Зоран Славић
РОДОСЛОВ И „АРХЕОЛОГИЈА“ МАНДИЋЕВИХ СТРАНИЦА
(Слободан Мандић: Архивар господњи, „Агора“, 2023)
Прозни писац, можда се чак може рећи превасходни романсијер, Слободан
Мандић, у свом новом остварењу, у роману “Архивар господњи”, остајући у
формалним оквирима личног тумачења овог прозног жанра, пред упућене и одане
читаоце, али и све благонаклоније књижевне арбитре, подастире темат који смислено
и дозирано излази из класичних оквира приповедања односно романсирања. Што ће
онима који немају претходно о искуство читања његових прозних остварења деловати
зачудно, премда и даље интригантно и занимљиво. Наиме, у роману „Архивар
господњи“ који је пред нама, овај писац, скоро зачаран и „заробљен“ у археолошким
знаковима свог родослова и двојности ентитета, остаје истовремено доследан у
намери да до крајности истражи флексибилност романа као формата који је у стању
да медијски уверљиво одговори на неуралгични и различит контекст данашњег
прозног стварања. Сликовит у описивању, духовит у анализи, прибегавајући
истовременој сакрализацији и демистификацији судбина, културолошких и етничких
посебности и појединачних животописа, Мандић овог пута исписује текст који спаја
различите књижевне технологије. Његов се текст континуирано помера из класичне
приче, борави у романескној форми, док обе проиграва ерудитно-есејистичким
интерлудијима. Који су функционални, добро дозирани и уклопиви у хрестоматијски
стил овог романа. Заправо, том „формалном“ променом језика, стила и наратива у
композицији „Архивара господњег“ Мандић, врло вешто и дозирано, помера
приповедно тежишта дела чиме му обезбеђује различитост.
У савременој романеској продукцији такав жанровски меланж различитих
литерарних технологија, као што је случај и са романом „Архивар господњи“,
односно сличност њихових поетичких концепата, није претерана реткост. Познаваоци
дела овог српског писца свакако су сведоци његове трајније тематске заокупљености
и заокружености личним опсесивним мотивима: колонизација, Банат и Херцеговина,
отац и породица.
Такав је темат у Мандићевим прозама/романима, померан дијагонално и
интерактивно, кроз епоху и „митски“ локалитет, полако се трансформишући начином
да лагано и упорно формат намеће садржинске измене и допуне, освануо као
(не)очекивана литерарна целина. У којој Мандић, „прикопчан“ на ток свести главног
„јунака“, акрибичним проигравањем преплетен, сабира менталитетске, антрополшке
симболичке и емотивне димензије свог књижевног бекграунда.
Роман „Архивар господњи“ је, рекао бих, логичан резултат, скоро оптималног
синхрозитета у процесу Мандићевог књижевног стварања у коме се (пре)позната садржина све више проналази у „еластичној“ и вишеслојној форми модерно
дефинисаног романа. Међутим, не бива то код овог писца и неочекивано, јер сличан
процес симултаног приповедања, есејизирања и функционалног „откривање“
сопствених прозних извора он користи у неколико претходних прозних остварења.
Посебно је то приметно у делима „Панонски палимпсести“, „Дух приче и остала друга
имена“ и „Регина Панониа“, мада се тај особени стил „писања преко већ исписаног“
успоставља већ у раној Мандићевој књизи „Време очева“, из 1988. године.
У обличју модерног Одисеја, Мандић путујући кроз Сциле и Харидбе своје
фикције, која ментално и географски ипак постоји, истовремено као аутор дише и
пише бележећи претивање стварног и могућег.
„Архивар господњи“ дакле доноси допуњени респектабилни и слојевити
есејистичко/прозно/романескни формат. који је очекиван и логичан за пишчеве
дугогодишње читаоце. Зато овај Мандићев једанаести роман делује као концентрат
његових укупних литерарних, интелектуалних и животних искустава. Уз једну
приказивачеву опаску – да је у овом случају избегнут ризик предугог остајања у
тематским оквирима личних „опсесивних“ тема. Из чега скоро неминовно следи
потреба отварање новог приповедног рудокопа. Или промена књижевног формата.
