Зоран Старчевић
НА САЈМУ
Игре речи, слике, метафоре,
знатижеља кроз листове шета,
печатници за крух што се боре
и ноге што лепа носе лета.
И у крају, сточић на ком сија,
ухваћена у танке корице,
бајка стиха звана поезија
шири зене и озари лице.
„Од песме смо, ал само за вашар,
два сте дивна песника узели,
додате ли и трећег на кантар,
дарићемо овај шешир бели.“
Узмем само, за два лака гроша,
успаванку од брата Стевана,
у сну Причу лире од Милоша,
што трепере још од младих дана.
АКО МИСЛИШ РШУМ УЧИНИТИ
Кад у песми мријеш за слободу,
знаш да фраза излизана није,
већ да крилиш мајку, зрак и воду,
битак што се удише и пије.
Бајке нису ни стихова флеке
ни кад песник метафоре створи
да се цветом и шапатом реке
отаџбине земља с врагом бори.
Јер се војин из дечака вине
ког подоји млеко песмарице
што ко крвца капа из судбине
сужња попут Малог Радојице.
Опреми се и утврди зато
песмом што ко витез бије,
драгом што је и сребро и злато
и љубављу која гнездо вије.
Ако ли пак подморнице немаш
и к немани трошном плуташ барком,
добро ти је да се за рат спремаш,
тајном, и утврдиш нуклеарком.
СУНЦЕ СЛЕЋЕ НА ТВОЈ ДЛАН
Опет се смешиш, изнова дете,
испружиш срце на топлом длану
и будеш благо било планете
у коме зрна љубави свану.
Тад тихнеш Сунце на те да слети,
снујући да си љубавна нада,
с пролећа жуди пород ћеш снети
у гнезду снена винова сада.
Косу у букет свиле си свила,
уткала у њу жаморе лета,
пољубе драгог и усне цвета
Драги те љуби лепетом крила,
латице смеха ко лишће лете,
љубе се лето и сени сете.
ЉУБОСТИЊА
Плаве очи Неба и од зара лице,
кад је прво виде, на Морави ласке,
засветлеше кнезу попут љубичице,
благог јутра наклон о Распетом скаске.
Где се заче љубав кнегиње и кнеза,
ко у зрелом грозду, и врије и тиња
како роду Господ за молитву среза
подвига и жертве љубве Љубостиња.
