Драгослав Михаиловић (1930–2023)
ПОЛИЦИЈСКИ ДОСИЈЕИ СУ ОЧЕРУПАНИ Нова два тома документарне прозе „Голи оток“ написана су на подстицај Мирослава Јосића Вишњића
Драгослав Михаиловић, као деветнаестогодишњак, био је ухапшен „из политичких разлога“ и, период од 1950. до 1952. године, провео у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. Аутор је три књиге документарне прозе, под заједничким насловом „Голи оток“. Прва књига објављена је 1990, друга и трећа 1995, а у штампи је четврти том, који ће објавити „Службени гласник“. Аутор припрема и пету књигу, коју ће објавити исти издавач.
Да ли је са ових пет, обимних књига, посао завршен или материјала има још?
Мислио сам да сам документарни део о Голом отоку завршио у прве три књиге, које имају око 1.800 страна. Заморио сам се од тог посла, а почеле су и примедбе – да сам због Голог отока запоставио своју литературу. Прошле године, у Библиотеци града Београда, један дан био је посвећен мом стваралаштву. Одржан је округли сто, учествовало је десетак књижевника и критичара. Мирослав Јосић Вишњић говорио је о документарном трокњижју „Голи оток“ и открио да имам још четири, обимна разговора, са голооточанима, мојим пријатељима, које нисам објавио. То ме подстакло да извадим из фиоке та четири разговора, поново их прочитам, и, пошто су ми се допали, одлучио сам да их објавим у две књиге.
Који ће разговори бити објављени у четвртој књизи?
У овој књизи наћи ће се два разговора. Први је с Мишом Пифатом, инжењером, који је на Голом отоку био глумац, члан драмске секције. Био је велика звезда Голооточког позоришта. Из логора је изашао 1953. године, да је наставио да се бави глумом, сигуран сам, постао би велика звезда. Други разговор је с мојим великим пријатељем Алфредом Палом, Јеврејином из Загреба. Он је био сликар и карикатуриста, дизајнер, графички је опремао књиге, и мојих неколико. Почетком прошле године, ударио га је моторциклиста. Пола године борио се за живот, умро је у 91. години.
За људе који разумеју шта значи бити логораш, а нарочито у логорима за преваспитавање кажњеника, серија мојих књига под насловом „Голи оток“, нешто је чиме се њихов творац поноси, нарочито четвртом књигом.
А шта ће бити у петој књизи?
У петој књизи, на којој радим, биће објављена сведочења Драга Дујмића, новинара и преводиоца из Загреба, и Радосава Зековића, архитекте из Београда. С петом књигом, биће завршена моја серија документарних књига о Голом отоку.
Шта планирате даље?
У штампи је још једна моја књига, много мањег обима од ових о Голом отоку. Реч је о драми „Скупљач“, коју ће објавити Културни центар из Панчева. Ова драма написана је по мотивима моје приче „Мрзим голооточане“, која је објављена у књизи „Лов на стенице“ (1993). Драма се налази већ годину, годину и по, у Народном позоришту у Београду. Очекујем одговор, да ли ће је поставити на сцену или неће, али одговор не стиже.
Упркос рехабилитацији, судбина голооточана углавном је трагична. Да ли је држава могла да реагује раније?
Наравно да је могла да реагује раније, али би могла и сада нешто да учини. На основу Закона о рехабилитацији, који је усвојен 2006. године, мало голооточана се јавило окружним судовима и затражило рехабилитацију, зато што страхују да би се тај закон могао злоупотребити. Рехабилитацију је тражило мање од хиљаду људи. Хрватска је, у том погледу, урадила много више од Србије. У Загребу је објављен списак 399 људи који су умрли на Голом отоку. Тај списак добио сам и објавићу га у четвртој књизи. Ту је највише Срба и Црногораца. У Државном архиву Хрватске чува се списак свих Глолооточана, на том списку је 16.000 до 17.000 логораша. Пошто није доступан појединцима, већ само установама, замолио сам САНУ да га тражи. Захтев је послат пре месец дана. Очекујем позитиван одговор. Ако тако буде, објавићу га у петој књизи „Голи оток“ или, можда, због обимности, као посебан сепарат.
Неки голооточки џелати и даље слободно шетају београдским улицама?
То је велика срамота српске државе. Да ли бисмо волели да видимо Макса Лубурића, како шета београдским улицама? А Јово Капичић добија генералску пензију и додатак на орден народног хероја. Тужилаштва брзо реагују на злочине у грађанском рату од 1991. до 1995, а оно што се догађало од 1948. никога не занима. Мене су пратили све до 1990. године. Мој пратилац, Драган Додиг, не само да никад није позван на одговорност, већ је постао високи функционер БИА.
Има ли уопште смисла, после свега, а досијеи су, очигледно, очишћени, говорити о отварању свих досијеа?
Направљена је велика грешка што је некадашњој Удби остављено довољно времена да „очисти“ досијее. Направљена је ненадокнадива штета. Имао сам прилику да видим документацију неких рехабилитованих голооточана. Један од најстраш – нијих догађаја јесте убиство Властимира Петровића, на Гргуру. Он је рехабилитован, али је његов досије потпуно очерупан и пун фалсификата. Апелујем, ипак, на све голооточане, односно њихове потомке, да траже рехабилитацију. Није то неважно.
САНУ је подељена. Припадате оној групи академика који често критикују руководство. Шта им највише замерате?
По мом мишљењу, Никола Хајдин је најбољи човек, између пет председника САНУ, које сам у својој тридесетогодишњој академској каријери видео, али, он је, истовремено, и најгори председник. Све то произлази из чињенице што је он као Србин из Хрватске, и члан Крунског савета, југословенски опредељен и не хаје за Србију у којој живи пола века, чиме наноси велику штету и Србији и Србима изван Србије. Јер, пропадање Србије, у које САНУ Србију гура, имаће за последицу и нестанак Срба изван Србије. Срби изван Србије могу постојати само док постоји Ср – бија, као њихова матица.
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић („Политика“, 17. јул 2011)