Четрнаестотомна едиција Дела Гроздане Олујић започела је издавањем цело – купне романескне прозе у шест књига 2018. (Романи Гроздане Олујић, тада у сарадњи са Партеноном), a завршена ове године објављивањем последња два тома. Петогодишњи издавачки подухват у многоме је употпунио и оцеловио књижевни опус Гроздане Олујић и јасно показао значај њеног дела у модерној српској књижевности. Својом научном опремљеношћу, графички и визуелно респектабилна, едиција служи на част српској књижевности и култури.

О едицији се старао Уређивачки одбор, у којем је значајну улогу (у покретању и реализацији едиције) имао почивши Александар Јовановић брижљивим старањем о свим књигама, приређивањем два тома и писањем предговора за романескну прозу. Подухват такође не би био могућ без великог ентузијазма Александра Лешића, сина Гроздане Олујић, који је претраживањем ауторкине архиве приређивачима омогућио увид у рукописну грађу и библиографске податке.

У издавачком подухвату учествовали су релевантни проучаваоци српске књижевности различитих генерација: Александар Јовановић, Радивоје Микић, Петар Пијановић, Марко Недић, Валентина Хамовић, Јелена Панић Мараш, Миливоје Млађеновић, Страхиња Полић и Зорана Опачић. Врлина ове едиције огледа се у приређивачким начелима по узусима научних издања: напомене о настанку дела, о рукописним допунама, рецепцији у сваком тому. Такође, томови садрже пуне податке о свим издањима, преводима и литератури, укључујући и синтетичне поговоре приређивача. Тиме ова узорита едиција омогућава читаоцима и истраживачима заокружени систем података о књижевном опусу Гроздане Олујић, као и о путевима његове рецепције и разумевања. Реч је о једној од наших најпревођенијих списа тељица чија су дела објављивана у великим тиражима и у бројним изборима, посебно она из опуса за најмлађе читаоце, и која је за своја дела добијала награде код нас и у свету.

Едиција показује богате плодове шест деценија стваралаштва Гроздане Олујић (1934–2019), а које траје од 1955. до 2017. У њој се налази романескна проза, краћа проза, драмски рад, књижевни опус за најмлађе: сабране збирке бајки (седам интегралних збирки), роман и приповедна проза за децу; затим есејистичка проза и ауторкина прва књига Писци о себи из 1959. Последњи том, Путеви којима протиче прича представља својеврсну монографију посвећену свим аспектима књижевног стварања Гроздане Олујић, пошто сабира све предговоре и поговоре из едиције, уз поговор приређивача Страхиње Полића. Напомињемо да је концепт едиције подразумевао ауторска дела, па у њу нису укључене две антологије које је Гроздана Олујић приредила (Призивање светлости, антологија савремене индијске поезије 1980. и Антологија љубавних бајки света из 2001) – али су предговори ових антологија укључени у том есејистичке прозе.

Вредност едиције састоји се, како смо напоменули, у оцеловљењу књижевног опуса Гроздане Олујић и његовој реактуелизацији. Неки томови објављују се по први пут, сабирајући појединачне текстове из периодике и из заоставштине, чиме се јавности представља и онај непознати или мало познати део стваралаштва Гроздане Олујић. Ту, пре свега, спада тринаести том, Бубна опна: дванаест радијских и једна телевизијска драма (2022), приређивача Миливоја Млађеновића, реконструисане из заоставштине. Сакупљени драмски текстови Гроздане Олујић понајвише су писани за радио, уз један радиодрамски текст за децу (Дуле Абисинац) a завршни текст је сценарио за ТВ драму.2 Такође, девети том – есејистичка проза Точак времена (2020) који је приредила Валентина Хамовић захтевао је знатан истраживачки рад, сабирање есејистичких текстова насталих у великом временском распону, од 1962. до 2006. године, од којих неки никада нису објављени. И остали томови објављују се допуњени новом грађом из периодике или из рукописне заоставштине: приповедна проза из збирке Афричка љубичица и друге приче из 1985. обогаћена је са осам прича (2019, књ. 7, приредила Зорана Опачић); исто важи и за књигу интервјуа Писци о себи из 1959. (књ. 8, 2020). Приређивач Александар Јовановић укључио је додатна четири интервјуа из периодике и допунио биографске податке.

Едиција показује иновативност и богатство прозног, драмског и есејистичког стваралаштва значајне српске списатељице, омогућава ревалоризовање њеног књижевног дела унутар канона, као и преиспитивање и оних рубних, незапажених дела.

Кренимо редом. Као двадесетогодишња студенткиња и новинарка, Гроздана Олујић водила је низ разговора са значајним писцима различитих генерација и поетичких усмерења (1955–1958). Поетски интонирани интервјуи сакупљени су у несвакидашњу књигу Писци о себи која се заклапа „Аутоинтервјуом“ (личне импре – сије о разговорима и осврт на оне којих нема у књизи, попут Андрића и Давича). У разговоре са писцима ауторка укључује и њихове уводне портрете („мале медаљоне“), запажања о простору и атмосфери у којој се воде, што им даје посебну боју. Стога је књига драгоцена, како наводи њен приређивач А. Јовановић, за непосредни увид у књижевни живот бурних шездесетих година прошлог века, слику сложеног и  противуречног социјалистичког друштва, сукоб старих и нових, при чему ће многи од интервјуисаних тек објавити своја најзначајнија дела, сагледаних из позиције храбре младе будуће списатељице, због чега их треба читати са посебном пажњом.

