Ђорђо Сладоје
О РАЈКУ НОГУ, ЛАГАНО С ТУГОМ
Гледам и слушам како у удaрном Дневнику београдске телевизије своде невесели биланс и закључују списак умјетника који су нас напустили током 2022. године. Наброји новинаркa редом ‒ своје колеге, па музичаре, пјеваче, глумце, режисере, сликаре и књижевнике. На том заиста трагично дугом списку једино нема имена Рајка Петрова Нога. Случајно или са предумишљајем – не знам, али све ми се чини да случајности ту нема никакве, а с друге стране не могу да повјерујем да му и посмртно чине неправду и вријеђају га, изопштавају и понижавају. То прецртавање врхунског пјесника и на овај, готово примитиван начин, говори о томе да Рајка Нога српска култура, или бар један њен знатан дио, није у потпуности прихватила и посвојила, као што није ни једног Црњанског, а дјелимично и са великом муком и закашњењем чак и Дучића и Његоша …
Ного је још од ране младости тешко подносио идеологизовану стварност, вазда критички накостријешен према медиокритетима, према бахатој власти и накарадној политици и политиканству и то у мјери која је у једном тренутку захтијевала и интервенцију полиције. Могло би се рећи да је онај кога су комунисти означили као противника,по некој чудној инерцији, остао сумњив свакој новој власти.
За ону културолошку свијест чије је језгро београдски круг двојком, Ного је остао опака појава и носилац мрачних националистичких идеја, а његова поезија израз паланачког духа, као и све што је ослоњено на српску традицију. И као такав није заслужио ни да се помене међу почившима.
Али, као што се сунце не може дланом заклонити, тако се ни једним опскурним уредничким гестом не може умањити пјесничка величина Рајка Петрова Нога, једног од најзначајнијих српских пјесника чије најбоље пјесме заслужују мјесто у антологији свеколике наше поезије. Да је никад више не помену ни новинари, ни критичари, Ногова поезија не би изгубила на вриједности и значају, јер је још за његовог живота постала дио народне духовне својине, као Змајева, Шантићева, Десанкина…барем онолико колико иритира већ поменуте носиоце мондијалистичког идеолошког опредјељења.
Ного је у суштини пјесник завичаја схваћеног на начин Исидоре Секулић која каже да је завичај тамо гдје вас познају до најситнијих појединости и знају ваше скривене жеље, па чак и то – шта вас боли. Ногов завичај је Горња Херцеговина, у њој село Борија, у њему кућа, односно она колиба крај пута, а окућница Вилов до, пустолина каквих по Херцеговина има на сваком кораку. Једва се може и замислити каква је имагинација сјећања помијешана са жудњом сирочета,каква евокативна снага била потребна да се од оне убоге колибе сагради дворац, чардак и на небу и на земљи, а заправо лирска задужбина умрлим родитељима које је дозивао пјесмом цијелога живота, живопишући њихове ликове. Као што је народни пјевач Љутицу Богдана даривао грозним виноградом коме нико не смије прићи и то горе гдје једва сазријевају глогиња и шипурак, тако ће и пјесник преобразити Вилов до у рајски врт у коме шуме јечам и калопер и чује се тиха тугованка онога који се сјећа и пати. Јечам је очев, јер је у крајњем случају хљеб насушни, док је калопер мајчин и потврђује вјеровање о мистичној вези између биља и женске душе. А патња је останула сину.
Ту у тој колиби, гдје је „ко поток текла срећа једна“, пјесник ће доживјети у првих десетак година чисту радост постојања, топлине и присности, а потом и драматично, болно суочење са смрћу родитеља и гашењем дома, што ће трајно и дубоко обиљежити његов живот и поезију. Њега ће са братом Радованом смјестити у сиротиште, односно одвести у јаничаре, како је волио да каже, са чијим се рано испољеним талентом и памећу озбиљно рачанало. Али ће рачуне помрсити она црна пруга која ће пјесника све чешће пресијецати, баш као и онога чувеног јаничара који ће, да би тај бол некако ублажио ,,саградити на Дрини ћуприју“. Тако ће и наш пјесник још од прве књиге младалачког бунта, али и сунцокретне туге и самоће и метафизчке зимоморе, градити своју лирску грађевину готово ни од чега – од жудње, од патње, сјећања и привиђења.
Он ће, ипак, већ у Безакоњу, својој трећој књизи, пронаћи чврст темељ и тачку ослонца и то у сонету, том древном француско-италијанском пјесничком облику љубави и смрти. Испоставиће се да је управо сонет калуп Ногове осјећајности, да парафразирам Андрића, и срећно пронађени сакупљач и чувар његовог расутог животног терета, али и „човјеколиког хаоса“, који је завладао свијетом.
