Почетна Писци о Новој Зори
Писци о Новој Зори

002
Момо Капор- Поздрав часопису Нова Зора
Momo Kapor Када сам у првом броју обновљене "Зоре" објавио једну своју малу причу, помислих на свог покојног оца Гојка, који би да је жив, најзад поверовао да сам постао озбиљан писац. "Зора" је за њега, као и за многе Херцеговце његове генерације рођене седам година после гашења тог часописа, била нека врста светиње, прави "Гота алманах" у коме су пописана најплеменитија, највећа и најпоштенија имена српске књижевности тог доба.

Све остало сем плаве библиотеке Српске књижевне задруге, за мог покојног оца било је неозбиљно, ствар стицаја околности, вештине и среће, као што је био и мој случај. Али, објавити нешто у "Зори" значило је за њега, као и за многе друге Херцеговце, уклесати своје име у камен историје.

Када су доспели да је читају, "Зора" већ дуго није излазила, а њени излизани пожутели раскупусани преостали примерци могли су се пронаћи по херцеговачким забитим каменим кућама попут неке врсте светог књижевног писма чуване као реликвије на којој су се учили да читају многи босоноги дечаци који су касније освојили свет.

Имена њених оснивача и аутора Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Јована Дучића и Атанасија Шоле звучала су као речи молитве која је помагала да се не заборави језик, традиција и историјско памћење.

 

У херцеговачким кућама по планинама књиге су права реткост, оне су готово светиња и само у најтежим временима несташице куповног папира за замaтање цигара њихови листови послуже том племенитом светом диму. А и онда, бирају се оне странице за цепање које припадају мање важним ауторима.

 

"Зора" је дакле била нека врста Бревијара. Све што је најважније у српској књижевности, од песме, приче до есеја било је заступљено у њој и човек је могао да је чита дуго на оном месту на коме се сама отвори.

 

И ево, после више од сто година, "Зора" је осванула и овде у Београду, где јој се нико није надао и у малом граду Билећи који је пружио кров на њеној честитој редакцији. Појавила се у време свеопште поплаве електронских слика, компјутерских екрана, шарених књига, луксузних корица, позлата и експлозије боја, појавила се скромно и тихо, попут какве старомодне лепотице из претпрошлог века која је ушла у распомамљену, бучну дискотеку и својим тамним, тихим погледом почела да заводи свакога ко је погледа и прелиста.

 

Дошла је да нам врати изгубљено памћење, тихи смисао за лепоту, а пре свега, да нам поврати чедност читања и излечи нас од блазираности затрпане чудима Гутенбергове галаксије.

проф. др Јован Делић
Jovan Delic

Ваше Преосвештенство, даме и господо, драги Београђани, драги моји Херцеговци,

Више пута сам био у прилици, у Херцеговини, а два-три пута и у Матици Српској, на разговорима који су уприличени поводом разних догађања у последњих петнаест година, да кажем или подсјетим на неколико зала које смо преко главе претурили у ово последње вријеме.

Бојим се да нијесмо довољно свјесни колико зла је овај народ издржао, и шта му се заправо догодило. Обично се каже, да два највећа зла која могу један народ погодити јесу рат и инфлација. Оба та зла истовремено погодила су овај народ и слава Богу, још смо живи. Онај ко је жив, дакако.Треће зло иза тога које се може једном народу догодити, јесте да буде изолован, изопштен од осталога свијета и на неки начин буде у својеврсном гету. И ту смо били и добрим дијелом јесмо и данас, јер наше спољне границе су врло тврде, а унутрашње врло порозне, меке. Тако да нам може доћи ко хоће, кад коће и како хоће, а ми богами не можемо у свијет без великих проблема.

 

Јапанци су израчунали, то сам рекао више пута, поновио и написао, да је на српски народ преко Дрине пало разорног експлозива отприлике, рачунајући ту и експлозив са осиромашеним уранијумом, разорне моћи од три и по "хирошиме", а да је шест таквих "хирошима" пало на Србију, дакле, с ове стране Дрине. Србија с ове и оне стране Дрине, односно српски народ, или све српске земље, прогутале су укупно негде око девет и по "хирошима". Тога треба да будемо свјесни. Све то чини се није довољно, јер се јазови међу нама и између нас и других јужнословенских народа добро припремају вјековима, десетинама година, а онда се копају и продубљују, и једно од најновијих продубљивања дешава се ових дана у Босни и Херцеговини и Црној Гори, а то је продубљивање језика. То није нека нова ствар, та ствар има своју историју, традицију. Први који је то пробао и покушао био је Бењамин Калај, истакнути дипломата аустроугарски, који се једно добро вријеме проводио овде у Београду, веома образован и веома мудар човјек, који је имао опсесивну жељу да влада једним народом, и који је постао министар финансија цесаревине и као министар завладао је Босном и Херцеговином пошто је она била под надлежношћу тог министарства.

