Јован Делић

УВИЈЕК СЕ ВРАЋАО ОСЈЕЋАЊУ, ТУЗИ И ЉУДСКОЈ ПАТЊИ
Слово о Драгославу Михаиловићу (1930–2023)

Када бих морао да изаберем епитет којим бих изразио како пише Драгослав Михаиловић, једну једину ријеч, рекао бих – потресно. То је писац који се увијек враћао елементарном у књижевности – осјећању, тузи и људској патњи; страдању жртве и заносу злочинства; присуству зла у свијету на сваком кораку; чудесној и необјашњивој човјековој снази да свашта преживи; безразложној и незаслуженој дјечјој патњи; невјероватној снази и способности мајке да прашта чак и смрт јединога сина; материнском сљепилу за непочинства свога дјетета; идеолошком лудилу због којега се мрзи, страда и убија. У роману Кад су цветале тикве на свакој другој страни је неко антрополошко откриће. Чак и у књигама у којима није досегао свој врх има незаборавних и потресних сцена. Таква је сцена убиства скотне кучке, аутомобилом, на путу, у роману Треће пролеће Свете Петронијевића: из ње мртве цуре и мијешају се крв и млијеко разливајући се по асфалту. Кучка није само мртва кучка, већ потресна слика убијеног и униженог материнства. Материнство је шире од човјека, а то анторопоцентризам заборавља. Смрт мајке је увијек потресан догађај, чак и кад је о животињи ријеч, поготову о псу код Михаиловића.
Друга кључна ријеч је – уживљавање. Драгослав Михаиловић је писац огромне и ријетке способности уживљавања; у том погледу један од најдаровитијих наших писаца уопште. Та способност се тешко стиче и учи; с њом се писац рађа или не рађа. Или можеш и умијеш да осјетиш другога, да га изнутра отвориш, или ти тај дар Бог није дао; да говориш из његове перспективе, његовим „језиком“; да изнутра казујеш његове патње, страхове, заблуде, ране и ожиљке на души, страдања; да видиш скривено и невидљиво. Из тог дара долазе готово све врлине Драгославове прозе: и особени језик – говор јунака – пишчев „сказ“, „двогласна ријеч“, и драмски сукоби и заокрети, и лирско-симболична снага његових књига. Ту високу способност уживљавања Михаиловић посједује већ од своје прве књиге: он чудесно увјерљиво говори из перспективе убице („Путник“), из дјечје перспективе, и то дјеце ометене у развоју („Лилика“), о најделикатнијим темама – рецимо о првим спознајама свога пола, првим нагонима и првим представама о сексуалности – из перспективе мајке која циједи душу кроз логорске решетке, не мислећи на себе ни на свој живот, већ на свог болесног сина („Богиње“). Михаиловићеви наратори казују неко своје трауматично искуство. Они су по правилу и главни јунаци. Усмјереношћу на другога – на књижевног јунака и приповједача – приповиједање добија илузију усменог казивања; постаје унутрашње приповиједање, често у првом лицу. То је истовремено усмјереност на туђи говор, на туђи глас, па приповијетке, нарочито оне антологијске – „Путник“, „Богиње“, „Лилика“ – постају монодраме.
Пред нама се одвија драма књижевног јунака коју сам јунак казује. Јунаци су, по правилу, у сукобу са собом и са свијетом, и налазе се у некој кризној, драматичној, преломној, граничној ситуацији: путник је у судници, пред најтежом казном за бројна убиства; Лилика је пред одласком у дом пред напуштањем несрећне породице; Милица Стефановић, дјевојком Милојевић, осјећа да броји посљедње дане у логору и покушава да за живота збрине свога сасвим малог сина Рада. У „Лилики“, па и у „Богињама“, приповиједа се из сасвим сужене перспективе. У првом случају то је перспектива злостављене дјевојчице с проблемима у развоју личности; у другом – перспектива необразоване, напаћене жене, која на цедуљицама избацује кроз решетке комаде своје душе, казујући о драматичном страдању. Синтакса њиховог говора је поремећена, али управо је у њој увјерљивост казивања и страдања, као и у фонетски наглашено деформисаном Лиликином и Петријином говору.