Он ће, ипак, већ у Безакоњу, својој трећој књизи, пронаћи чврст темељ и тачку ослонца и то у сонету, том древном француско-италијанском пјесничком облику љубави и смрти. Испоставиће се да је управо сонет калуп Ногове осјећајности, да парафразирам Андрића, и срећно пронађени сакупљач и чувар његовог расутог животног терета, али и „човјеколиког хаоса“, који је завладао свијетом.
Нисам велики поборник фетишизације сонета као повлашћене форме, јер тих четрнаест стихова у два катрена и двије терцине често остају само звоњелице ако до врха нису напуњене садржином густом и од искуства отежалом. Захваљујући мајсторима „у стварима метричким“, какав је Ного и њему најближи пјесници Раичковић и Куленовић и још понеко, сонет ће се примити и одомаћити у нашој поезији, док је рецимо у руској права ријеткост.
Ного је често истицао како му је жеља да укрсти сонет и десетерац па да од интензитета хартија прогори. Такви укрштаји су се, ако ћемо право, у његовим пјесмама увелико догађали. Притом не мислим само на формалне укрштаје, већ на оне дубинске, искуствене и суштинске. Јер десетерац је чувар и носилац нашег свеколиког историјског, културног и духовног, углсвном трагичног искуства, као што на другој страни сонет није, како већ рекосмо тек звоњелица, већ древна форма „љубави и смрти“, слоновског памћења, тако рећи. На тим дубинским укрштајима и симболичким спрегама десетерачког и сонетног, односно епског и лирског искуства засноване су, чини се, најбоље Ногове пјесме. Ти укрштаји различитих, често супротстављених искуствених силница чинe ову поезију емотивно интензивном, сугестивном, динамичном, а неријетко и драматичном.
Ного је често истицао како му је жеља да укрсти сонет и десетерац па да од интензитета хартија прогори. Такви укрштаји су се, ако ћемо право, у његовим пјесмама увелико догађали. Притом не мислим само на формалне укрштаје, већ на оне дубинске, искуствене и суштинске. Јер десетерац је чувар и носилац нашег свеколиког историјског, културног и духовног, углсвном трагичног искуства, као што на другој страни сонет није, како већ рекосмо тек звоњелица, већ древна форма „љубави и смрти“, слоновског памћења, тако рећи. На тим дубинским укрштајима и симболичким спрегама десетерачког и сонетног, односно епског и лирског искуства засноване су, чини се, најбоље Ногове пјесме. Ти укрштаји различитих, често супротстављених искуствених силница чинe ову поезију емотивно интензивном, сугестивном, динамичном, а неријетко и драматичном.
Давно је са највишег мјеста речено – буди хладан или буди врео. Али не буди млак. У цјелокупном Ноговом опусу нећете наћи ниједан млак стих, који није написан из дубоког порива и са озбиљним ствралачким и егзистенцијалним разлогом. Има код овог пјесника стихова па и цијелих пјесама, који су се накнадно остваривали на неочекиван начин. Такав је рецимо стих из завршне пјесме у Зимомори гдје се каже, помало претенциозно па чак и нарцисоидно – Мој случај постаје случај целога света. И да видиш чуда – пјесников случај уистину постаје најприје случај српскога свијета, односно оних многобројних бескућника који се још нису скрасили нити дом свој нашли, ако не рачунамо туробне избјегличке кампове. А свједоци смо како се, вољом историје, и буквално се претвара у случај целога света којим и у овом тренутку лутају сироти, прогнани, обездомљени, без наде да ће се у туђини скућити. Поезија игледа мора да претјерује да би се домогла истине и да би јој се могло повјеровати.
Или рецимо чувени крај пјесме Да се наше речи не размину гдје се каже „Стих је што и платно Боланом Дојчину“. У тренутку кад је писан и дуго потом, то је био често цитиран аутопоетички, ефектан и памтљив исказ.
Кад сам се ујутру пробудила, сви су већ били напољу и пили кафу, а сто је поново стајао испред куће. Јутарње сунце је сијало укосо и обасјавало шуму тако да је изгледало као да су сви листови од злата. Сетила сам се да нисмо отворили чоколаду! Где је чоколада, питала сам мајку. Јао, да, рече мајка, и чоколада се створила на столу. Тачно онаква какву је некад стриц доносио мени, увијена у бели папир. Изволи, рекох стрицу, и гледала сам га у очи, да видим хоће ли се опет појавити суза. Сунце је бљештало јако, али могла бих се заклети да се појавила, баш као онда кад сам била дете. Шта га је растуживало у вези с том чоколадом, никад нисам схватила. Сад мораш ти да узмеш прву коцкицу, казао је стриц, јер ти си донела чоколаду.
