Милан Мицић
КРАТКА ИСТОРИЈА МРДАЊА УШИМА У СЕЛУ В.
1.
Мисао добровољца Стојана Ћулибрка из села В. изречена пред снахом и сином увече 13. јула 1958. године после вечере ( чорба, печени кромпир, парадајз салата) :
Кад на јесен у Банату дође вријеме за вешање ваља се чојеку објесити.
2.
3. марта 1921. године Тајно редарство Торонталско-тамишке жупаније доста – вило је надлежним властима следећи извештај:
У Великом Бечкереку сумњиво је у кафани Милош Обилић. Тамо се окупљају добровољци српске војске из Босне и Лике. Седе у групама по троје- четворо, разговарају, пију ракију.
Увек један од њих улази и излази, а остали седе. Ти што седе не померају се по седам-осам сати. Онај што улази-излази углавном прича. Говори грленим гласом, али неразумљиво тајним редарственицима што обично седе за петим столом.
Они што седе сучу бркове, по запажању редарственика углавном десни брк ,па им је померен навише у односу на леви. Кад изађу из кафане доведу бркове у ред. Тај што улази- излази корача крупним корацима, они што седе не корачају.
Дописано на маргини извештаја: они седе.
3.
Ми тако стојимо на сокаку и гледимо се рекао је Мита Кендерешки из села Ц. Стојану Ћулибрку добровољцу из Јапре у Босни привремено насељеном на Ферикином салашу 16. априла 1921. године.
Па што видите? питао је Стојан.
Свашта.
4.
Стари Миша Контрин из села Ц. 15. маја 1921. године ставио је у торбу парче хлеба, комад сланине, мало црног лука и фртаљ ракије, пробудио у зору сина, и рекао му да иде на Ферикин салаш да осмотри ко су ти људи.
Било је светло, пролетње јутро препуно тихог биља са гужвом птица на небу.
Када се вратио у сумрак, видно уморан, син Душа питао га је шта је приметио:
Хтео сам да видим одакле су дошли, зашто и шта траже и кад ће отићи.
Пришао сам им на сто корака. Гледио сам их. Гледили су и они мене. Кад сам дошао ближе приметио сам десетак њих како леже на трави испред шталога на Ферикином салашу и сучу десни брк.
Назвао сам им Бога и они су одговорили. Потом смо пили њихову и моју ракију.
Чини ми се да не знају зашто су допутовали, али да неће отићи. Нису спремни за покрет.
Леже на трави и не мисле да оду.
5.
Према допису жандармеријске станице села Ц. учитељу Љуби Арсину 22. септембра 1921. године полупани су прозори. У напомени наведено је да је Љ. Арсин посвећени учитељ који два пута недељно одлази на Ферикин салаш 7 км. удаљен од села и бесплатно учи колонистичку децу.
Јиргену Грабовском у ноћи између 21. и 22. септембра 1921. године месечев удар прошао је душом и није могао да усни.
Изашао је на улицу. Гледао је: Велики сокак простро се под месечином.
На улици три младића бацили су цигле ка учитељевом прозору.
Сву тројицу знао је као момке из добрих кућа. Зашто су то учинили представљало му је тајну.
Можда су се зaбунили.
Можда вежбају.
Можда су гладни.
Можда не могу да спавају мислио је господин Грабовски.
6.
Када је одлазио у општину Ц. или у ходнике Жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку Стојан Ћулибрк запажао је да извесни људи мрдају ушима.
То је опажао на улици, у возу на малој прузи Велики Бечкерек-Жомбољ, у жандармеријској станици, кафани Милош Обилић у бечкеречкој вароши или у кафани Код ваљушка у селу Ц.
Чинило му се да је видљив а неприметан и да сви гледају кроз њега као да је бануо у тамну хладноћу или велику зиму без жамора и људске вреве.
7.
Пера Брцан, председник општине Ц. 28.маја 1922. године записао је у свом дневнику:
Мештани су огорчени на рад Жупанијског аграрног уреда пошто инжињери и геометри када изађу на терен стварају неспоразуме између мештана и колониста јер парцеле у последње време дају двојици па стварају мржњу.
Геометри у атару, примећено је, повремено мрдају ушима.
Своје инструменте носе искључиво на грбавим људима.
8.
На Ферикин салаш долазили су геометри у пратњи жандарма који су о појасу носили лисице. Климали су главама и пљуцкали. Штедро су им били опуштени стомаци.
Мерили су земљу и брзо заборављали тајну прорачуна. Мере су им имале неодгонетнут врх мисли.
Брзо би се лисице, у две – три секунде, нашле на вашим рукама али водимо рачуна о чистоти наших руку рекао им је добровољац Стојан Ћулибрк.