То може само велики мајстор приповиједања.
С Михаиловићевом првом књигом дошло је до великих промјена и у избору јунака, и у помјерању граница стварности, и у језику, односно говору јунака, и у приповједачкој техници. Ријеч је о техници „каза“ који код нас нико тако бриљантно није у прози упошљавао као Драгослав Михаиловић. Њемачки слависта и компара – тиста Роберт Ходел, инострани члан ове Академије, преводилац и приређивач Михаи – ловићевих приповиједака на њемачком, израдио је поредбену студију као докторску дисертацију о поетици „сказа“, руског писца Николаја Љескова и Драгослава Михаи – ловића. „Сказ“ је, дакле, та трећа кључна ријеч о Михаиловићевом приповиједању.
С првом Драгославовом књигом дошло је до примицања приповијетке монодрами, а књижевни језик замијењен је искиданим и муцавим говором страдања и страдалника. Писац је окренут нижим слојевима живота, ликовима отписаних и одбачених, сродних донекле божјим људима Борисава Станковића. Повјерење у непосредно животно искуство и у пријесни, деформисани језик којим се то искуство казује, претпостављено је „интелектуалном“ приповиједању. Зато су Михаиловићеви наратори некад сурови у казивању свога искуства, некад наивни, некад инфантилни, али увијек потресни и непосредни.
Приповијетка „Фреде, лаку ноћ“ сасвим се примакла драмској форми: цијела је испричана у више туђих гласова, у полилогу.
Приповијетка „Како је остала флека“, чији је наслов Роберт Ходел узео за наслов свога избора Михаиловићевих приповиједака на њемачком, отвара могућности за ширу приповиједну форму и из ње ће се развити недовршени роман Чизмаши.
Техника „сказа“, освојена у приповијеткама „Путник“, „Лилика“ и „Богиње“, доћи ће до пуног израза у романима Кад су цветале тикве и Петријин венац. У првом се Михаиловић отвара према сленгу, језику улице, јер је његов јунак боксер, Шампион, Љуба Врапче, дијете улице и београдског Душановца. У другом ће се отворити према косовско-ресавском говорном типу, у складу са својом јунакињомнараторком.
Кратки роман – такав је роман Кад су цветале тикве – има у српској књижевности изузетну традицију: Нечиста крв Боре Станковића, Беспуће Вељка Ми лићевића, Проклета авлија Иве Андрића, Кад су цветале тикве Драгослава Миха и ловића и низ романа савремених српских писаца. Ријеч је о приповиједној стратегији сажимања.
Упркос сажетости, роман Кад су цветале тикве, заокружен је и обухватан: има двадесет четири главе, као и Андрићева На Дрини ћуприја.
Роман има мото из српске средњовјековне, свете књижевности, писан „високим“ стилом, што је у потпуном контрасту са стилом и језиком Михаиловићевог романа, а преузет је од Даниловог ученика (XIII-XIV в.):
„Ево лишени славе своје, у понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо.“
Постоји висок степен сагласности између мота књиге и судбине Љубе Сретеновића. Љуба такође стоји у великом понижењу; није желио живот ни судбину који су га задесили, поготову не живот у емиграцији с хромом женом и њеним ванбрачним сином, гдје се осјећа као инвалид без руке. „То ништа не зависи од мене! (…) / Не, не од мене“ – написа Милош Црњански у једној од пјесама „Живот“.