У Лазаревој суботи у баладама, елегијама и тужбалицама васкрснуће уз косовског и оног витанијског Лазара и свијет наше разорене патријархалне културе чији је посљедњи чувар био Алекса Шантић. У том свијету је и она колиба крај пута гдје су се збили судбински важни догађаји и којој ће се пјесник непрестано враћати по жеравицу речи, а само су му ријечи и преостале као жива спона са онима које је завијао „покров снијега“. А снијег у овој поезии често пада у двострукој симболици – дјечије радости и смрти. Сунце и камен су најчешћи симболи пјесника Хумнине, а код Нога су то управо снијег и шума као зачарани митски простор, као склониште сирочету од метафизичке студи и терора историје. Ако је снијег родом из Хан Пијеска, како је тврдио Бранко Чучак, онда му је ујчевина, без сумње, у Ноговом завичају и дјетињству.
У Недреманом оку преовлађују пјесме у којима се преламају земаљске и не – беске прилике виђене пјесниковим очима и оним свевидећим недреманим оком. Ту је пјесник, чини ми се, најближи оном дучићевском иделу лирике као највишег метафизичког израза. Но без обзира на висине до којих Ногова пјесма сеже и библијске, византијске, словенске, древне српске, епске, христоносне и друге симболе којима пјесник оснажује лирску позицију и обогаћује пјеснички израз, она никад не губи из вида ни документарне детаље и худа знамења овога здес и днес. У лирском спјеву Не тикај у ме пјесник распјевава једва читљиве епитафе са наших средњовјековних стећака настојећи да пронађе дубље лирске споне са давним, затуреним и од других присвајаним сегментима српске културне историје. Осим високе поетске вриједности, ова књига има и изузетан културолошки значај, јер је увјерљиво чак документовано разгрнула наслаге нашег самозаборава.
И овдје ваља поновити да скоро нико у српској поезији није тако увјерљиво и сугестивно личну судбину преплео са косовском судбином српског народа и кључним симболима националне културе и духовности, што га је сачувало рђаве митологизације сопствене биографије, и завичајем, заправо домовином речи, учинило свеколики простор гдје се српски говори и пише и чује светосавска литургија. А нарочито Косово, одакле смо сви, како је често понављао.
И тако из Виловога дола, из угашеног дома, тако рећи ниодкуда, одакле сам и сам – преко сиротишта и инерната, кроз звјерињаке, и безакоња, вазда на мети оних који кубуре са карактером, идентитеtом и талентом, Рајко Петров Ного стигао је до самих врхова српске поезије, што представља истински духовни и стваралачки подвиг.
И на крају нешто сасвим лично.
У годинама његовог боловања, наши су се телефонски разговори сводили на неколико простопроширених реченица. Знао сам да пише и да ће живјети док се буде држао за тај кончић стиха, а о чему могао сам само да претпостављаам све док ми није послао за Летопис матице српске, који сам до недавно уређивао, у два наврата по руковет пјесама које ће бити објављене у његовој тестаментарној књизи Из постеље Боланог Дојчина. У њој, уз помоћ овог несвакидашњег епског јунака, пјесник своди рачуне са собом и са свијетом, суочавајући се са оном коју је упознао давно, још као дјечак у зачараној колиби крај пута.
Помишљајући, не без туге, на то шта га је све снашло, ја сам већ био написао пјесму Солунски припев и не могу прежалити што му је нисам показао. Али ћу је зато, завршавајући ово обраћање, казати вама.
СОЛУНСКИ ПРИПЕВ
Мада по Солуну страх и трепет кола
Не устај војводо не дижи се болан
Не помичи главу са сузна јастука –
Нек налбантин иде и опроба Дука
Немаш више коме нити имаш рашта
Витештво се богме никоме не прашта
Већ се Солун свико да трпи под игом
И не зна шта би са твојим подвигом
Пусти нек напокон од тебе почине
А ти видај ране Болани Дојчине
Још љубовцу верну и сестрицу благу
Заклонити можеш и на кућном прагу
И не троши платно да ти се не руга
Коњушар и слуге слугинога слуга
У срамоти граде за невољу доме –
Не поткивај коња – немаш куд ни коме
Мада траје зулум расуло и кошмар
Што Солуну треба – може и кокошар
(Изговорено у Требињу, на Благовијести, 2023, на Свечаној академији посвећеној Рајку Петрову Ногу)