Јован Делић
УВИЈЕК СЕ ВРАЋАО ОСЈЕЋАЊУ, ТУЗИ И ЉУДСКОЈ ПАТЊИ
Слово о Драгославу Михаиловићу (1930–2023)
„Био сам срећно дете које је имало мајку што га је родила и сад га чува и пази, и љутио сам се на оне који то неће да виде. Мама није стара! (…) Стари, чуо сам, умиру, моја мама не може да умре.“
То изговара сироче чија је мајка одавно умрла, а од њега се крије тајна о њеном постојању
Стевица ће Паји љутито одбрусити:
– Ти си ћорав! Ћоро ћорави, – настојећи да га повриједи због његовог физичког изгледа.
Сцену продубљује и поентира Лепосава:
– Твоме другу Паји је погинуо тата машиновођа у железничку несрећу (…) тад се тешко прецепио и потресо да сад мора да носи наочаре. И зато немој да га зовеш Ћора, он је, јадан, незаштићено сироче.
Лепосавине ријечи су цијело једно антрополошко откриће – да се човјек још дјететом може „тешко прецепти и потрести“, посебно ако му отац погине.
Михаиловићева прича има низ одломака, и цијелих балада, о „тешко прецепљеној и потресеној“ дјеци, и то писцу служи на част.
Достојевски је истицао колико је тешка и скупоцјена дјечја суза. Михаиловић је у славу дјечје сузе исписао на десетине незаборавних страница.
У Злотворима писца занима, зачуђује и ужасава људска природа: како је могућно да се измисли и створи такав логор какав је био Голи оток и како је могућно да људска бића учине таква зла људским бићима, од којих су највећи број њих били саборци и партијски другови ? Занимају га зли духови – бјесови – да се послужимо насловом Достојевског, који су у једном времену господарили историјом. Ако то читалац превиди, превидио је много. Михаиловић копа по мраку људске душе и по феномену злочина. Овај роман је „игроказ о животу и смрти“; о огромном људском страху, јер велики зец чучи како у срцима логораша тако и у срцима архитеката логора; о „непознаницама људске природе“ над којима се и сам писац „изненађује, чуди и запрепашћује“. Човјек је и велико чудо, и не мање чудовиште. Човјеку је својствен занос при мучењу и убијању, па ће се и сам пуковник Јова Веселиновић запитати: „Шта ми то радимо?“ Нигдје тако у Михаиловића као у овом роману нијесу на дјелу дочарана разорна људска осјећања и нагони.
Драгослав Михаиловић је велики мајстор у дочаравању суровости, злочина, мучења и убијања људи, баш као што смо га раније упознали као великог мајстора у дочаравању нежности, патње и хуманости тамо гдје то не бисмо очекивали. Такво мајсторство у дочаравању мучења, суровости и убијања наша књижевност је достигла у Андрићевом роману На Дрини ћуприја, у сцени Радисављевог набијања на колац, и у приповијеци Александра Тишме „Школа безбожништва“, у мучењу до смрти Милоша Остојина. А само у овом Михаиловићевом роману налазимо неколико антологијских епизода провале људског убилачаког мрака: убиство професора Накараде, убиство капетана Ражњатовића, ликвидација породице четника Гвоздена, посебно убиство његове рањене ћерке, злочин пуковника Јове Веселиновића над сопственом породицом и његово самоубиство.
Злотвори не могу назад ни кад признају да су у зло огрезли, чак и кад би хтјели да се из њега извуку. У мирном животу постају сувишни и осјећају се одбачени, виде око себе све само непријатеље који се умножавају. И под њима, и у њима отварају се провалије: у њиховим душама, у породицама, у постељама, у сновима.
Злотвори и жртве су међусобно нераздвојно повезани, чак и послије смрти страдалника. Мртви професор Накарада ће се јавити на београдским улицама пуковнику Јову Веселиновићу, и пуковник га се, мртвога, неће моћи ријешити, већ ће га мртва пратити до судњега дана. Убиством се злотвор не ослобађа жртве, већ се с њом још више веже, као с каменом о врату.
Злотвори су, као и жртве, повезани са злотворима изнад себе, са својим господарима, који су, иако далеко од својих жртава, и њима невидљиви, оличење суд бине. Они одлучују о хапшењима, решењима за ликвидацију, нестанцима, укидањима логора.
Имају ли злотвори душу?
Људска душа, изгледа, ипак има неки свој праг издржљивости. Један од најмоћнијих на лествици власти, пошто је скрајнут и понижен, воли да поразговара са руским свештеником. Други, пуковник Јова Веселиновић, троструким монструозним злочином окончава свој живот. У халуцинантним тренуцима пред самоубиство, на бриљантним завршним страницама Михаиловићевог романа, злотвор се преображава у дјечака око кога је јато косова. Та слика црних птица – а птица је Михаиловићев поетски симбол од романа Кад су цветале тикве – биће и посљедње што ће се јавити у свијести која се гаси. Из окорелог убице, женоубице, синоубице и самоубице, јавиће се људска, дјетиња мисао на мајку, као задњи писак напаћене и загађене душе:
„Мила моја мајко – рекне у себи – твоје дете умире.“
Та пишчева самилост у посљедњем часу Михаиловићевог јунака злотвора, та бриљантна поетска слика дјечака и црних косова, пишчева је свијећа над одлазећом душом; пишчев је подвиг да у монструму пронађе зрачак људскости.