Вероватно подстакнута овим разговорима (готово сви аутори са којима је водила разговоре сведоче о важности свог детињства), списатељица крајем педесетих почиње да пише кратке нефикционално-фикционалне приче о детињству и одрастању значајних писаца и сликара, чиме настаје више пута преправљан рукопис Били су деца као и ти, реконстрисан и штампан тек 2017. године који се накнадно допуњен у едицији појављује као 12. том. И даље, опсесија завичајним простором као језгром за формирање личности писца развија се током шездесетих и реализује кроз циклус есеја Трагом непостојеће мапе књижевних музеја света који се први пут објављује 2020. у књизи есеја Точак времена. Такође, аутокин интерес за питања књижевне поетике, али и интересовање за сликарство видљив је у вредним есејима о значајним европским писцима, о бајци и фантастици, о источњачкој филозофији, религији и књижевности и, коначно, о савременим српским сликарима.

Жанр којим списатељица започиње своје књижевно стварање и којим се бави током целе своје каријере јесте краћа проза. Занимљиво је да су појединачне приче вишеструко вредноване кроз бројне домаће и стране књижевне часописе, антологије, преводе и награде а да је списатељица објавила само једну збирку приповедне прозе 1985. године која је прошла сасвим незапажено. Гроздана Олујић написала је неке од врхунских, антологијских прича српске прозе друге половине 20. века. У њима обликује праве студије о комплексности људске природе, приказујући варљиве односе између суровости, садизма и праштања. Контекст, околности које узрокују и производе зло склиски су и порозни, сведочи списатељица својим причама о ратној и послератној стварности у којима се зло може јавити неочекивано, из уверења о сопственој правичности. Једино они који се злу супротстављају праштањем и самилошћу бар донекле осветљавају таму људске душе.

Крајем педесетих и током шездесетих година романи Гроздане Олујић иза – зивали су велику пажњу и снажне идеолошке критике, пошто у њима није било обећане светле будућности за младе људе, коју им је режим предочавао да живе. Књижевним универзумом Гроздане Олујић ходе пркосни, а фрагилни јунаци модерног доба, који у сећањима из детињства носе ратне трауме, смрт и суровост, немаштину, прикљештени између снова и сурове реалности, трагични у својој немогућности да досегну смисао, по правилу у сукобу са друштвеним нормама. Списатељица преиспитује питање слободе и среће, слободне воље и права на лични, па и сексуални избор у савременом свету, позивајући се на активистичке идеје младих широм света. У свом последњем, ниновском роману, списатељица шири приповедну амплитуду и бави се питањима опстанка нације, сеобама, кидањем генерацијских и породичних линија. Много је иновативних и интригантних питања покренуто у њеним романима, по правилу постављених из критичке перспективе младих, чиме се свакако отварају бројне могућности за нова читања.

У српској књижевности Гроздана Олујић најпрепознатљивија је по свом књижевном опусу за младе читаоце. На стварање бајки (и романа бајке Звездане луталице, који приређивач, Јелена Панић Мараш у тому 12 пореди са српском верзијом Ендеове Бескрајне приче) и опште усмерење ка фантастици утицали су њени боравци у Индији и упознавање са источњачком културом у врсти културне мисије 60-их и 70- их година. За три деценије стварања бајке ауторка је иновативно сјединила фолклорни образац, словенску митологију, пантеизам и идеју кружења енергије, традицију европске бајке и модерну српску књижевност, ревитализујући древни жанр. Ни у својим бајкама Гроздана Олујић не приказује умекшану стварност: она сведочи младом читаоцу како су пред њиме бројне препреке, али га охрабрује, учи племенитости, алтруизму и љубави према ближњем; показујући како је важно борити се за срећу упркос свему. Често у њима препознајемо рефлексе романескне и приповедне прозе за одрасле. Због свега наведеног њене ауторске бајке спадају у врхунце српске књижевности за децу и младе.

Различите генерације приређивача омогућиле су и разнолике истраживачке перспективе, што се лепо уочава у завршном, четрнаестом тому у којем су сабрани предговор едицији и поговори свих тринаест томова. Четрнаести том О путевима којима протиче прича. Књижевно дело Гроздане Олујић формиран је као вредна научна монографија посвећена новим увидима у место и значај дела Гроздане Олујић у модерној српској књижевности. Едиција Дела Гроздане Олујић подстиче на нова читања „сложене књижевне поетике“ и даље самеравање доприноса Гроздане Олујић српској књижевности, а својим укупним књижевним опусом ова списатељица то у пуној мери завређује.