 

Бењамин Калај, о коме је професор Томо Краљачић, професор историје некадашњег Универтзита у Сарајеву, написао књигу, Калај је, дакле, био први који је схватио да је једна од основних мана нашега народа партикуларизам, тежња за извјесним дијељењем и да подстицањем појединих делова тога народа на рачун других, може да се направи крупна ствар у разарању народног бића. Он је такође схватио, да је главна интегративна моћ, будући да је био историограф, бавио се и Првим српским устанком, да је главну интегративну моћ у српском народу имао српски језик, и оно што је на том језику настало, прије свега народна култура и наравно црква са својом литературом, са оним што се данас назива средњовековна књижевност, рецимо у настави, што наравно није само средњовековна, него би се могла звати света књижевност. Зато је Калај ријешио да нападне ове две институције. Српску православну цркву и српски језик. Зато је измислио босански језик и босанчицу као једно посебно писмо, и измислио је дакако, још једну институцију да у случају да се поврати Пећка патријаршија, он учврсти босанску православну цркву која се не би дала и не би се ставила под Пећку патријаршију, већ би била некаква самостална српска црква у Босни. То су биле његове идеје. Те идеје су данас унеколико остварене, макар што се тиче језика,

 

Што се тиче језика и цркве те идеје су под другим именима - црногорски језик, односно засад матерњи, који има намјеру да постане црногорски, и наравно црногорска тзв. православна црква, заправо само једна невладина организација - да они дакле постану тај фактор дезинтеграције и фактор разарања у српском свијету, односно између Црне Горе, Републике Српске и Србије. Зато немојте вјеровати кад вам кажу да је то приморавање безазлено и да је матерњи језик исти тај језик којим смо и прије говорили, али га, ето, нећемо звати српски. Него вјерујте у оно што је заправо иза тога, да се иза тога крије једно ново народно разарање, један нови велики јаз. С тим у вези, желио бих да вас подсјетим на још два догађаја која су важна за разумевање ове ствари.

 

Први догађај се десио 1917. године када је Аустроугарска окупирала Црну Гору и када је први пут језик преименован у црногорски. Та ствар се наравно није могла укоријенити није се дуго одржала, а други догађај збио се 1941. године када је Мусолини, односно његови људи у Црној Гори, преименовао поново тај језик у црногорски и када се поново та ствар није одржала. Сада они који то раде зацијело раде на тој традицији Калај - Аустроугарска - Мусолини. Дакле, то је једна окупаторска идеја, окупацијска идеја, и ако желите да је подржите напријед. Ја то тако кажем свима мојима у Црној Гори.

 

Када сам вам све ово рекао, морам да вам кажем да "Зора" представља часопис који иако нема иза себе таква имена каква су један Јован Дучић, два Ћоровића, од којих је Владимир био сигурно најумнија глава коју су Срби уопште имали између два рата, Светозар Ћоровић који је био сјајан приповједач, Алекса Шантић и још неколико Шантића и душа тога часописа који се звао Атанасије Шола, дакле ми вјероватно немамо такав потенцијал, а није да га немамо. Имамо доста људи који јесу један потенцијал.

 

Имамо доста људи који јесу један потенцијал. Херцеговина има једног Милорада Екмечића, сигурно нашег водећег историчара, имамо неколико филозофа, Николу Милошевића, Алексу Буху, Риста Тубића, Спасоја***, имамо још доста младих људи који стасавају. Међу пјесницима имамо Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога, Ђорђа Сладоја, Миодрага Максимовића Макса, међу прозним писцима Мому Капора, Мирослава Тохоља, нашло би се још да не набрајам, и имамо пар културних институција који су Херцеговину, у неку руку, учиниле најпривлачнијом, најинтегративнијим српским дијелом, српском покрајином, иако она живи у немогућим условима. С једне стране то су Ћоровићеви сусрети, који се одржавају сваке године, ове године је то био осми пут, и који сваке године објављују по један зборник радова, то су потом Дучићеве вечери поезије, и то су Шантићеви сусрети. То су дакле три крупне ствари.