Причали су касније да је на салашу жандарм хтео да научи неке од добровољаца тајни померања ушију.
Двојица су понуду одбила ,а један ништа није разумео.
Наставили су да сучу десни брк.
9.
Чојек је у равници сам мислио је Стојан Ћулибрк. Нарочито с јесени када се захуктава туга. Тад му се лелуја дроб, звижди помрчина у њему и нема никог да га ободри и убеди да је самоћа обична варка.
У равници, између црне земље и смркнутог неба, чојеку се чини да га сви мотре. И да му бележе сваки корак, сваки траг цокуле у глибу…
10.
Чојек је сам ко пас проговорио је наглас Стојан Ћулибрк испред магацина за жито на Ферикином салашу, негде око подне 18. априла 1924. године.
Увјек је на узици смрти и она сваког дана све више се скраћује. Узица нам је била јако кратка за време рата на Солуну и Добруџи. И сад нас стеже.
Умиру нам жене и ђеца. Од јектике, од жрака, од вјетра и велике самоће у овој хладноћи.
11.
Добровољац С. Ћ. настањен на Ферикином салашу 27. априла 1924. године ушао је са јужне стране у село Ц. писало је у извештају жандармеријског наредника Мате Главине. Наши људи су га пратили од улаза и преносили један другоме информације.
Кретао се сокаком крупним кораком.
Носио је на лицу ехо ноћашње несанице.
Климао је главом на пој гугутки, одсутно чешао нос.
Разговарао је са добровољцем из села Станком Попетровим.
Ушао је у кафану Код ваљушка постранице као да је гужва.
Застао је на улазу и бацио поглед на шаре на људским телима.
Потом је сео с човеком чија му се шара највише допала.
Њихов разговор нико није чуо, али по покретима обрве и десног брка свашта се могло закључити.
Мустра лица била им је иста. Смркнута, подсмешљива…
12.
Геометар Јосип Мартинић путовао је чезама од мајура до мајура по бившем имању грофа Чекоњића. Нигде није журио; поседовао је залиху времена јер знао је да ће аграрна реформа потрајати.
И на мајурима насељеним добровољцима из Босне и Лике и у старим насељима видео је исту чежњу гомиле за земљом. Смешио се у себи:
Поделу земље неће бити лако распетљати. Многа од ових људских лица видећу више пута. Она ће се мењати: носиће гнев, страх, радост, похлепу… Свако људско стање има своју цену.
Уосталом, кад су срушили Старо Царство, сад нека се потруде и једни и други…
13.
Добровољац из Јапре у Босни Стојан Ћулибрк јурио је геометре ножем на салашима бившег Чекоњићевог имања у пролеће-јесен 1924. године.
Ницао је на сваком салашу на којем би геометри из Великог Бечкерека дошли. То се дешавало на Дубоком салашу, на Ласловом салашу, на Чегрњаку, на Ферикином салашу, на салашу Вода тече…
Његова мржња према геометрима разматрана је на лекарском конзилијуму у Великом Бечкереку. Нико од доктора није могао да јој нађе узрок.
Један је мислио да он не зна чему служи равница, други доктор је изрекао да приликом сеобе има ненаспаване пете, трећи је изјавио да је он само несвакидашња будала.
Доктори су после отишли на ручак у кафану Београд и тамо су пили црвено банатско вино.
Два доктора су подригивала, а трећи је имао танан уздах.
14.
Од набијене земље Стојан је градио кућу у новом селу В. Мајстор је био Стева Оприн из села Ц. за шесто динара и три литре ракије.
Био је мај 1926. године. Потресно је свирало пролеће на новој кући и људима.
У овој кући земља ће се кретати рекао му је мајстор Стева. Куда ће отићи не знамо?
Можда ми кућа једног дан одшета у Босну а мене остави плашио се Стојан.
15.
У селу В, негде пред рат, један човек је мрдаоушима.
16.
Када су Немци априла 1941. године окупирали Банат окупирали су и село В. Из села Ц. у ново село поставили су три полицијаца: Мишија, Јоцику и Сепија и они су представљали окупаторску власт. Ишли су по селу и пили, јели су тамо где су знали да се добро кува, ударили су понеки шамар понеком који је сукао десни брк. Још двојицу људи у селу научили су да мрдају ушима и они су мрдали али тако да их нико од сељана не види.
Пред крај дана бициклима напуштали су село и одлазили у село Ц.
Село В. ноћу постојало је ослобођена територија.
17.
Расправићемо после рата да ли је бољи Краљ или Стаљин рекао је 16. септембра 1942. године иза сламе у својој авлији добровољац Стојан Ћулибрк. А дотад ево вам: сланина, дуван, мало сира и ракија.