Драгослав Михаиловић је значајан српски драмски писац, а судбина његовог комада Кад су цветале тикве – синхронизовани напад из најтеже идеолошке артиљерије, са највиших државних и партијских мјеста, укључујући шефа државе, једине партије и војске, Јосипа Броза Тита, који је тај напад и започео, што је довело до забране и скидања представе са сцене и до нове хајке на Драгослава Михаиловића – увела је ову драму и ову представу у нашу новију историју не само књижевности и позоришта, већ и културе и идеологије. Не заборавимо ни Михаиловићеве драме Увођење у посао, Протуве пију чај и Скупљач.
Како разумјети пет дебелих Михаиловићевих томова под заједничким насловом Голи оток?
То је природан израз пишчеве потребе да себи и другима објасни један историјски ужас, чија је жртва писац био, и о којем недовољно знамо. Били смо свједоци одрицања од одговорности и прања руку од тог монструозног логора и његових жртава, оних коју су тај логор измислили, основали, подигли, устројили, одржавали и његовали. Ми још поуздано не знамо како је тај логор настао ни ко га је тачно утемељио; из чије је главе рођен. Као да је плод врховног божанства и морског таласа!
Драгослав Михаиловић је допао робије у осјетљивом добу – као деветнаестогодишњак, по свршетку матуре. Дивим се људима који су налазили снаге да се врате у живот након таквог ужасног искуства и да крену не „испочетка“ него „из подрума доњих“, вјечно сумњиви, обиљежени, на мети, праћени, на тајним и јавним списковима; предмет тајне акције „Муња“, која је, изгледа, могла водити у ликвидацију.
Ваљало је издржати робију, па се интегрисати у живот кроз свакодневна понижења и радећи најгоре послове, а имати пред собом циљ да се нешто напише и створи – да се буде писац. Изгледа да нема тога дна са којега се жив човјек не може уздићи, ако је преживио то зло колико-толико здрав. Драгослав Михаиловић није баш „пуцао од здравља“: рано је зарадио „на плућима“ и до краја живота панично се плашио туберкулозе.
Незадовољан сликом Голог отока у нашој књижевности и историографији, а поготову његовом идеолошком оцјеном, Драгослав Михаиловић се одлучио на разговоре са људима који ће свједочити о ужасима логора. Наилазио је на одбијања логораша, уплашених људи, на страх који није био без основа. Овај посао је, ипак, започео 1978. године, а окончао га 2012, петим томом. Слика Голог отока послије Михаиловићевих књига свакако је богатија и неупоредиво документованија него прије њих.
Драги Драгославе, опрости ми ако сам говорио сувише професорски. Хвала ти што си ме прихватио за пријатеља. Стасавао сам уз твоју прозу као критичар и тумач књижевности. Дошао сам у Београд, на студије, кад и твоја прва књига на свијет. Знам да би ти сад рекао: Да сам знао да је то у некој вези, не бих је објављивао. Боље једна књига мање, него један Црногорац више у Београду.
Опчинио ме наслов твоје књиге Ухвати звезду падалицу. Шта смо друго радили цијелог живота него их хватали? За критику о тој књизи добио сам „Милана Богдановића“. Када су се појавили Чизмаши, био сам најмлађи члан Ниновог жирија. Пресудио сам за Чизмаше. Волио сам и волим те твоје јунаке. Ти си једини писац који ми је рекао да није сигуран да је награђена књига тако добра. Већ тада сам се уплашио да тај роман нећеш наставити. Очи сам ти вадио, годинама, причом да никад не би добио Нинову награду да не бјеше Црногораца – Ђорђија Вуковића и мене.
Из најдубљег увјерења сам се свим срцем залагао да добијеш „Ћоровића“ за Злотворе. То је одличан роман. И ти си њиме био задовољан.
Назвао си ме телефоном кад се појавио „твој“ зборник у Трстенику:
– И Црногорац има понекад срце и душу. Хвала ти од срца за текст о књизи Гори Морава. Ти си то осјетио.
Изостављам све псовке које су пљуштале на обје стране. Биле су увијек знак блискости и присности.
Предсједавао жиријем који ти је дао Велику Андрићеву награду.
Привилегија је имати велике писце за пријатеље. Тешко се са њима растајати, а немогуће се опростити. Ћераћемо се још, Драгославе Михаиловићу, акобогда те будем жив и здрав. Суђени су ти Црногорци и Херцеговци и послије смрти.
И понеки Њемац.
Све сами доказани пријатељи.
Неће ти помоћи ни небески свирачи.