 

Имамо и једног Емира Кустурицу који је једна планетарна чињеница! Дакле, само ово неколико људи које сам набројао из Херцеговине, јесу једна гаранција да се једно гласило, један часопис може одржати. А двојица људи који су највише заслужни за то јесу Никола Асановић и Радослав Братић. Они су доиста најзаслужнији за све што се дешава у Гацку, Билећи понекад и Требињу. Ја сам од људи који нерадо учествује у сличним подухватима, а морам вам рећи да сам постао нека врста Братићевог приватног роба, јер ми се чини да је то српски севап, учинити сад нешто у Херцеговини, јер што се тамо ради чини ми се да се ради за цјелокупно српство. То је данас, заиста, најинтегративнији дио српског народа. Овде се плаше да ће развалити нешто што је већ разваљено. У Црној Гори неће да хају за ово овамо, почесто и за Херцеговину, имају неке своје како сам већ описао окупацијске традиције.

 

Тако сте чули од уредника да имамо појаву Нове Зоре једног часописа који жели да буде свесрпски часопис, наравно и херцеговачки, и да не буде изван онога што је свјетски контекст, да буде у дослуху са свијетом, без обзира да ли је тај свијет уза нас или што је мало чешће противу нас. Зато доживљавам појаву другог броја Нове Зоре као један културни духовни празник и зато мислим да га заиста треба поздравити, и ми нажалост нисмо у ситуацији као други срећни народи да правимо само књижевне часописе, ми смо нажалост често у ситуацији да водимо рачуна о ономе о чему је проф. Милошевић говорио, о ономе о чему сам и ја покушао да скренем пажњу, да дакле и тај часопис има и овакву једну своју културно одбрамбену функцију. Никако изнад свијета, без обзира што нам тај свијет, или један дио тог свијета, спремио и учинио то што је учинио, и што нам спрема, то што нам спрема.

Академик Никола Милошевић
Akademik Nikola Milosevic

Преосвештени Владико, даме и господо,

Има, као што је познато, разних времена. Нека су зла и наопака, и таква времена је описивао Иво Андрић у својим делима. У свим тим наопаким временима оштрица зла покреће се често против једног јединог народа, српског народа у овом случају, и таквима да тај народ мора да се бори чак и за осећање сопствене националне припадности, или да употрбимо страну реч, сопственог националног идентитета.

Јер се, у тим и таквим временима власти, господари који држе кључеве политике у својим рукама, труде да избришу чак и то осећање националне припадности, изједначавајући га са оним што се зове шовинизам, или данас национализам.

 

Кад таква времена дођу, онда и часописи попут овог који је пред нама, морају осим ове специфичко књижевне мисије, која јој по природи ствари припада, да и једну другу мисију себи приуште и да се за њу боре, мисију очувања већ поменутог осећања националне припадности. И то поготово онда, кад ни политички делатници из редова тога народа немају могућности, јер су им руке везане да се за ту припадност и интересе свога народа боре, као што би иначе по свом позиву морале. Ја желим да скренем вашу пажњу да је и првобитна Зора, имала две такве мисије, и да овај часопис данас обе те мисије наставља. Разуме се, књижевну мисију, тако што уредник Братић и његови сарадници показују да знају за оно што се зове добар књижевни укус, али једнако тако показују да су у стању да се за већ поменуту мисију боре, кад већ друге у том злом и наопаком времену не може их бити и нема.

 

Ја ћу, међутим, бити слободан, да управо на ту културну историјску мисију укажем, помоћу извесних историјских паралела. Верујем да нећете моћи да видите ову старницу коју вам показујем, али ћете лако у примерку сами пронаћи, одговор аустроугарске владе покретачима Зоре. Којим је то писмом одговор написан? Ћириличним писмом. Дакле, аустроугарска Влада, у време за које се не може рећи да је Србима било наклоњено, и они који су ту владу предводили, далеко од тога да су имали симпатије за српски народ, али та и таква влада ипак је водила рачуна о томе, да не повреди макар минимум осећања националне припадности тога народа. У то доба, дозволите да и то предочим, Србин је могао да одбије судски позив ако му је латиничним писмом уручен и никакве последице због тога не би сносио.