Није ли Драгослав Михаиловић активирао архетип разбојника на крсту? Није ли потресеност, која прати Љубину судбину и казивање, знак да је његова исповијест постала исповијед, а да је сленг којим Љуба говори потврдио значење светог текста мота романа? Није ли тиме и језик, којим је испричана прича о патњи и страдању, постао помало свет. У сваком случају, роман о Љуби Сретеновићу изазива читаочеву потресеност и саосјећање. Можда се због тога књиге пишу и читају. Мада је већ у првој реченици – „Не, нећу се вратити“ – дат епилог, роман има моћну причу која активира два вјечна архетипа – злочин и казну – што га приближава славном роману Достојевског. Својом згуснутошћу, сажетошћу и емотивношћу ово дјело је лирски роман, а драмским сукобима и дијалозима и драмски, што потврђује и истоимена драма, написана послије романа. Роман личи на модерну трагедију. Истина, јунак не гине, али то не умањује његову трагичну природу. Он је распет на крсту емиграције између Душановца и туђине. Он истински страда због почињеног убиства, дубоко патећи за отаџбином. Његове емигрантске реченице звуче као образац патриотизма.
„Моја је то, бре, земља, каква год да је. И ако она у нечему не ваља, ти људи одавде је неће поправити.“
Писац ове књиге је оптуживан и третиран као непријатељ земље и народа.
Петријин венац је необично компонована књига: вијенац сплетен око главне јунакиње од четири уланчане приповијетке и једног кратког лирског романа у роману – о небеским свирачима. Колико се сјећам, нешто слично немамо у нашој књижевности. Ако је првом књигом већ постао класик-почетник, Тиквама и Петријом је постао модерни класик српске приповиједне прозе.Прве три Михаиловићеве књиге бациле су сјенку на оне које су долазиле. Дубоко сам увјерен да је роман Гори Морава изузетан, а да су Злотвори, потпуно неоправдано остали у сјенци. Залагао сам се и залажем и за те романе. Утолико прије што оба романа бацају свјетлост на два кључна периода пишчевог живота: на дјетињство и на голооточку робију.
Лирски, поетски роман Гори Морава натопљен је густом меланхолијом, а по споју јаких емоција са хумором и гротеском јединствен је у Михаиловићевом опусу. По тематизовању дјетињства и по својој лирској природи најближи је Ћопићевој Башти сљезове боје и Данојлићевим и Кишовим дјелима о дјетињству и одрастању, али је и сасвим особен: у знаку раног сазнања смрти и понижења човјека болешћу.
Главни јунак и наратор је дјечак Стевица: он набраја цио низ имена умрлих чланова породице, доводећи њихове смрти у везу с кашљем, гуком и чворугама на челу, врату, тијелу. Роман Гори Морава је Михаиловићева књига мртвих чије душе тумарају око Мораве.
Стева је сироче: биолошку мајку Љубицу није запамтио, па је маму Лепосаву, која га је подизала, доживљавао као једину и рођену мајку, коју је волио неупоредиво више од оца.
Постоји једна сцена дубоке емотивне присности дјечака с оцем, пригушена дјечаковим хуморним открићем величине очевога носа: Отац носи на раменима синчића, док га син грли испод браде и мази длановима по лицу. Обојица падају у риједак занос присности, све док дјечак не осјети на длану од суза мокро очево лице, па обојица откривају међусобну љубав као највећу тајну свијета. Тада ће Стевица једини пут изговорити реченицу: „Тато, (…) ја те тебе волим.“
Стева рано доживљава и открива суровост међу дјецом: Стевица, сироче без мајке, и Паја, сироче без оца, љуто се међусобно уједају за најболније ране. Паја ће Стевици:
– А тебе тетка Лепосава није мајка, тебе је мајка умрела и ти немаш мајку.
Стевицу ће Лепосава утјешити и он је дуго живио у благословеној лажи да му је мајка жива и да ће живјети вјечно:

