Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Зоран Аврамовић

ЉУБОМИР СИМОВИЋ О СРБИМА И КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Истакнути песник и драмски писац Љубомир Симовић од 1999. до 2020. године, објавио је своје жестоке критике о српским политичким приликама и личностима у више књига: Гуске у магли, (2005), дневник 24. март – 15. јун 1999. (2005). Београдска књига, Београд, Галоп на пужевима, (1997), Стубови културе, Београд, текстови од 1987–1997, Обећана земља (2007), Београдска књига 1999–2006, Титаник у акваријуму, (2013), Матица српска, текстови 2007–2013, Жабе у реду пред поткивачницом, (2016) Танеси, Београд, текстови 2013–2016, Одбрана Београда, (2020), Вукотић медиа, текстови 2016–2020.
Мишљење о Србији и Србима у време разбијања југословенске државе и изолације и НАТО бомбардовања, власти ДОС-а и СНС, јавно је изложио у форми чланака, књига, разговора за дневне и недељне новине, одговора на анкете, говора на политичким скуповима ДЕПОСА, ДС, студенским демонстрацијама. Био је и посланик на листи ДЕПОСА 1991. године. Од 2000. године није члан Удружења књижевника Србије.
Проучаваоци јавног политичког живота дугују песнику захвалност што је сакупио своје некњижевно-политичке текстове и објавио их у књигама. Тако смо добили једну грађа за анализу политичког мишљења српског писца о српском друштву, нацији и држави током три деценије трагичне српске историје.
Средишно место Симовићеве острашћене критике је свака, демократски изабрана, државна власт. Изузетак је Демократска странка на власти. Центар српског политичког зла од 1990. године је Слободан Милошевић. То је тврдња која се понавља у свим јавним наступима Љ. Симовића. У једној књизи пише да нас је „његова политика удаљила од Европе и цивилизованог света, она нас је деградирала“. За српске несреће окривљује Милошевића (један човек одлучује о судбини народа) али на неким местима, као у књизи Жабе у реду пред поткивачницом (2016) тврди да су одговорни и „сви српски политичари“ који нису свесни последица свог деловања.
Овакве тврдње садрже једну политичку претенциозност која штети песниковој јавној личности. Он обезвређује српску политичку класу, не разуме механизам доношења државних одлука, при чему је неодрживо амнестирање европске политике у деградирању Срба и Србије.
Карактеристичне су критике народног реаговања на почетаку агресије 18 држава на СР Југославију 1999. године, у књизи Гуске у магли (2005). Песник Симовић шета главним градским улицама и опажа „примитивне“ реакције грађана Београда после почетка бомбардовања – ласцивни графити на зидовима, разлупана стакла америчке читаоница, полупани излози Британског савета и Француског културног центра, музички концерти на Тргу Републике („не може се ђускати и скакати, певати и завијати у тренутку када треба појати и нарицати!“). Овакви облици протеста су срамота! Графити су, према песнику „текстови из јавних клозета изашли на улицу“, а то изазива гађење. А онда следи закључак: „То сви (подвукао З.А) осуђују као вандализам, због кога осећају стид“. Необично! Вандализам је, ако поверујемо песнику, исписивање графита против НАТО бомбардовања, а није вандализам нити нечувени брутализам и безакоње противправно бацање бомби по Србији. Они бомбе по главама становника, а српски момци велике креде по зидовима и стварно су вандали!
Српска државна власт је предмет континуираног оптуживања, а то се „доказује“ њеном неспособношћу, демагогијом, конфузијом, одсуством осећања за реалност. Овоме се додаје да никада није било удворица и увлакача. Ова апстрактна критика која казује све и ништа, подупире се неодрживим конструкцијама: „никад у историји власт није била неспособнија“…никада није било као данас…“никада власт није била арогантнија“ ( Жабе у реду пред поткивачницом (2016).
Овакве оцене о српској власти откривају неразумевање институције власти. Тврдња да је власт зло, превиђа чињеницу да је власт брига за опште добро, а схватање јавног интереса остварује се различитим средствима. Сваки разуман однос према власти се оцењује средствима којима се осваја и остварују циљеви власти. А фраза о томе како „никада није било као сада“ је бесмислена и неозбиљна за сваки вид коментарисања и оспоравања.