 

Дозволите ми да подвучем паралелу са временом у коме нема више аустроугарске управе и у коме извесни Педи Ешдаун господари данашњом Босном. У време када он може да смени деведесет девет српских функционера, у само једном дану, у време када лако прелази преко тога да се бришу ознаке српске припадности у називима српских градова и места, дакле, у то време та нова тзв. демократска проевропска власт мање води рачуна о националном идентитету Срба, него што је то аустроугарска власт у своје време чинила. Сад ми дозволите једну паралелу са турским вактом. И турска власт је, најзад, ("схватила") да хришћанима ваља омогућити да саграде своју цркву. Али када су цркве биле саграђене, православне и католичке у оно време, онда су месни муслимани, који су, наравно, прешли у исламску веру, покушали да те цркве униште, па је турска војска и полиција морала од њих да их брани. А када су звона са хришћанских цркава зазвонила, онда су ондашње муслиманке излазиле и ударале у бакраче да се звук звона не би чуо. А један турски паша из тога доба је, да би лакше дозвао послугу, увео звонце. Зарадио је погрдан назив звонар-паша и каур-паша. Па макар и мало звонце, ипак је симбол хришћанског па тако и православног звона, и месни муслимани они који су прешли у исламску веру, чак су и то њуто замерили ондашњем паши и са мржњом га прозвали звонар-пашом и каур-пашом. Данашњи паша Босне, већ поменути Ешдаун, кога иначе често у енглеским листовима зову раџа од Босне, али о томе се овде не говори, ваљда да се не бисмо замерили Ешдауну и земљи из које долази, дакле, тај исти Ешдаун данас мање води рачуна о идентиту српског народа у Босни него што су то чинили Турци, који су онда били на власти .

 

Који образац понашања подржава тај проевропски протектор и они који иза њега стоје? Образац домаћих муслимана који жестином, суровошћу и одсуством толеранције, надизале аустроугарску и турску власт, и зарад којих је и настала она изрека да је потурица гори од Турчина. Дакле, тај и такав племенски, нетрпељиви, суров образац понашања има поткрепљење великих сила, то се тамо зове пут у Европу, пут ка реформама, који би требало свету да нас приближе.

 

Преосвештени Владико, даме и господо,
овде се не зна да тај исти протектор Босне има већу моћ да чини веће злоупотребе него све турске паше за турског времена. Ево примера, који то речито говори, који нећете наћи ни чути у нашој јавности. Ешдаун је, кажу, купио вилу неког Титовог генерала за две стотине педесет хиљада евра у близини Јабланичког језера. Захтевао је да се ниво акумулације снизи, а да би он имао лепши поглед на околна места, и на природу која је тамо заиста лепа. Снижавањем нивоа воде, за 40 процената се умањила производња струје, не само у српском делу, него и у Федерацији, тамо где повлашћени муслимански народ пребива, али то нимало не смета овом раџи од Босне. Ја сам био слободан да вам на све ове податке укажем, прво зато што они сами од себе говоре, моји коментари су сувишни, а све то зарад тога да укажем на изузетан значај који има овакав часопис као што је овај, зарад већ поменуте културно историјске мисије која се у овим приликама може само тако вршити. Дакле, осим Српске православне цркве, ево и овакви часописи врше такву мисију и ми се можемо уздати, како сада ствари стоје, само у овакве културне подухвате. Зато све моје честитке општинама Билећи и Гацку, које су припомогле да се овај подухват уприличи, онима који уређују овакав часопис и моје искрено зачуђење над податком да је први број отишао у седам стотина примерака , а други штампан већ у хиљаду примерака, и то са институцијом пренумераната која је у стара добра времена постојала.

 

Дакле, ако у тој Ешдауновој тами има нека искра светла, она је управо међу овим корацима, нашу цркву наравно да не заборавимо, па ето та искра колико год мала ипак расветљава и разгони таму.

Матија Бећковић - Нова Зора има пред собом светионик
Matija Beckovic Разлози због којих је покренута Нова Зора у пролеће 2004. године у Гацку и Билећи, објављени су још у пролеће 1896. године у молби Земаљској влади да дозволи покретање књижевног часописа Зора у Мостару.
Свака Зора је нова али је нова увек она стара. Зато и покретачи Нове Зоре не би погрешили да Зори нису додали придев Нова него је насловили крштеним именом, како ће је читаоци и звати.

 

Ни молба којом су уредници тражили одобрење од Земаљске владе за покретање књижевног часописа није изгубила ништа од актуелности. Да није датована тешко бисмо одгонетнули да ли је писана пре стотину година или ових дана. Ваљало би да су данашњи настављачи, по лепом обичају бољих кућа, у импресуму новопокренуте Зоре навели имена њених оснивача и уредника.

