Зоран Аврамовић
УМЕТНИЦИ У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ – TERRA INCOGNITA
Алексис де Токвил је разматрао у Демократији у Америци (1991) навике и мишљење који су карактеристични за поједине сталеже. Правници, примера ради, стичу навике реда, прописа и склони су формама у мишљењу. Правничко образовање обуздава страсти, новачење, плаховитост. Свештена лица су зависна од Божије воље. Бог открива истину и правду, а не друштвени и индивидуални интереси. Они се моле за спас грешне душе и читаву егзистенцију посвећују служењу Богу. Научници и књижевници студирају, размишљају, маштају. Они споро и стрпљиво у тишини, откривају загонетку егзистенције. Њихов живот је посвећен знању, духовном усавршавању своје личности, а посредно других људи.
У српској култури уметници (књижевници, сликари, музичари, позоришни и филмски редитељи, глумци) су на два начина улазили у политику. Један је обликовање политичких (историјских) тема и мотива у уметничком делу. Други је јавно политичко ангажовање што подразумева обављање неке политичке (државне) функције или деловање у јавности на страни власти или у опозицији.
Сазнајна пажња се посвећује учешће уметника у српској политици и то у једном изузетном историјском времену када је Србија почела да обнавља своју државност, дакле од 1990. до 2000. (2020) године. Показатељи политичког ангажовања српских уметника су јавни и практично-функционерски. У ове прве спадају: изјаве за јавност, говори на скуповима или организацијма, предавања, разговори за јавност, чланци и есеји. Било је српских уметника који су преузимали државне функције (Влада, скупштина, министарства, дипломатија) или чланства и улоге у партијским организацијама. Разуме се, нису сви облици политичког ангажмана јед нако значајни за профилисање „тежине“ појединачног политичког рада. Није, другим речим, иста изјава и политички текст, као што није исто бити члан политичке странке и функционер у државном апарату.
Уметник припада једној друштвеној групи и једној професији. Она је референтни оквир њиховог мишљења о јавним стварима. Уметник није ни научник ни политичар. Реалност и привиђења (машта) нису строго одвојене у уметности. Заслуга је Карла Манхајма што је у својој социологији сазнања открио дејство несвесног у индивидуалном и друштвено-групном мишљењу, као и друштвено порекло одређеног начина мишљења.
Српски уметници, неки више, неки мање, показали су се као „познаваоци“ политике, народа и државе, у раздобљу разбијања СФРЈ и у обновљеној држави Србији од 2006. године. Које вредности заступају? Да ли поправљају друштво, да ли га објашњавају? Какав им је језик критике?
Пажљиво регистровање већинског „политичког“ мишљења уметника у Србији показује да је испуњено бесмислицама, глупостима и фантастичним натрухама. То је мишљење страсти (мржње), нетрпељивости према политици и политичарима на власти. Изјаве кипе од негативних осећања оних уметника који су јавно проговорили. Њихов речник о политичким стварима је лебдећи, без додира са стварношћу. За такав језик још је Гогољ знао да су му знак и значење раздвојени: „Од слова увек изађе каква реч, која понекад, ђаво би је знао, шта значи“. Јавна њихова политичка реч не одјекује у души народа (речитост остала без ширег дејства). Они мисле и говоре о ономе што не знају. И ту смо стигли до глупости која у јавности има своје место као и памет. Гомила политичких изјава за јавност неких уметника је бисер глупости. Зашто? Најпре, они са страстима опажају стварност и при том показују недостатак знања о политици. Глупост је јавне личности када њено мишљење изађе изван оквира сопствене професионалне памети. Против такве глупости не може се ништа учинити. Она се не може уништити, нема је где отерати. Она се тешко искорењује. Вечна је, и треба је трпети, а обавезно критиковати.
Неизбежна је појава шегрта у политици, тој практичној мудрости о којој су писали још антички филозофи. Они не разликују приватно од државног. Политички мислити значи мислити реално, трезвено, циљано и инструментално о унутрашњој и спољној политици.
Политички човек или они који се мешају у политику морају да контролишу осећања и пажљиво изричу оцене стварних догађаја. Он (они) има вештину и способност брзог и непосредног схватања стварности на принципијелан и прагматски начин. Он треба да се одликује разумевањем и оценом карактера људи у политици. Политички човек се обраћа свим грађанима бистрином схватања ствари и јасноћом изражавања; практично делује гипко и хитро. А посебна вештина је у начину доно – шења одлука: брзо, смело, храбро или пипаво.
Ништа од ових знања, вештина и способности нису имали српски уметници у времену о коме је овде реч. Наравно да нису имали, зато што су припадали уметничкој делатности. Али су се смело и дрчно мешали у српску политику са позиције онога који објашњава и суди. Неки су били огорчени што су изгубили југословенски идентитет („да изнова живим у својој домовини Југославији“), други исијава мржњу и агресију ваљда зато што слободно режира три позоришне представе или онај други игра као глумац на четири места, трећи блати народ који на изборима бира власт коју он не бира.
Губили су се у општости и узлетима маште без способности за стварно мишљење. Проглашавали су борбу против изабране власти као цивилизацијско питање. Давали су себи значај мисионара, просветитеља. Самољубље као болест, велика интелигенција и слаба воља. Хајд парк демократија. Говор пун увреда и клевета. Говор против владе, а не зна за шта је. Речи пуне агресије и бахатости. Сујета уметника се прелива са сцене на друштвени терен при чему се размећу незнањем.