Какав је однос према политичкој власти у Србији, најбоље показује Симовићева оцена декларације о Војводини чији су аутори Демократска странка и Бојан Пајтић. У интервјуу „Како отворе уста, направе штету“ (Политика, 6. мај 2013) наш песник критикује оне политичаре који одбацују деларацију, а митинг против Пајтићевог сепаратизма повезује са репризом Хртковаца, што није лако разумети. У том разговору за Политику, Симовић не критикују ДС и Пајтића за сепаратизам већ на заобилазан начин подржава сепаратистичке тежње. Ево тог одговора у целини: „Реакције на декларацију, коју је понудио Бојан Пајтић, и митинг, који је због те декларације, организован у Новом Саду, поново су показали да су наши политичари, да би се докопали веће моћи и власти, спремни на све, чак и да изазову кризу у земљи. О тексту декларације може да се расправља, али се не може рећи да је сепаратистички. Односи између републике и покрајине су у сталној напетости, али ту напетост производе искључиво политичари. Ово што се сада ради у Војводини показује да наши политичари ништа нису научили од онога што се догодило на Косову“ (!З.А).
По Симовићу, политичари су драматизовали декларацију, која тобоже регулише односе између републике и аутономије, па зато у њој виде сепаратизам и изговор за јогурт-револуцију, „Зато су они толико издраматизовали ту декларацију и против ње организовали митинг. Колико су били сигурни у подршку грађана Војводине показује и то што су у Нови Сад довезли Војвођане из Врања. Све на том митингу подсећало је на деведесете године. Вук је променио длаку, али није реторику. Не би ме чудило да су после митинга у Новом Саду кренули у Хртковце, да их још једном претворе у Србиславце“.
Тешко је коментарисати повезивање протест Срба против војвођанског сепаратизма са Хртковцима! Коме нису јасни политички ставови песника Симовића, више не би требао да има дилему. Декларација Бојана Пајтића није сепратистичка! Пореди Косово и Војводину у смислу упозорења! Митинг протеста упоређује са 90- тим годинама, два суштински различита догађаја. А узгред сугерира да ни онај комунистички статус Војводине није требало доводити у питање. Користи хрватску прпаганду о Хртковцима (највећи број добровољно заменио имања и куће) а не види триста хиљда Срба протераних из Хрватске у Србији.
Симовићев однос према целини српства није до краја јасан. Његов појам патритотизма више нагиње бившој држави него српској. Тако, он у књизи Титаник у акваријуму (2013),даје предност Титовој Југославији у односу на данашњу „пустош и празнину“. За њега је 2012. година, најважнији политички посао помирење у региону, при чему прави невероватну компарацију. То не може да учини влада СНС коју повезује после пет година са СРС. Било би то исто када би на помирењу радили они који су протерали Србе из Хрватске у Олуји. Најзад, ни српскохрватски језик није проблем. Читао је хрватске песнике и наводи заједнички језик: „Тад смо се сви хранили тим заједничким језиком, и ником ништа није сметало, ни фалило“ (Титаник…). Ништа није фалило и због тога се заратило!!
Да се још нешто дода. Симовић пише Санџак а не Рашка. Зашто? Критикује споменик Стефану Немањи. Зашто? Београд на води је „чудовиште“. Зашто?У затвор не иду они који су Савамалу рушили. А они који су бесправно користили објекте?- шта са њима чинити. Месецима и годинама је чекао да после 5. октобра осване 6. октобар. Зашто брани лустрацију? „Србијом владају напредњаци, прерушени радикали“. По томе нико никад не би смео да промени политичко мишљење. Зар нису могли да се политички мењају неки радикали?“ Цветају демагогија, популизам, корупција“. Од ког времена лустрација, од 1945? или од 1990? Укус деведесетих се осећа у години 2018 (2019!). Како би ово доказао? Подржава европску оријентацију Србије? А зашто не неутралност Србије? „Дно нам се отвара под ногама“, пише Симовић али требао би да дода неком се отвара, а некоме не.
Дакле, у погледу политичке власти у Србији током последње три деценије, Симовић сваку власт делегитимише, обезвређује, национално багателише, острашћено критикује, изузев Демократске странке. То показује да је у политичком животу Србије деловао као партијски интелектуалац, а не као песник изван политичких подела, окренут интересима целине српског народа.
* * *
Поред острашћене критике сваке српске власти у последње три деценије, изузев власти ДС, однос према Косову и Метохији изазива сазнајну пажњу. Велика је разлика у његовим књижевним и политичким ставовима о Косову и Метохији. Песник Симовић у књижевности о Косову је једно, а у политичким текстовима о Косову, друго. Песник Симовић је објавио неколико песама о Косову, посебно сјајну песму „Десет обраћања Богордици тројеручици Хиландарској“ (1983); писао је сценарио за филм Бој на Косову (1987), па га преправљао и објавио 2003.
