Зоран Аврамовић
ВЕЛИКО ЈЕ ВУКОВО ДЕЛО
Свака национална култура има стваралачке личности које крче путеве знања,
вредности, морала и лепоте. И српски народ изнедрио је велике стваралачке личности
чија дела столећима и деценијама утемељују културно биће нације, а једнако светле
у ризници светских постигнућа.
Бити на Вуковом (1787–1864) путу, значи следити његов пример и дограђивати
његово разгранато дело. То је имао на уму Меша Селимовић када је у својој књизи
За и против Вука, закључио да сигурним језичким осећањем проналазимо нове
изражајне могућности у језичком наслеђу од кога се не одвајамо, захваљујући Вуку.
О Вуку најчешће говоримо као реформатору српског језика. Тачно. Открио је
значај језика и писма за идентитетско постојање народа. У језику се појављује
свеколико богатство живота. У 12 Просветиних књига налазимо венац оног што је
најважније за националну културу: српски речник, народне пословице, етнографске
списе, превод новог Завета, српске народне песме и приповетке, историјске списе, о
језику и књижевности, забавник Даница, биографије виђенијих личности. Схватимо
ли културу широко, као свеукупни начин живота, мишљења и осећања једног народа,
ето, све је то дато код Вука.
Међутим, наш велики предак проширио је своје дело и на друге области
културе и образовања. Неко је морао да забележи етнолошке податке о Србима, о
веровањима и обичајима, неко је морао да образовању дода науку. Тај неко био је
Вук. Не истиче се довољно, али морамо да и у овој прилици подсетимо на чињеницу
да српска наука почиње свој “живот” са филологијом, заправо са делом самоуког Вука
који слуша говор народа, записује и печати. У Бечу се развија српска научна мисао,
а до оснивања Лицеја 1838., и Друштва србске словесности (1841) наука је била
посао снажних интелектуалних личности, а мање институционалног рада.
Бринуо је Вук и о школама, о образовању зато што учени људи доприносе
бољитку и благостању народа. Да ли знамо да је, наш велики предак, закорачио и у
поље расправљања о српској власти која се извлачила, у његово време, испод
осмалијског јарма. Писао је о ваљаној власти, а она је то када се корист владара
подудри са коришћу народа. Био је, утврдио је филозоф Михаило Марковић, претеча
политичких начела у Србији, као што су истинољубивост, чињеничност,
рационалност.
Велико је Вуково дело. Камен темељац нашег културног бића. Међутим,
можда су још веће његове особине и способности. Он је, знамо, почео као самоук, а
доспео је до Гетеа, очараног лепотом српских народних песама. А између тих датума писао је и практично деловао у Првом српском устанку. На том путу ницале су бројне
препреке од болести, породичних несрећа, беспарице, љутих противника реформи,
клевете и оговарања. Све је то успео да савлада и да створи Дело. И то херојство у
стваралаштву, та упорност, та посвећеност до краја и без колебања, то су особине
личности нашег Вука без којих не би било ни његовог дела.
Ето, зашто је Вук вечни пример за све оне који крену путем културног,
уметничког и научног стваралаштва, али и за народ који се суочава са изазовима
одбране своје целовитости и достојанства. „Не да се, али ће се дати“, суштинска је
реченица вуковског начина живота, написана 1818. године.
Поштовани пријатељи и гости КПЗ Србије, поштовани чланови жирија,
дозволите да се у име награђених захвалим на данашњим признањима, са поносом,
од срца и са радошћу.
(Реч на додели Вукове награде, 19. фебруара 2024)