Три силуете су захвалиле: Хвала, не пијемо ракију.
18.
Тридесет година после тог догађаја нико није знао како му је право име. Сви су гледали телевизију, била су два програма у Титовој Југославији, илузије су се кретале екраном, сав свет био је опчињен и месечарио је животом.
Тог човека на неком филму или филмској серији назвали су Шицер па су тако називали и Стојана Ћулибрка.
18. фебруара 1943. године у општинској згради села В. поменути Шицер испитивао је ухапшенике. Стојана Ћулибрка по поду рвачким захватима бацао је бивши бечкеречки (петровградски) рвач познат као Крвави Вилки.
Пет ребара и рука били су му сломљени, глава натечена а нос искривљен.
Кад те баци у висполетиш ко тица а паднеш ко крава причао је касније Стојан.
19.
Три силеуте у три ноћи септембра 1944. године изболи су ножевима у селу В. тројицу која су мрдала ушима.
20.
Командир милицијске станице у селу Ц. Петар Коњовод 22. маја 1947. године послао је поверљив извештај надређеним властима. Он гласи:
Центар реакције у срезу Ц. је село В. Тамо су насељени добровољци који су се у претходном рату борили за великосрпску буржоазију и који су је између два рата подржавали.
Међу њима предњачи С. Ћ. Окоштао је у мржњи према новој власти. Када су напредни омладинци из села, синови и кћери тих истих, ишли на митинг у село Ц. пролазили су поред њиве на којој је копао поменути. Сложно су узвикнули: Доле Краљ Петар! Доле реакција! Доле добровољци! С. Ћ. на то високо је подигао мотику и повикао : Доље!
С. Ћ. није хтео да преда кукуруз и жито, свињу и маст како је било прописано наредбом народне власти. Јавно је у селу иступао по том питању против наших мера.
Ругао се властима. Надевао је друговима крмадима имена наших најбољих другова.
Јурио је ножем више људи да им одсече уво. Зашто је оптерећен људским ушима то би другови доктори требало да кажу. Народна милиција не зна..
И пре рата био је против напретка. Када су другови ветеринари долазили. да унапреде сточарство јурио их је ножем по ондашњим салашима.
Затражили смо помоћ од његовог земљака Милоша Реброње. Милош је стигао у општину села В. у аутомобилу. Имао је најбоље намере. Целе ноћи у општинској згради разговарао је са С. Ћ.
Није помогло. Ујутро С. Ћ. му је рекао:
Ништа ти не знаш. Не умијеш да бациш чојека да полети ко тица…
Дописано на маргини извештаја црвеном оловком: Избрисати друговима, оставити крмадима.
21.
У кућама села В, у задњим собама, сукали су добровољци десни брк.
22.
Стојан Ћулибрк није излазио из куће. Није ни говорио; као да му је неко опљачкао речи.
Завијао је дуван лагано и пијуцкао ракију. Свој десни брк, високо подигнут није поправљао. Више није имао ко да га види.
Деца и унуци у авлији пролазили су мимо њега . У изветрелим огледалима нису га примећивали.
Чинило му се да око њега страшно шкрипи свет.
Да је свуда муцава цича зима.
23.
После десет година неизласка из куће 13. јула 1958. године Стојан је узео штап и пошао у кафану, ка центру села В.
Око њега ширио се хлад багрема који су он и његови другови садили.
Ходао је корак по корак.
Пара живота сливала се на његаса пуно јако, јако жедних тренутака.
Био је врео летњи дан а Стојан се кретао хладноћом.
У погледу почивала му је белина.
24.
То је онај матори што је пре рата у селу јурио ветеринара ножем рекли су за једним столом кад су га угледали на вратима кафане.
Шта ће он овде?
25.
Тог 13. јула 1958. године у кафани у селу В, Стојан је приметио :
Неко се картао, неко је пио пиће и разговарао а неко само гледао свет.
Крупни конобар са убрусом преко руке и значајним носом шетао је замишљено.
У углу један је за столом разговарао са собом а други је за столом повраћао.
Три мала детета , дошла однекуд, трчала су кафаном.
Многи људи у кафани мрдали су ушима.
26.
Зa вечером тог 13. јула 1958. године Стојан је уочио:
Син и снаха срчући чорбу полако су покретали десно ухо.
На њима оно је лагано вибрирало као нека машина.
На синовљевом увету налазио се непознати ожиљак којег до тада није приметио.
Стојан је дуже задржао чело у паметној пози, посветио се дуже сопственом погледу а потом изговорио реченицу из првог поглавља ове приче:
Кад на јесен у Банату дође вријеме за вешање ваља се чојеку објесити.