Како објаснити заокрет, промену оваквог песништва и практичног понашања? Када се друштвене и политичке прилике мењају потенцијално се мења мишљење и понашање одређене личности. Неки људи прихватају нову реалност и праве компромисе, а други постају агресивни и деструктивни. Ову потребу човека за оријентацијом (начин опажања, разумевања и објашњавања друштвене стврности) систематски је описао Ерих Фром. Ова теорија може да објасни разлику између песника, драмског писца и политичког колумнисте Љубомира Симовића. У процесу преласка из југословенства у српство, у ситуацији ратовања на простору СФРЈ и западне харанге против Срба, песник заборавља поетско Косово, мења сценарио Боја на Косову (Стубови кулуре 2003) да би главне улоге поверио обичним људима из народа а не српским јунацима. По речима песника „акценат је померен са великих историјских тема на обичне, мале животе“ (Нови Бој на Косову, Блиц 14. 3. 2003). Истовремено, у јавним наступима политички окреће главу од Косова и Метохије, шири дефетизам, и сугерише решење напуштања борбе за покрајину. То не може директно да каже, већ питањем шта бисмо радили са косовским Албанцима у држави. Уз то он жестоко критикују српску власт, ону са Милошевићем, ону са Коштуницом, ову са Вучићем а једино амнестира Демократску странку и Бориса Тадића.
Косово се не може сачувати војском и полицијом, тврди Симовић. Знамо ли, пита, шта се догађало на Косову и Метохији? У књизи Обећана земља (2007), враћа се песник на онај српски режим који је почео да решава косовски проблем „пуцњавом“ и тако је окренуо цео свет против нас. Какво политичко незнање!? Српској држави се ускраћује право на самозаштиту! Ко је започео пуцњаву? Зар то неком треба посебно предочавати? Албанци су дакле могли да користе силу, а Срби не у одбрани уставног и правног поретка своје државе!
Однекуд, Симовић зна да српски војници беже са Косова пред све већим снагама нападача, а то су УЧК и НАТО помагачи. А НАТО официра су били затечени високим моралом српских војника.. На ово песник додаје дезертерски: „Мени се та љубав народа према својим војницима одавно чини сумњивом“ (Обећана земља).
У косовскометохијском дефетизму, Симовић је доследан. Он више пута (и 2016), пита српске политичаре: „знају ли шта би радили са ако би им Америка и Европска унија вратиле Косово?“ То је заправо позив да се напусти и дипломатска борба за Косово иМетохију. Или: „ми смо пропустили све прилике да са косовским Албанцима разговарамо о нашим односима“ (Жабе у реду пред поткивачницом (2016). Он упадљиво изоставља речМетохија али јасан је антинационалан набој.Међутим, још је важнија неистина о избегавању разговора са косовским Албанцима. Како се заборавља чињеница да је од 1996. до 1999, српска влада десет пута заказивала разговоре са Руго – вом и другим политичким Албанцима, одлазила у Приштину, а ови су то избегавали.
У Политици (25. 10. 2015) у оквиру теме недеље: „САНУ од меморандума до косовске реалности“ а поводом изјаве председника САНУ Владимира Костића да „Косово Србија треба достојанствено да напусти“ песник Љубомир Симовић даје следећу изјаву: „Костић је отворено рекао шта мисли. Рекао је оно што сви виде а што политичари, без обзира на то шта потписују иза кулиса, ни за живу главу неће да кажу јавно. Онда је дошла та несрећна реакција председника Николића, за којег морам да кажем да кад год отвори уста направи штету и себи и републици на чијем је челу. Политичари говоре да никада неће признати независност Косова и мисле да су тиме завршили посао. Међутим, питам их ево по ко зна који пут шта би радили ако би САД или ЕУ нама вратиле територију КиМ, како би га интегрисали у државу Србију, да ли би то било могуће и какве би биле последице?“ (подвлачења З.А).
Дакле, песник тврди да сви виде, да Николић прави штету критиком изјаве председника САНУ. Нема трунке сумње да Симовић предлаже да се ратосиљамо Косова и Метохије. А као какав бог Зевс он пита политичаре који му не одговарају (шта ћете са Косовом?). Каква нарцисоидност и препотенција! Он песник зна да „сви виде“, он зна шта је „штетна изјава“, он зна одговор о Косову. А то је да га се треба одрећи!.
У разговору за Нови магазин (22. 7. 2022) под насловом „Косовски Срби су највеће жртве“ на питање новинарке о Милану Радоичићу потпредседнику Српске листе, који је видео снимком поручио Србима да се вратио на Косови и да то подсећа на Милоша Oбреновића: „Ево мене, ето вас – а ево рата с Турцима!“, Симовић одговара да је то реторика без покрића и пребацује одговор на Вучића. „Вучић је Радоичића већ отворено узимао у заштиту. Сигурно је знао зашто га штити. И сад, кад каже да не зна шта Радоичић планира на Косову, ја то примам с неверицом“. А неверица је због тога што се „ништа у Србији не догађа без Вучићевог знања и одобрења, он много штошта не зна, али ми је тешко да поверујем да не зна с каквим је задацима и намерама овај потпредседник Српске листе отишао на Косово“..

