседеу заправо нагриза Роман о Лондону, у монографији Часлава Николића добијају поред феноменолошког, и филолошки и онтолошки оквир. Тиме се аутор, заправо, у прегнантним дошаптавањима смешта у круг тумача без сувишних реминисценција.
Књигу о Лондону отвара теоријски осврт на башларовски феномен воде и њој припадајућу хебрејску симболику барке. Водећи своју аналитичку матрицу од прве странице књиге ка клатну које је обележило насловног јунака – између прихватања и одустајања – Николић Рјепнинове уговоре са Богом, собом, уговор са градом и светом, чврсто смешта у аутентичне резове модернитета. Тако у ауторовом помном читању здружено одзвањају древне, али и слотердијковске барке, чамци и чунови које, у једном од својих проламања духа посматра сам Рјепнин. Развијајући у језгру постструктурализма феномен барке као већ оствареног и у (светом) писму потврђеног уговора Бога са народом, Николић, заправо, у метаиронијском језгру књиге нуди одговоре о Рјепниновом одбијању спасења a priori. Књига о Лондону је колико дело града, толико је и дело о граду; она јесте трансформативни искорак у смисао текста, колико и хуманистички проглас као бахтиновска потреба да и простор (ауто)злочина добије свој глас као „ехо жеље самоукидања“, како каже сам аутор. У оваквом приповедном колоплету, где нас аутор монографије суптилно опомиње да су писма која Рјепнин прима (углавном) од Нађе, заправо Нађина потреба за другим и осећај за другог, Николићеви фигуративни уговори понуђени Рјепнину, као семантичка целина монографије, остварују свој пун потенцијал кад се јаве кроз тачно одређене наративне сигнуме. Тако, Рјепнин Часлава Николића, поред тога што иступа као „заглушени јунак“, а посебан део књиге и остаје посвећен феномену (надполитичког) ћутања у Роману о Лондону, он се назире и као представник модерне „трбосекологије“, као незаобилазан рез у болести модернизма. Његова културолошки сигнирана предиспонираност за смрт са симболом воде у свом језгру, на шта аутор упозорава, може бити разлог узмицања од спасења. Узнемирујуће продорно скициравши однос Рјепнина као „трбосека жена“, њега као двојника једног од највећих серијских убица које познаје модерна историја што ће и „родити“ 20. век (Џека Трбосека) и Нађе као његове жртве, Часлав Николић отвара резонантна интер – претацијска поља ка филму, фотографији и бајци. Уз звонки одсев свих лондонских уговора, у Књизи о Лондону афирмацију добијају и бајковни (опис дворца у бајци „Трнова Ружица“ и Рјепниновог привременог станишта), митско-религијски (Рјепнин и Хефест, протестантизам), културолошки (Рјепнинова меандрирања смисла различитих градова: Москве, Париза, Њујорка, Лондона) и философски упливи као „феноменологија одсуства среће која би казала о ономе што нам ненадокнадиво недостаје“. И поред основнотонског скицирања простора злочина, у Николићевој монографији ипак опстаје, као неопходност егзистенцијалних усека хуманитета, оптимизма и среће, „надтематско осећање мира и избављења“.
Свака од покренутих литерарно-уметничких сфера демаркације модернизма у Књизи о Лондону има свог теоријског „јунака“. Све линије тумачења су флуидне, књига је само начелно подељена на поглавља која су заправо стопљена у целину неиспричане приче о Роману о Лондону Милоша Црњанског. И ти теоријскохришћанско-митолошки јунаци представљају неопходно поетичко огледање јер сви говоре у име бића што је поставило задатак исцртавања сложене деонтичке мапе смрти. Глава Ћутање, тако, „трпи“ Одисеја и Пенелопу као проблем издаје и прећутаног, а у тај симболички рам се смешта Рјепнин, уз аутопоетички аутоодзив самог Црњанског и проломе поетичког пера Дневника о Чарнојевићу. Глава Лице подједнако је окренута самом јунаку, колико и Лондону-Сфинги, не би ли се вештим клизањем из сфере грчке митологије прешло на портретоидну митологију и везу Рјепнина и Вулкана (Хефеста). Јунаково лице је, такође, окренуто и сликарству у чијем окриљу уз јунакову набујалу инклинацију ка прошлости освањује Николај Рјепнин у једном од, како каже Николић, Рембрантових монструозно истинитих аутопортрета. Перформативном улогом религијских означитеља, пре свега хлеба као основе храњења, а храњење је опет у основи покрета, сталног места књиге Часлава Николића, аутор исцртава путању хелдерлиновског хлеба (поема „Хлеб и вино„). Уз њу нама одзвања и Павловићева песма истог наслова где „хлеб је бедем бедних“, не би ли се после такве делатне „функције“ хлеба, дошло и до самог Лондона јер град тај хлеб као живот, као храњење и варење треба да омогући. С обзиром на то да „Лондон има анорексичну онтолошко-телесну структуру, која не прихвата храну“, како каже Николић, мапа смрти и одсуства коју исцртава град Лондон јесте подлога за подједнако телесну и религијску глад, одсутност. Насупрот физиолошком, „жерминалском“ Лондону, или као његов чист корелатив иступају егзистенцијалне, симболичке и постхуманистичке опомене јунаку што у перу Часлава Николића добијају теоријско утемељење: Ахилова тетива као интертекстуална осакаћеност, јер Рјепнин све више подсећа на шекспировске јунаке, али и симбол дугмета као звонко скривање бића. Исто је и са фотографијама и Нађиним писмима као извансветовним преступима што долазе у већ уписану егзистенцијалну мапу насловног јунака Романа о Лондону, јер они упућују на оно што се види, док је Рјепнин, како каже аутор, увек нешто друго од тога. Исто је и са статусом градова прошлости (Москва и Париз), али и Лондона будућности (Њујорк) у који шаље Нађу.
Као припадник „ванпарламентарне опозиције мртвих“, како каже Слотердијк у књизи У истом чамцу, али увек у присуству себе и своје ипак неисписане мапе смрти, Рјепнин у Књизи о Лондону Часлава Николића, иступа као јунак једне нове, свеже, непрочитане полифоније. Са њим и сви градови, све мале ствари поетике романа које је Николић вратио читаоцу ту су да оживе право на „суицидални уговор приповедача са јунаком“, како аутор управо на месту засека ћутања бележи. Књига о Лондону је књига о покрету, књига ослушкивања и дослуха, један уистину трајан глосар који схемом поруке у боци читаоцу шаље позив. Можда баш зато остаје потврда да су сва три механичко-цивилизацијска пловила које нуди Слотердијк – и сплавови, и галије, и огромна супер-пловила – у својој величини, временској конотацији и чињеници да су то пловила за масе људи, остали усамљени у својој одсутности за једног Рјепнина. Управо између великих прича што се крију иза Романа о Лондону Милоша Црњанског и малих ствари унутарпоетичке приче, књига Часлава Николића остаје важан документ интерпретацијске равнотеже, чврсто вођене теоријско-аналитичке мисли, али и аутентичан симболички филтер можда надолазеће онтолошке заглушености.