За сада ово Мандићево дело као да још више потврђује флексибилност и
поливалентност савременог романескног жанра, који у стваралачкој акцији
талентованог и утемељеног писца уме и може да буде ваљан књижевни одговор на
измењене околности у којима се прозна уметност формира у 21. веку. Тематска и
социопсихолошка метафора романескне емисије овог аутора наговештавала је овакву
синтезу, која помало личи на свођење рачуна вишедеценијског хода унакрст стаза и
богаза личног Маконда. Међутим, Слободан Мандић, буквално на задњој страни
најновијег романа, у минијатури о „пирамиди једног Римљанина“, у белешци о
једном од римских гробова расутих „по земљи званој Гацко“, симболички али и
пророчки одустаје да покуша да се сви „знакови поред пута одгонетну“, да изнова
следи његов траг у митској Херцеговини. Али, као завршну реченицу „Архивара
господњег“ овај писац ипак исписује – „Нека остане нетакнуто, крај би могао бити
и нов почетак“.
Тематски простор који заклапа Мандићев „Архивар господњи“ испуњен је
бележењем мена и фаза, редоследа у зрењу протагонисте, јунака или (не)скривеног
алијаса ауторовог, односно налик је асоцијативно/алузивном хербаријуму догађаја,
списак и дозивка сродника, лектире и епохе у које су писац и јунак романа уроњени.
Лако и скоро ненајављено, прелазећи из једног формата у други, из приче у роман
који је подвучен есејем, овај се аутор суверено креће кроз исповедање,
реминисценције, асоцијације, цитате, сећања и сновиђења, остајући увек у оквирима
белетристичког и књижевно интригантног. При чему мислим да је Мандићев прозни
вез и у овом роману, који је испуњен трагањем за местом од кога почиње „лично
подручје духа“ као одговора „на унакрсно очево испитивање“, заправо „откривање
сопственог живота као приче.“ Јер, зналцу ауторових проза намеће се утисак да је он
и личност која живи и у њима. Барем половином свог хабитуса.
Тај мајсторски плес између „аутобиографије“ о другима, у чијем се врху налазе
сага о банатској оази Херцеговаца, тема из антропологије, “археологије” и лирскоепског хербаријума ужег и проширеног породичног живота, и филозофеме о
духовним коренима, наслоњен, насловљен и премрежен емоцијом, лектиром и
ерудицијом пишчевом, а пре свега особеним стилом привидне једноставности, овај
Мандићев роман дефинише као могући врх његовог дугогодишњег романескног
трагања за сразом књижевности и живота. Као интерактивни азбучник дисања као
писања.
„Архивар господњи“ се реализује потпуно у духу свог заумног значења –
бележења смењивања повести, стварног и интуитивног. У присуству, и сагласност
„божанског“, што је привилегија талентованих и посвећених. И као да се у поставци
овог његовог формата сажимају ауторова досадашња романескна искуства у писању.
Пречишћена и проверена. Баш онако као што норвешка професорка Туне Селбу
сматра да „романи нуде антрополошка сазнања… сазнања која нам разоткривају
унутрашњи живот других људи, њихове мисли, осећања и свест. Она су психологија
и социологија, историја и језик – романи, укратко, истражују човека у свој његовој
комплексности“.
И у овом остварењу Слободан Мандић остаје доследан свом давно изреченом
и доследно спроведеном литерарном ставу да формат прозе превазилази поделу
између приповетке и романа. Односно да је подложан скоро невидљивој
трансформацији. Преливању облика из једног у други, чак и у оквиру истог поглавља,
па и на истој страни. Потпуно у духу оваквог разумевања жанрова и њихових
ограничења, он у делу „Архивар господњи“, увођењем функционалних исписа из
личног, заправо јунаковог, културолошког бекграунда, у приповедни, односно
романескни контекст уводи, на известан начин и формира, есејистичко-филозофски
слој.
Поред симултаног укрштања приповедачко-романсијерских фрагмената из
банатско-херцеговачке, маштарске, стварне и надреалне прошлости, садашњости и
фиктивне ванвремености, Мандић посеже за функционалним „дисконтинуитетима“,
у којима се налази похрањен јунаков/ауторов литерарни трезор. Тиме на начин
лавиринтског читања текста стилски богати и згушњава наратив. Што нас води у
интелектуалну игру препознавања доминантних мотива и ликова из претходних
Мандићевих романа. У чему се његова фикционалност, може препознати и као
поигравање жанровским обрасцима. Превођење стварности у фикцију код овог писца
до краја бива уверљиво тако да читаоцу не преостаје ништа друго него да је, прихвати
као паралелну реалност, која ће трајати и када се склопе странице књиге. Јер, одлика
је добрих писаца да стварају светове уверљивих снова и фантазија, који су
узбудљивији од обичног живота. Или, како би овај писац рекао „Сећањем све по
други пут створено постаје потпуније“.