Није Симовића брига за албанску репресију над Србима, већ га мучи Радоичић.

На Вучићеве речи да неће дозволити „олују на Косову“, Симовић одговара: „Спречиће је исто онако како је спречио у Хрватској, када је, 1995, крајишким Србима поручивао: Никада Српска Крајина, никада Глина неће бити Хрватска, никада Банија неће назад у Хрватску!“ Он се и сада служи истом реториком која ће дати исти резултат.
На питање шта би било решење овог Гордијевог чвора? Одговара: „Однос актуелне српске власти према том проблему прилично је конфузан. Власт, као и Вучић, изјављује да никад неће признати независност Косова. А некадашњи судија Врховног суда Зоран Ивошевић недавно је набројао шта је све ова власт препустила независној држави Косово. Било како било, косовски Срби су највеће жртве. „Гордијев чвор“, који помињете, њима је везан око врата“.
Дакле, песник нема став о Србима у Покрајини али има критике Вучића који је у критичкој свести песника заменио Милошевића. За евентуални одговор на албанску Олују, песник предвиђа понављање хрватске Олује! А Гордијев чвор не зна како одвезати, јер је власт већ препустила власт Косову, а није је НАТО одузео.
Нејасна, дефетистичка и противречна Симовићева реч о Косову и Метохији и овде се понавља.“Могу само да кажем да су Срби са Косова иМетохије највеће жртве косовске политике свих досадашњих владајућих гарнитура Југославије и Србије“. Пропушта да каже како је косовски чвор завезан још 1918, па још чвшће после 1945. године, а затезале су га и западне антисрпске силе. А какво је незнање политичко Симовић показију и овом приликом. „Ових дана пажњу привлачи заштита коју Вучић пружа Милану Радоичићу, кога је косовски јавни тужилац оптужио за учешће у организацији убиства Оливера Ивановића, али и за организовани криминал и трговину дрогом и за којим је расписао међународну потерницу. Позивајући се на неку истрагу која је ваљда вођена у Београду, Вучић овог потпредседника Српске листе сматра невиним. Ту се отвара гомила питања. Зашто се председник државе у то меша? Шта ризикује мешањем у истражне радње и судске послове?“. Да ли неко има недоумицу? Косовски јавни тужилац је оптужио Милана Радоичића, а председник државе се меша! Тако, песник Симовић о косовским проблемима.
У интервјуу „Неко овом народу избегава да каже истину о Косову“ (2. 12. 2015) Симовић сматра да није довољно политички рећи „Косово је Србија“ или „Никада нећемо признати независност Косова“, и да су тим завршили посао. Србима на Косову је сваког дана све теже и све горе и све теже. И оно најмање што се у Бриселу испословало, Заједница српских општина, сваким даном је све неизвесније. Али, Симовић се не пита ко је зато одговоран.
Поред тога што Приштина не поштује оно на шта се обавезала Бриселским споразумом – мисли на оснивање Заједнице српских општина – стручњаци (?-ЗА) напомињу да тај споразум није поштовао ни Београд. Сада смо дошли до тога да земље Квинте стају уз Косово. Ето то је закључак Симовића: стручњаци су нешто казали, Београд не поштује ЗСО, а Квинта стаје уз Косово. Из свега следи да наш песник некад увијено, некад отвореније сугерира политику дизања руку од Косова и Метохије. И ДејанМедаковић, у књизи Дани, сећања (2021) констатује превртљивост песника Љубомира Симовић „Он са резигнацијом говори о Косову“.
* * *
Сваки политички јавни став наилази на одборавање или критику. Политички текстови Љубомира Симовића су углавном наилизали на одобравање, а критика ретко или никако. Било је јавних похвала његовим политичким текстовима. Неки критичари су уочили да у његовим политичким књигама нема ниједне лепе речи о политичарима, (изузев ДС, – З.А). О њима песник пише као незналицама и некомпетентим људима на власти. Један епископ је похвалио Симовићево писање о косовским ранама!
Ове и друге оцене су дате без удубљивања у политичко деловање песника. Анализа неких кључних политичких ставова у некњижевним (књиге, ауторски текстови, разговори за дневне и недељене новине) текстовима Љ.Симовића показује континуитет свеопште критике свега постојећег у Србији, са повременим изузимањем Демократске странке, а посебно дефетизам према проблему Косова и Метохије.
Где је извор овде анализираног политичког мишљења песника Љ.Симовића? Он сам је дао одговор у књизи Обећана земља. „Било о чему да сам говорио или писао, и било шта да сам радио, говорио сам и радио из позиције песника. И у било који ванлитерарни проблем да сам се упуштао – национални, морални, политички – увек сам говорио из позиције песника“. Дакле, песнички о политици. То је као да политичар говори и суди о поезији.