Нова Зора

Даме и господо, 

Драги гости,

Грађани Требиња,

Ево завршавамо још један „Дучићев дан“, специфични мементо на ону Благовијест 7. априла 1943. године, када је Кнез пјесника прешао у „грумен глине уже – жене“.

На овај дан и на овој манифестацији, враћамо се лауреатима Дучићеве награде, увјерени да кроз њихово дјело, најпотпуније, а и на сасвим други начин, проговара Дучић.

Вечерашња академија посвећена је поезији Рајка Петрова Нога, великог пјесника, великог Дучићевца и великог Херцеговца, који нас је напустио подкрај прошле године.

Вечерас враћамо и један дуг. Дуг чoвјеку који никад у свом животу, кад је Требиње у питању, није рекао: „нећу и не могу.“

За Рајка Петрова Нога, Херцеговина је била колијевка пуна благородног сјемена и земаљског праха. Била је његово вјечно уточиште, нешто што је више од дома и куће, нешто што је крупније од биографије и адресе, нешто што се пружа колико и живот траје и даље од вјечног смираја.

Посебно, он и Требиње били су у вишеструком сродству. У сродству по родном тлу, предању и језику, а уз то, деценијама смо дијелили тврду намјеру и дубок занос да, на неки начин, колико се може и не може, Дучићу вратимo бар нешто од оног што му је неправедно одузето. Зато, по Дучићев земни прах, Рајка је и Требиње упутило прекo океана.

Послала га је као човјека од имена, човјека који познаје херцеговачки обичај и херцеговачку мјеру, као човјека који „твори и збори“ нашим језиком, који зна да мисли на наш начин и за кога је Дучић, одавнo и онда кад то није било политички опортуно, био „најистакнутија и најшумнија застава на кули, српске поезије“.

И сад одјекују његове тријумфалистичке ријечи са поносом изговорене, са ове позорнице, народу Херцеговине, тé 2000-те године, у ноћи кад је „астрални номад“ по завјетној жељи тек стигао у Херцеговачку Грачаницу, цитирам „да се Црквина симболички пројавила као нови врх у нашој пјесничкој географији и прикључила светим мјестима Ловћену и Стражилову“.

И свих наредних година, до последњег свога даха, Рајко Петров Ного, остао је с нама и учинио све да се ни за тренутак не притули онај духовни жижак који oд тада свијетли са Црквине понад Требиња, али и из свих Дучићевих дјела и свега онога што у Дукином Требињу духовно и културно траје.

Због те специфичне везаности за Дучића и Требиње, Требињци су га сматрали својим суграђанином или свима нама драгоцјеном „својтом“, која је увијек ту кад треба „да се дâ руке“, да се „вода носи„на Дучићевим вечерима поезије, како рече једном приликом.

Рајко Петров Ного, добитник је највећег друштвеног признања, „Повеље града“, коју Требиње додјељује истакнутим појединцима и организацијама, онима који су га, на неки начин задужили.

Рајко Петров Ного је задужио Требиње, а све нас, свој народ, својим великим дјелом, које ће трајати док нас и нашег језика буде.

Хвала на пажњи!

(Бесједа начелника Требиња одржан на академији „Дучићев дан“, 6. и 7. априла 2023. у Требињу)