Александра Жежељ Коцић
КРИТИЧАР ОД ИДЕАЛНЕ НЕСАНИЦЕ
(Марко Паовица: Са песницима, Српска књижевна задруга, Београд, 2022)
У краткој уводној белешци, Марко Паовица појашњава на које је све начине књига огледа и критика Са песницима вишеструко проширење његове књиге Орфеј на столу (2011). Аутор, између осталог, истиче да је његова најновија књига усредсређена на поливалентност бројних песничких гласова, с ретким изузецима присутних на песничкој сцени од краја шездесетих година прошлог века до данас, рођених од краја тридесетих до краја педесетих година 20. века. Не чини се, међутим, да је предмет ауторовог интересовања „знатно редуковани“ поетички плурализам, како га сам Паовица скромно означава, већ врло ’опсежно’ поетичко вишегласје, које засвођује најзначајнија имена српске поезије данас, уколико у виду имамо ауторов већ поменути принцип одабира песника, уз напомену да аутор ставља нарочити фокус на књиге које су одабрани песници објавили последњих деценија минулог и прве две деценије 21. века. Већ из летимичног погледа на ’Садржај’ књиге, постаје очигледно да Паовица бира да проникне у оне песнике чији су значењски токови дубоки и разбокорени, и чије је певање умногоме уроњено у религиозно, национално историјско, културолошко, патриотско-завичајно, модерно родољубиво, лирско метафизичко, метапоетско, мистериозно и чудесно, еротско и танатолошко, есенцијално и егзистенцијално. Паовичина жеља са продре у прва и последња питања поезије – загонетке света и лица историје; бол и памћење; духовна обнова; љубав и смрт; апокалиптичке визије, али и свêтла и небеска начела; парaдокси пролазности, време и ванвременско; сакрално и профано; поетски, и други идеали постојања – уобличена је сада у раскошно сазвучје поезије и критике.
У овом кратком погледу на нову књигу Марка Паовице, ваља кренути од самог наслова. Једноставна синтагма ’са песницима’ испоставља се нарочито прикладном. С обзиром на то да Паовичине критичке анализе обично имају и читаве опусе песника на уму, овде говоримо о постојаном живљењу са песницима, у смислу једног посебног, повлашћеног књижевнокритичког простора, у којем сведочимо да се критичар приближио Ингарденовом компетентном посматрачу велике осетљивости с једне, и Јаусовом експлицитном читаоцу, свесном историчности и друштвенотворне функције књижевности с друге стране. Марко Паовица спада у ред оних критичара који вам, ни за трен, не дају да заборавите на нераскидивост дијалектичког круга тумачења који чине писац – текст – читалац. Али, Паовица се поиграва идејом суштински парадоксалног тумачења песничког говора: с једне стране, иако начелно против постструктуралистичких приступа тексту, аутор показује да је сваки, у овом случају песнички, текст апсолутно многострук (Ролан Барт) што упућује на веру да се читалац, тј. критичар, заувек може само приближавати име – новању у процесу тумачења; с друге стране, Паовица неуморно трага за тзв. пес – ничком интенцијом и песничким значењем које, како каже, најчешће није унисоно. Тумач онда, заправо, путује до средишта дела, до својеврсног кодираног сми сла. Ова два приступа, само наизглед међусобно искључива, мире се у тачки у којој Паовица проналази задовољство управо у крајњој недокучивости и богатству поезије, због чега у својим текстовима не само да доследно проналази још неки угао из којег би могао да осветли писце, још неки њихов мотив или фасцинацију, већ и радо ступа у дијалог са њиховом релевантном рецепцијом, временски више или мање удаљеном, или сасвим савременом – поменимо само неке од наших врсних тумача књижевности: Мила Ломпара, Радивоја Микића, Јована Делића, Мирка Магара шевића, Драгана Стојановића, Александра Јовановића.