„Био сам срећно дете које је имало мајку што га је родила и сад га чува и пази, и љутио сам се на оне који то неће да виде. Мама није стара! (…) Стари, чуо сам, умиру, моја мама не може да умре.“

 

То изговара сироче чија је мајка одавно умрла, а од њега се крије тајна о њеном постојању

Стевица ће Паји љутито одбрусити:

– Ти си ћорав! Ћоро ћорави, – настојећи да га повриједи због његовог физичког изгледа.

Сцену продубљује и поентира Лепосава:

– Твоме другу Паји је погинуо тата машиновођа у железничку несрећу (…) тад се тешко прецепио и потресо да сад мора да носи наочаре. И зато немој да га зовеш Ћора, он је, јадан, незаштићено сироче.

Лепосавине ријечи су цијело једно антрополошко откриће – да се човјек још дјететом може „тешко прецепти и потрести“, посебно ако му отац погине.

Михаиловићева прича има низ одломака, и цијелих балада, о „тешко прецепљеној и потресеној“ дјеци, и то писцу служи на част.

Достојевски је истицао колико је тешка и скупоцјена дјечја суза. Михаиловић је у славу дјечје сузе исписао на десетине незаборавних страница.

У Злотворима писца занима, зачуђује и ужасава људска природа: како је могућно да се измисли и створи такав логор какав је био Голи оток и како је могућно да људска бића учине таква зла људским бићима, од којих су највећи број њих били саборци и партијски другови ? Занимају га зли духови – бјесови – да се послужимо насловом Достојевског, који су у једном времену господарили историјом. Ако то читалац превиди, превидио је много. Михаиловић копа по мраку људске душе и по феномену злочина. Овај роман је „игроказ о животу и смрти“; о огромном људском страху, јер велики зец чучи како у срцима логораша тако и у срцима архитеката логора; о „непознаницама људске природе“ над којима се и сам писац „изненађује, чуди и запрепашћује“. Човјек је и велико чудо, и не мање чудовиште. Човјеку је својствен занос при мучењу и убијању, па ће се и сам пуковник Јова Веселиновић запитати: „Шта ми то радимо?“ Нигдје тако у Михаиловића као у овом роману нијесу на дјелу дочарана разорна људска осјећања и нагони.

Драгослав Михаиловић је велики мајстор у дочаравању суровости, злочина, мучења и убијања људи, баш као што смо га раније упознали као великог мајстора у дочаравању нежности, патње и хуманости тамо гдје то не бисмо очекивали. Такво мајсторство у дочаравању мучења, суровости и убијања наша књижевност је достигла у Андрићевом роману На Дрини ћуприја, у сцени Радисављевог набијања на колац, и у приповијеци Александра Тишме „Школа безбожништва“, у мучењу до смрти Милоша Остојина. А само у овом Михаиловићевом роману налазимо неколико антологијских епизода провале људског убилачаког мрака: убиство професора Накараде, убиство капетана Ражњатовића, ликвидација породице четника Гвоздена, посебно убиство његове рањене ћерке, злочин пуковника Јове Веселиновића над сопственом породицом и његово самоубиство.

Злотвори не могу назад ни кад признају да су у зло огрезли, чак и кад би хтјели да се из њега извуку. У мирном животу постају сувишни и осјећају се одбачени, виде око себе све само непријатеље који се умножавају. И под њима, и у њима отварају се провалије: у њиховим душама, у породицама, у постељама, у сновима.

Злотвори и жртве су међусобно нераздвојно повезани, чак и послије смрти страдалника. Мртви професор Накарада ће се јавити на београдским улицама пуковнику Јову Веселиновићу, и пуковник га се, мртвога, неће моћи ријешити, већ ће га мртва пратити до судњега дана. Убиством се злотвор не ослобађа жртве, већ се с њом још више веже, као с каменом о врату.

Злотвори су, као и жртве, повезани са злотворима изнад себе, са својим господарима, који су, иако далеко од својих жртава, и њима невидљиви, оличење суд бине. Они одлучују о хапшењима, решењима за ликвидацију, нестанцима, укидањима логора.

Имају ли злотвори душу?

Људска душа, изгледа, ипак има неки свој праг издржљивости. Један од најмоћнијих на лествици власти, пошто је скрајнут и понижен, воли да поразговара са руским свештеником. Други, пуковник Јова Веселиновић, троструким монструозним злочином окончава свој живот. У халуцинантним тренуцима пред самоубиство, на бриљантним завршним страницама Михаиловићевог романа, злотвор се преображава у дјечака око кога је јато косова. Та слика црних птица – а птица је Михаиловићев поетски симбол од романа Кад су цветале тикве – биће и посљедње што ће се јавити у свијести која се гаси. Из окорелог убице, женоубице, синоубице и самоубице, јавиће се људска, дјетиња мисао на мајку, као задњи писак напаћене и загађене душе:

„Мила моја мајко – рекне у себи – твоје дете умире.“

Та пишчева самилост у посљедњем часу Михаиловићевог јунака злотвора, та бриљантна поетска слика дјечака и црних косова, пишчева је свијећа над одлазећом душом; пишчев је подвиг да у монструму пронађе зрачак људскости.

