На светски Дан књиге, у Задужбини Илије М. Коларца, одржано је необично књижевно вече. Витомир Дардић (1947), познатији као Вицо, један од наших најбољих рецитатора, обележио је четири деценије бављења овим тешким и одговорним, али и лепим и племенитим послом. У препуној сали Коларца о умећу Вице Дардића говорили су Драгомир Брајковић, Петар Пајић и Ђорђе Малавразић. Слав – љеник је надахнуто казивао стихове Лазе Костића, Лорке, Пушкина, Бране Петровића, Мирослава Антића, Петра Пајића… уз музичку пратњу Уроша Дојчи новића. Вече за незаборав, пуно емоција, трајало је пуна два часа.

Дардић је почео да казује стихове веома рано, још као дечак, у родном Бачу. У дворишту комшије Теодосија Вујиновића организовали су приредбе, са певањем и рецитовањем. У школи су брзо препознали његов таленат и почели да га позивају на разне светковине. У Београду, 1967. године, када је дошао на студије, прикључио се драмској секцији КУД „Шпанац“. Тамо су већ били Михајло Јанкетић, Ратомир Рале Дамјановић, Света Вуковић, Радослав Братић, Зоран Јовановић, Живорад Жугић, Слободан Вујовић… Имају одличног учитеља – Ивана Костића. Али, Дардића не занимају позоришне представе, колективни рад, он је индивидуалац, хоће све сам и – окреће се поезији.

У „крилаћењу речи“, каже, много му је помогло читање литературе за потребе слепих. Пуних десет година за издавачку кућу „Филип Вишњић“, на чијем је челу био Јагош Ђуретић, снимао је „Звучну књигу“. Оставио је неколико хиљада сати тонских записа наше и светске књижевности. Од њих је добио Златну плакету и то му је једно од најдражих признања.

Поезија је за њега све. Захваљујући поезији упознао је многе људе, дивне уметнике, писце, сликаре, музичаре. С поносом показује посвету на збирци „Тиса“, коју је добио на поклон од Стевана Раичковића у Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији. Песник је својим краснописом написао: „Вици Дардићу, који ми је 1. маја 1987. године открио моје песме о црном Владимиру, са захвалношћу, Стеван Раичковић“. И заиста, Дардић многе песме казује боље од самих песника.

Рецитовао је на књижевним манифестацијама, у домовима културе, радничким универзитетима, библиотекама, школама… Од самог почетка је на Смедеревској песничкој јесени, Бранковом колу у Сремским Карловцима, Дучићевим вечерима поезије у Требињу… Нема књижевне манифестације на којој није учествовао. Свуда је радо виђен гост. Може петнаест сати, без престанка, наизуст, да казује стихове. Омиљени песници су му Црњански, Дис, Лаза Костић, Раде Драинац, Бранко Миљковић, Стеван Раичковић, Мирослав Антић, Брана Петровић, а од страних Лорка, Рилке, Пушкин, Јесењин, Мајаковски. Радо рецитује песме Петра Пајића, Слободана Ракитића, Радомира Андрића, Душка Новаковића, Слободана Зубановића… Поезија га је одвела у Париз, Минхен, Будимпешту, Сент Андреју, Праг, Солун… У Минхену је говорио Црњанског на немачком, поводом стогодишњице песниковог рођења.

На компакт дисковима снимио је поезију Лорке, Црњанског, Драинца, Мирослава Антића. Управо је завршио снимањем поезије Антониа Порпета, диск ће објавити „Чигоја штампа“. Раичковићеве „Записе о црном Владимиру“ објављује „Београдска књига“. Припрема диск са најлепшим песмама о мајци које су испевали Јесењин, Брана Петровић, Слободан Ракитић, Матија Бећковић, Тиодор Росић… Жели да сними и стихове Иве Андрића. Радио Бачка и новосадски „Прометеј“ на шест компакт дискова објавиће свих шест књига Мирослава Антића. Припрема и поетску предтаву са Матијиним песмама о Вери Павладољској.

И сам пише песме и кратке приче о људима, што се мало зна, јер он о томе нерадо говори. Читајући и говорећи туђе песме, није мислио на своје, мада и песама и кратких записа има довољно за књигу. Песме је објављивао у школским листовима, после за тако нешто није имао храбрости, а ни жеље. Пита се да ли у овој поплави, када сви пишу и штампају књиге, има уопште смисла нешто објављивати. Све се претворило у једно велико брбљање које се са радија и телевизије пренело и у књиге. Ово је време економије, а не културе. На помен књиге – вади се револвер, а на поезију се пуца из топова. Србин је и православац, али не маше том заставом, његова застава је поезија. Поезијом се брани од кича и неукуса, који су тренутно у моди. О језику данас нико не размишља, а језик је лична карта сваког човека. Ово што он чини, верује, начин је да се језик сачува.

Док говори песме, на само њему својствен начин, како је приметио Драгомир Брајковић, Дардић учествује изнова у њиховом стварању. Он кућу, сачињену од крхке грађе језика и мелодије, пресељава на друго место, умножава и улепшава. Он речи чини крилатим уводећи их у душу и животе других људи.

Вече на Коларцу, каже са сетом Вицо Дардић, вратило га је у младост. У сали је било много његових пријатеља с којима се дружио пре четири деценије.

Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић
(Зоран Хр. Радисављевић: Поезија је моја застава, Политика , 10. мај 2009)