Александар М. Милановић
ЖЕНЕ УМЕТНИЦЕ, ЖЕНЕ СЛИКАРКЕ
Родно осетљиви новосрпски језик (у даљем тексту: РОНЈ) не престаје да нас изненађује јер је немогуће поуздано се кретати тим изражајним лавиринтима који сваки дан пред нас доносе нову недоумицу. Понешто од тих језичких новотарија креирају сами идеолози овог пројекта, а понешто је последица страха обичних говорника да се не огреше о Законом о родној равноправности прописана правила. О свему томе писали смо у неким од претходних бројева Нове зоре. Број србистичких текстова, не само наших, о накарадним решењима расте, отпор у јавности расте – али се динамика појаве новотарија не успорава.
Таман смо схватили да по Закону уметник женског пола мора бити уметница, а сликар женског пола – сликарка (иначе следи казна, у најгорем случају затвор), када смо почели увиђати да то неће бити довољно. Не само да мора бити уметница него – жена уметница, не само сликарка – него жена сликарка! Свакодневно чујемо или читамо овакве семантички наказне синтагме у нашим масовним медијима, а њихов број осетно расте. Шта се крије иза њих, јер увек се иза лексичких јединица родно осетљивог новосрпског језика крије нешто друго, добро показују шири контексти само двају примера са Интернета и једног са Ју тјуба. Ко пожели, лако ће наћи нове.
Први пример је са данас доминантне, готово свеприсутне Википедије на српском језику, на којој постоји и чланак жене уметнице, који почиње идеолошким наративом што баш никакве везе са уметношћу нема:
Иако су се жене уметнице током историје бавиле стварањем уметности, њихов рад, у поређењу са радом њихових мушких колега, често је потцењен. Западни канон је историјски више ценио мушки рад над женским. Многа женска дела такође су погрешно приписана мушкарцима уметницима.
У трима наведеним реченицама, међутим, осим рата међу половима који нам се непрекидно суптилно намеће, посебну пажњу привлаче језичко-стилска решења. Поред жена уметника ту су, наравно, и мушкарци уметници. (Занимљиво је да те одреднице на Википедији нема.) Четири цитирана реда, лако је видљиво, пружају нажалост потврде за чак пет језичко-стилских и културолошких огрешења. Осим наведених наказних синтагми, констатује се да су се жене „бавиле стварањем умет – ности“, место што су стварале уметност (уметничка дела). Овакво декомпоновање предиката кажњава се смањењем оцене из Српског језика и књижевности већ у основној школи. Даље, сликари се одређују као „мушке колеге“ иако је посве необично да се они међусобно ословљавају овим именом. „Женска дела“ су прича за себе. Да не би испало да цепидлачимо, оставићемо по страни и чудновату конструкцију да је „западни канон […] историјски више ценио“ јер: а) не може се историјски ценити; б) сам канон ништа не цени, већ у њега нешто (привремено или трајно) улази на основу мишљења стручњака. Да не би испало да цепидлачимо, оставићемо по страни и необичан, најблаже речено, распоред енклитике у реченици „њихов рад, у поређењу са радом њихових мушких колега, често је потцењен.“ Шта нам дакле наведени кратки цитати сведочи? Сведочи да ће управо овакви језички стручњаци/стручњакиње попут аутора/ауторке текста, управо са оваквим језичким осећањем и оваквим језичким знањем, прописивати норму РОНЈ-а – уколико им то, наравно, сами дозволимо.
Да овај пример жена уметница није усамљен, показује и текст Јоване Димитријевић – иначе написан негованим стилом, а објављен на сајту Књижества, часописа за студије књижевности, рода и културе – у којем сада срећемо синтагму жене сликарке:
Žene slikarke su slikale ženske modele na način koji je bio opšteprihvaćen u društvu, verovatno i zbog toga da ne bi naišle na osudu umetničkih krugova ili institucija umetnosti, kao i da bi lakše izložile svoja dela.
Коначно, на Ју тјубу можемо наћи и прилог о Осмомартовској изложби „Жене уметнице Параћина“, и тако даље, и тако даље. Ваља пратити даљи развој ситуације. У тексту „И мушкарци су феминисти“ (М. Димитријевић, Политика, 10. 10. 2013) читамо пренесену изјаву: „Радови су феминистички, али су присутни и жене и мушкарци уметници. Желели смо да покажемо да има мушкараца феминиста и да се феминизам бави темама које нису само уско феминистичке“. Остаје да се види да ли ће у блиској будућности прва реченица текста морати да гласи: Радови су феми – нистички, али су присутне и жене уметнице и присутни мушкарци уметници. То у највећој мери зависи од нас, односно од наше спремности прво да различита идеолошка изопачења српског језика препознамо, а потом и да на њих адекватно реагујемо. Чини се да тренутно недостаје права реакција државе и у једном и у другом смеру јер управо овакву реченицу каква је исписана курзивом прописују и намећу родоначелници РОЈа. Побуниле су се све релевантне институције (Одбор за стандардизацију српског језика, Матица српска, Друштво за српски језик и књижевност Србије итд.), побунила се и Српска православна црква, али је Закон још увек на снази, а резултате његовог деловања препознајемо свакодневно у јавном језику.
И за крај текста, а уместо очекиваног закључка, даћемо мали допринос методици наставе родно осетљивог новосрпског језика, која је тек у повоју:
Задатак број 1. Уколико желите да будете родно осетљиви (сензитивни), на основу прочитаних примера на линије допишите још неколико сличних примера из новина, радијских и телевизијских емисија, са Интернета, или их једноставно – сами измислите: жена _____________, жена ____________, жена ______________