Драгослав Михаиловић је значајан српски драмски писац, а судбина његовог комада Кад су цветале тикве – синхронизовани напад из најтеже идеолошке артиљерије, са највиших државних и партијских мјеста, укључујући шефа државе, једине партије и војске, Јосипа Броза Тита, који је тај напад и започео, што је довело до забране и скидања представе са сцене и до нове хајке на Драгослава Михаиловића – увела је ову драму и ову представу у нашу новију историју не само књижевности и позоришта, већ и културе и идеологије. Не заборавимо ни Михаиловићеве драме Увођење у посао, Протуве пију чај и Скупљач.

Како разумјети пет дебелих Михаиловићевих томова под заједничким насловом Голи оток?

То је природан израз пишчеве потребе да себи и другима објасни један историјски ужас, чија је жртва писац био, и о којем недовољно знамо. Били смо свједоци одрицања од одговорности и прања руку од тог монструозног логора и његових жртава, оних коју су тај логор измислили, основали, подигли, устројили, одржавали и његовали. Ми још поуздано не знамо како је тај логор настао ни ко га је тачно утемељио; из чије је главе рођен. Као да је плод врховног божанства и морског таласа!

Драгослав Михаиловић је допао робије у осјетљивом добу – као деветнаестогодишњак, по свршетку матуре. Дивим се људима који су налазили снаге да се врате у живот након таквог ужасног искуства и да крену не „испочетка“ него „из подрума доњих“, вјечно сумњиви, обиљежени, на мети, праћени, на тајним и јавним списковима; предмет тајне акције „Муња“, која је, изгледа, могла водити у ликвидацију.

Ваљало је издржати робију, па се интегрисати у живот кроз свакодневна понижења и радећи најгоре послове, а имати пред собом циљ да се нешто напише и створи – да се буде писац. Изгледа да нема тога дна са којега се жив човјек не може уздићи, ако је преживио то зло колико-толико здрав. Драгослав Михаиловић није баш „пуцао од здравља“: рано је зарадио „на плућима“ и до краја живота панично се плашио туберкулозе.

Незадовољан сликом Голог отока у нашој књижевности и историографији, а поготову његовом идеолошком оцјеном, Драгослав Михаиловић се одлучио на разговоре са људима који ће свједочити о ужасима логора. Наилазио је на одбијања логораша, уплашених људи, на страх који није био без основа. Овај посао је, ипак, започео 1978. године, а окончао га 2012, петим томом. Слика Голог отока послије Михаиловићевих књига свакако је богатија и неупоредиво документованија него прије њих.

Драги Драгославе, опрости ми ако сам говорио сувише професорски. Хвала ти што си ме прихватио за пријатеља. Стасавао сам уз твоју прозу као критичар и тумач књижевности. Дошао сам у Београд, на студије, кад и твоја прва књига на свијет. Знам да би ти сад рекао: Да сам знао да је то у некој вези, не бих је објављивао. Боље једна књига мање, него један Црногорац више у Београду.

Опчинио ме наслов твоје књиге Ухвати звезду падалицу. Шта смо друго радили цијелог живота него их хватали? За критику о тој књизи добио сам „Милана Богдановића“. Када су се појавили Чизмаши, био сам најмлађи члан Ниновог жирија. Пресудио сам за Чизмаше. Волио сам и волим те твоје јунаке. Ти си једини писац који ми је рекао да није сигуран да је награђена књига тако добра. Већ тада сам се уплашио да тај роман нећеш наставити. Очи сам ти вадио, годинама, причом да никад не би добио Нинову награду да не бјеше Црногораца – Ђорђија Вуковића и мене.

Из најдубљег увјерења сам се свим срцем залагао да добијеш „Ћоровића“ за Злотворе. То је одличан роман. И ти си њиме био задовољан.

Назвао си ме телефоном кад се појавио „твој“ зборник у Трстенику:

– И Црногорац има понекад срце и душу. Хвала ти од срца за текст о књизи Гори Морава. Ти си то осјетио.

Изостављам све псовке које су пљуштале на обје стране. Биле су увијек знак блискости и присности.

Предсједавао жиријем који ти је дао Велику Андрићеву награду.

Привилегија је имати велике писце за пријатеље. Тешко се са њима растајати, а немогуће се опростити. Ћераћемо се још, Драгославе Михаиловићу, акобогда те будем жив и здрав. Суђени су ти Црногорци и Херцеговци и послије смрти.

И понеки Њемац.

Све сами доказани пријатељи.

Неће ти помоћи ни небески свирачи.