Ово наше време „свекваритељске популаризације“ произвело је један тип човека па и уметника који се истиче својом надменошћу, својом памећу која све разуме и све зна што се догађа у јавности и политичком животу Србије. Краси га манија величине, самоувереност и накинђуреност празним речима. Колико је српски уметник преценио себе показују његови ставови о националним и политичким вредностима. Један се исмејава Цркви, други да је нација измишљотина, трећи да отаџбина и патриотизам припадају прошлости, четврти да је слобода анархија. Од такве надмености уметника у политичким стварима нема изгледа да се човек одбрани. Треба се препустити сопственом ЈА. На срећу, има међу уметницима и разумних, моралних и оданих патриотским вредностима.
* * *
Какве су карактеристике политичког мишљења оних српских уметника који су направили избор „критичког“ мешања у јавне ствари друштва и државе?
Њихово знање о начелима државне политике и начину владања (управљања) стварима је изразито скромно. Они немају појмовна знања о политичким стварима. Када тога нема онда има скептицизма, катастрофизма и ирационализма. Јаке страсти критике и негације испуњавају највећи део уметничке критике Србије и српске нације. Ова деструктивна критика се руководи себичним вредностима које имају привид професионалних или општих. Језик је пун сочних речи које стварају атмосферу безнађа. Незадовољство појединих уметника стањем у својој делатности, политичким приликама или делу друштвеног система, изражава се на разне начине. Ево неких јавних исказа: „Стоп уништавању културе“, „против убијања културе“, „очајна егзистенција уметника“, „култура у мрклом мраку“,“уметници иду у рат против Владе Србије“, „зар да пустимо да цркнемо од глади“. Ово је језик струке а знамо да и свакодневни језик није заштићен од преплитања значењских слојева (реално, измишљено, фантастично). Да ли тај језик изражава на прави начин стање културе у Републици Србији? Уз свеколику слободу употребе језика, тешко би се доказало да у Србији они који су одговорни за њену стабилност и развој, доносе одлуке које ће уништити или убити културу, а њене актере уморити глађу. У контексту аргументативног језика такви јавни искази су неодрживи.
А ево политичког језика из 2022. године, једног виђеног филмског редитеља: За себе каже да се бори против фашизма у Србији (Србија је Немачка 1933!). Србија је под окупацијом примитивног друштва; у Србији је руља која има „диктатора“, који је егоманијак „болесник“, „примитивна личност“, „простак“.Чланови највеће странке СНС су заправо животиње „орангутани“, „бизони“, „свиње“ а неким примитивцима треба пластична хирургија. Народна скупштина Србије, коју бирају грађани на изборима је „брлог“, „језиви скуп тешких простака“, препун „сподоба које се лажно представљају као људска бића“, однекуд „измилели испод камена“. „Банду на власти“ чине још „неуке и припросте“ сподобе који су „преузели на себе да суде шта је лепо а шта није“, због чега имамо „владавину простаклука“, а ту су и праве „окупаторске јединице које нас већ дуже време тероришу“, а које „не пропуштају да истакну своју осионост и примитивни мрак“. Све у свему Срби су, закључује српски редитељ, један примитиван народ, „дно дна“, из кога се „шири смрад“. Све ове исказе Горана Марковића анализирао је Слободан Антонић у тексту „Уметник и класни идиот“ (Сајт Правда, 10.12. 2021).
Неко може помислити да је то критичка мисао друштва. Нипошто. Реч критика је једна заштита за ирационално мишљење, а реч уметник јој обезбеђује априорну исправност тврдњи које се износе у јавност. Уметничке тврдње о пропасти Србије припадају „критичком“ мишљењу. Али такво мишљење превазилази дато на начин самодеструкције, док је њено вредносно становиште у жељама, страстима и интересима обавијено густим маглама. На тај начин, ова „критичка“ мисао се ушуњала у јавност друштва и самоименовања као јавна критика. Рационална критичка мисао подразумева свест о друштву, држави, колективним и индивидуалним потребама, одговорностима, идентитету, визијама развоја, као и свест о проблемима које треба решавати.
Уметници су део интелектуалне елите који изражавају своје индивидуалне ставове и осећања о колективним друштвеним и политичким проблемима без дубљег сазнајног, чињенички заснованог и логички образложеног знања. Мишљење једног дела српских уметника о политичким проблемима српског друштва, државе и српске нације, може се оценити као мишљење заинтересовано за разарање. Оно је неспо – собно да схвати стварно стање друштва, то је мишљење којим владају страсти, вољни импусли, жеље и посебни интереси. Они жестоко, набусито, арогантно суде о лич – ностима, политици и јавним проблемима друштва без мисаоног промишљања понашања, поступцима и одговорностима људи на функцијама. Када саопштавају своје ставове и оцене о протеклим догађајима на простору бивше (Југославија) и садашње (Србија) државе, они испољавају емотивно-вољне ставове без покушаја да своје тврдње заснују на познавању узрока одређених политичко-ратних догађаја, процеса, као и ширег међународног контекста.