 

У првом броју Зоре уместо уводника објављена је песма Остајте овдјe коју је Шантић насловио Остајте овдe. Овдје је једна од оних ијекавских речи које се теже изговарају кад се напишу правилно. Да је прештампана у Новој Зори не би била мање актуелна, само што би се читав век пошто је написана односила и на Шантићев народ, а посебно на оне две куће у Мостару - ону у којој се Шантић родио и ону Ћоровићеву где је Шантић умро а родили се и Ћоровић и књижевни лист Зора. Нова Зора коју је покренуло културно друштво Просвета у Гацку и Билећи после Мостара сада подсећа - не чула ми се ријеч - као да је осванула у слободним српским планинама.

 

Потписујући молбу "као најпонизнији и најоданији", Алекса Шантић и Светозар Ћоровић су писали: "Имајући на уму да је високој Земаљској влади увијек на срцу било да просвету и науку потпомогне и шири, и у сваком случају подупире и у спољашњему свијету, углед свијех становника у овијем њезиним земљама - како јој напредак науке и уметности увек на срцу стоји, очекујемо милостив одговор". Кад су могли Шантић и Дучић, Ћоровић и Шола овако да моле, могу ваљда и Братић и његова братија обраћајући се новим Калајима, Бењамин Калај је после пар месеци дозволио објављивање часописа, додајући да се у њему "не смеју објављивати политички коментари", "а могу садржаји који искључују сваки политички правац".

Ево како су у ондашњем мостарском котарском уреду оценили и покретаче Зоре: "Алекса Шантић има 28 година и припада познатој мостарској богатој породици. Врло је мирна карактера, стекао је боље образовање и добро је познат у српским круговима у земљи и изван земље, као пјесник омиљен и поштован. Што се тиче његових уверења, сигурно се може сматрати да је припадник српске националне идеје..." За Светозара Ћоровића се каже - "Син прилично богатог трговца Николе Ћоровића, члана православне црквене општине. Он је загријани присталица великосрпске националне идеје, пријек је, букац и незадовољник, нема особиту наобразбу, али уображен и нагао у опходењу..." Можда ни уреднике Нове Зоре не би оценили много друкчије садашњи намесници у Босни и Херцеговини.

 

Питања српске књижевности која је у Зори покренуо Јован Дучић нису застарела и чекају свој одговор и у Новој Зори. Дучић се заложио за здрав књижевни укус и критички однос према књижевном стварању, устајући против домаће фамилијарне књижевности која се јавља под плаштом родољубивог духа. Оцењујући једну преведену књигу, Дучић је написао "да тај превод више вреди од гомиле стихова и прича неких писаца из ових крајева који су заиста превршили сваку меру. Ако им је већ до књижевниковања, што не уче језике и превадају овако корисне туђе ствари... Зора неће имати посебних обзира за неке књиге које излазе у нас, као бајаги у име нашег књижевног вјежбања. Она у тим књигама не види патриотску, него просту, себичну, амбициозну побуду. На рачун патриотизма товарити и те шарлатанске књиге, не може се одиста дозволити, на тај се рачун у нас товари и онако много што... Оцењујући те књиге ми ћемо имати обзира само према књигама и њиховој књижевној вредности... Од песника тражимо више интелигенције него од обичних људи. Али човек може бити паметан и цијењен и да не пише стихове."

 

Ако и Нова Зора посвети један број такозваном женском писму, неће бити оригинална. И пре сто година Зора је објављивала и тематске бројеве. Један је био женски број у којем су аутори били жене или радови о женама.
Дучићеву анкету са десет питања која су упућена српским писцима, можда би требало наставити и у Новој Зори. Видим да то нова редакција наставља. Један од учесника у ондашњој анкети овако је оценио књижевну критику: "Сувише је високоучена и доктринарна, а уз то није објективна, те се човек не може ослонити на њу. Утицаја на књижевност нема скоро никако. Критичари се разбацују својом ученошћу и попабирченим фразама. И партизанство политичко често заслепљује критичаре."

 

На питање "шта мислите о утицају данашњих политичких прилика у Срба на развитак народне књижевности, особито белетристичке?", Љубомир Недић је одговорио: "На ово питање ћу одговор остати дужан. Ми се овамо не смијемо бавити унутрашњим, а ви тамо спољашњим питањима".
Поздрављајући Нову Зору са "здраво сванули", можемо рећи да је њеним покретачима и уредницима данас у домаћим немогућим приликама ипак лакше него онима од пре више од сто година. Пре свега зато што Нова Зора има пред собом светионик славне мостарске Зоре која је синула у навечерје најславнијих дана модерне српске историје. Даће Бог да тако буде и сада.

vrh>>