Књига Са песницима обилује коментарима који се тичу поезије и песничког позвања уопште, стваралачке свести и суптилне ироније с којом се певање односи према савременом свету (Петар Цветковић, Слободан Зубановић). Када говори о Матији Бећковићу, на пример, Паовица подсећа на полемичкокритички тон неких песама овог песника, због којег је својевремено наишао на „отпор пружан свето савској културној традицији и њеним следбеницима у српској културнополитичкој полу – јавности. (Снажније посредно и политички подмукло, него фронтално и отворено)“. Осим што се ни овог пута не устручава да изнесе сопствени суд, Паовица и на другим местима у књизи упућује на испреплетаност поезије и друштвено политичке стварности, суптилно алудира и на то да је корективна улога књижевности некада, рецимо осамдесетих година прошлог века, била значајнија. Изузетно заним љива испитивања појединачних мотива у поезији одређеног песника, дата су напоредо са освртима на неодвојивост књижевности и политике у ужем и ширем смислу (однос поезије Гојка Ђога према режимском поимању пожељног и непо жељног песничког лика). Оштру критику данашњем друштву неосетљивом и недо раслом суптилности и лепоти песничке речи, Паовица упућује и кроз оцену поезије Драгана Лакићевића, у којој препознаје „самосвојни лирски космизам“ и „ауто поетичку нежност“.
Писање Марка Паовице огледа се и у томе што, у само једној реченици, успева да обухвати срж песникове поетике или стила, када, рецимо, указује на високе језичке и посматрачке, имагинацијске и критичке могућности песничког дара Матије Бећковића, највише естетске домете и преображавање стандардних одлика жанра овог песника. Још је једна особина Паовичиног стила упадљива. У својим анализама, он се превасходно користи иманентним приступом и методом помног читања, уз утемељену полемику са другом незаобилазном критиком. Он ће судове који се делимично или у целини косе са његовима, узети у обзир, и коначно пригрлити различитост критичких гласова, и позвати читаоце на сопствени суд. Очекивано, Паовица често укршта ставове других са својим, на начин који читаоцу указује на нове могућности интерпретације одређеног песника (Магарашевићев суд о битним својствима ’критичке поезије’ уопште и песничком памћењу узима за онај који ће објаснити књижевни свет Братислава Р. Милановића, што онда потврђује и самим Милановићевим речима о поезији као на непристајању на туђу вољу, нормирање свести, божанску и људску неправду, смрт,…).
Да су само велике теме књижевности стални предмет Паовичиног интересовања, потврђују многи увиди о песимистичком доживљају егзистенције, животу као болу памћења (Мирослав Максимовић). О смрти као „узданици, парадоксално пожељној и јединој реалној спасоносној алтернативи инферналне свакодневице“, проговориће Паовицаиуконтексту поезије Стевана Тонтића. Поетику бола аутор тематизује и када говори о поезији Рајка Петрова Нога, осветљавајући њену сливеност индивидуалног и колективног искуства о животу и свету, хришћанско-романтичарске идеје о аналогији између песника и Творца. Сродно разумевање наше савремене ситуације проналази и у поезији Душка Бабића и њеном проблематизовању данашњег постапокалиптичног тренутка и „савремене историјско-цивилизацијске џунгле у којој смо се и као народ и као појединци изгубили“.
Некад ће критичка мисао Марка Паовице преузети оштрији тон, као у тексту о Слободану Ракитићу, када читамо смело становиште: „Да је песништво Слободана Ракитића целим једним сопственим током окренуто предачком и националном, то ни до сада ни за кога није било спорно, али да притом неретко понире и до архетипског, то многи и данас не желе или не могу да виде“. Тон Марка Паовице може бити и хуморан, као када „принципијелно одбија семинарску тему о семантизму разлика између два избора поезије“ Вука Крњевића. Ево како нам Паовица, на једном месту, луцидно открива како некад чита књиге: „Ко зна која врста радозналости, или изо – пачености, наводи неке читаоце – у које спада и овај што се управо оглашава – да нове књиге, као и оне које први пут имају у рукама, отварају са краја, па да тек потом, понесени крешендом завршнице или бар покренути каквим кумулативним сржним упитом, отпочну читање од почетка, приљежно и нормалним редоследом, како бог милује. Шта је да је, није прилика да у то сада улазимо“. Кроз овакве ’личне’ епизоде, он, у ствари, показује да и критика настаје даље од писаћег стола, да се послужимо Десничиним језиком. Наиме, Паовица припада нашим критичарима од искуства и знања, запитаним над друштвеноисторијским контекстом песничких поетика које сагледава, над особеностима песничких дела на макро и микро плану, на плану синхроније и дијахроније.
Тако, књига Са песницима сачињена је од исцрпних, аналитичких, готово математички прецизних студија које прате различите фазе или периоде у ствара – лаштву песника и онда када непосредно проблематизују засебне песничке књиге (Љубомир Симовић, Драган Бабић, Љубисав Симић, Томислав Маринковић, Ђорђо Сладоје, Ђорђе Деспић), због чега она представља добро полазиште за разумевање читавих поетика писаца које сагледава, као и прегнантних места песама. Особеност књиге Са песницима чини и стално прожимање импресионистички интонираних коментара (у михизовском смислу речи), и оних за које се чини да су у књижевно – критичкој и читалачкој јавности већ потврђене. Паовица ће, тако, своја тумачења неретко посветити критички превиђеним сегментима песниковог певања (историјске теме Мирка Магарашевића, као и његова склоност мистериозном, загонетном, тајновитом, неизрецивом). Паовица ће понекад зауставити своју анализу само како би себи оставио простора за неко будуће испитивање, или пак како би друге критичаре позвао на сусрет у неком стиху. У том смислу, и у његовим фуснотама крију се нека могућа разрешења за мноштво наслућених референци у оквиру самих песама, својеврсни одговори произашли из многих ауторових знања о свету филма, бајки, легенди, анегдота, светске књижевности и културе.
Марко Паовица се ослања и на разноврсне концепте из богате светске књижевнокритичке, друштвеноисторијске и филозофске баштине. Њему ће ставови других више послужити као подстицај да се оригинално ухвати у коштац са поезијом једног песника. Читаоцима Паовичине књиге указано је на то како се песме наших песника саодносе са кључним идејама Елиота, Паунда, Лоренса, Одна, Кавафија, Песое, Брехта, Канетија, Сиорана, Бодлера, Ничеа, Монтења, Рилкеа, Поа, Берђајева, Деј Луиса, Загајевског, Мерло-Понтија, и других. Тако, његова анализа самосвојне поетске симболике Злате Коцић ослања се на многа знања фолклорномитолошке, хришћанскорелигијске и модернонаучне провенијенције, имајући у виду њихово укрштање у вишеслојној и комплексној поезији ове песникиње, не желећи да занемари ни најситнији детаљ, како каже, „немерљиве проницљивости“ Злате Коцић. Можда је добро да баш на овом месту поменемо да критичар некад мора да надрасте тзв. обичног читаоца, и постане посебно квалификовани читалац који ће умети да рашчивија значењску и другу сложеност мотива песника. Осим што тумачење Марка Паовице представља велику помоћ неупућеним или неискусним читаоцима, оно поезију херметичнијих песника чини проходнијом.
Песници у књизи Са песницима умногоме су представљени као Десанкини заробљеници снова. Набрајање појединачних тематско-мотивских комплекса песника којима се Марко Паовица минуциозно бави, нужно би значило осиромашење и Паовичиног критичког приступа, и погледа на свет сваког песника понаособ. Зато увек има смисла поновити да се поезија не може свести на аксиоме, и да се, како мисли Раде Драинац, „права поезија апсолутно не може замислити без изједначења са вечношћу“.
Можда најпре због тога што пати од идеалне несанице (Умберто Еко), књига Марка Паовице Са песницима многоструко је успела књижевнокритичка књига. У њој се препознају они баштиници наше лирике којој је Црњански био наклоњен, када 1924. године пише:
И наша лирика добиће тајанствену моћ, коју имају лирике источних народа, ако будемо умели везати најлепша и најстарија места Вишњића, преко Његоша и Бранка, са нашом кубистичком сликом Карадага, Далмације, Срема, у којој су и наши ликови. Ко зна, колико планина и манастира дува кроз наша тела, у ово столеће. Још једном нас чека огромном судбином наш 14. и 15. век. Сва су песништва једно море око земље и бог животворни таласа се по њему од народа до народа. Копајте, и на камену Херцеговине ено чекају речи, у Старој Србији облици, а ванредне земље помоћи ће нам. Рађања и блуди, патње и поноси пропеваће. Бићемо дивни и чудни играчи над висоравнима и морима, видни на далеко, до Азије и Африке и играћемо од љубави.