„Ако те ко вређа, вређа само представу коју има о теби, дакле себе сама“. Црњански цитира једног песника у путописном тексту „Вирцбург“, 1930)

Милош Црњански је деценијама, од краја 20-тих година до смрти (и после смрти) оптуживан, вређан, критикован, нападан, омаловажаван због свог јавног мишљења и деловања. Како именовати такав однос дела српске јавности према њему? Одлучујем се за термин клевете под утиском једног његовог новинског наслова поводом судске тужбе против њега 1932. године, коју су подигли Нолит и Милан Богдановић. Црњански је написао да су то „клевете под видом критике“. На овај начин је упозорио да се под појмом критике крију различита значења. Клевете су на супротној страни од оне критке која је образложена, која се води сазнањем предмета а не искривљавањима, подметањима, интригама и лажима било о предмету или о аутору. Тачније, клевета је увек усмерена на личност, на онога ко заступа неки став, неку идеју, и по правилу је у свађи са чињеничком истином.

Зашто је овај велики, највећи писац у српској књижевности, био политичка, идеолошка, књижевна, културна мета српских и несрпских писаца и интелектулаца? Зашто се током више деценија оптужује, клевата, лустрира, прогања Црњански? Ко је био промотер политичких и идеолошких клевета о Црњанском? То су чинили делови стваралачке интелигенције, односно чланови идејно-политичких комисија. Прецизније, делови књижевног сталежа, делови књижевне интелигенције. У тој струји клеветничког мишљења и понашања налазе се различите подструје или токови. Видећемо, у харанги против Црњанског у првим редовима су књижевници, проучаваоци књижевности који су били чланови комунистичке партије или су били њени симпатизери. Затим следе, посматрачи и они који преузимају предрасуде о Црњанском, без труда да се обавесте о чињеницама и о релевантној литератури проучавалаца великог писца.

Видећемо, један клеветнички став био је натопљен идејно-политичком мржњом према писцу. Друга струја га је инструментализовала за сопствени положај или за доказ правоверности комунистичкој идеологији. Трећи клеветнички став је био тобоже аутономан књижевно критичарски суд о политичком лику писца. Али у позадини „аутономног става“ била је њихова функција у комунистичкој партији или културним и државни установама. Коначно, њима су се придруживали неки интелектуалци који су преузимали стереотип о писцу са уверењем да је то права истина о њему.

Шта повезује ове различите а у суштини уједињене струје клеветничких оцена у српској култури и књижевности? Могућни одговори: Приврженост комунистичкој идеологији. Вредност југословенству. Одрицање српства. Нетрпељивост према политичком мишљењу Црњанског. Оскудно знање или незнање политичких појмова и идеолошких покрета. Онај део српског политичког менталитета који тешко подноси политичке разлике.

Клевете за фашизам

После победе у грађанском рату 1945. године, комунистичка власт у Србији (и ФНРЈ) кренула је у обрачун са народним непријатељима међу којима су били и књижевници. Григорије Божовић и Светислав Стефановић су за неколико дана суђени и осуђени на смрт а они који су остали у иностранству изложени су идеолошким и политичким нападима. Била је то нека врста лустрације на даљину. Појам лустрације, који означава „чишћење од грехова“, део је српског начина мишљења о противницима.

Какве су то грехове починили они који су радили и стварали у Краљевини Југославији а политички су били против комунистичке идеологије? То може да се од носи и на оне који су починили грех политичког мишљења или политичког уверења. А ко ће судити о греху јавног мишљења? Они комунистички интелектуалци који су бранили идеју лустрације били су сагласни у предлогу да се применом закона о лустрацији уклоне из јавног живота, на одређено време, сви они који су имали анти комунистичка уверења у протеклом периоду. На удару су били припадници разних професија. Била је то „чистка“ на близину и даљину. Заборавили су да је то појам који је својствен тоталитарним државама и подразумева комбиновани систем елими нације критичког појединца и друштвене групе из јавног (а често и приватног) живота.

Покрет лустрациониста у Србији је занимљив са становишта социјалне и политичке биографије његових присталица. Када се пажљивије размотри персонални фактор овог друштвено-политичког покрета видеће се да су најгорљивији заступници лустрације били, уз неке ретке изузетке, управо књижевници и неки новинари са културних рубрика који су користили све привилегије самоуправног комунизма.

Црњанског су пре 1941. године, клеветали идеолошки и политички противници али није било забрана ни прогона, а после 1945. године, лустрирали су га књижевни критичари, новинари, функционери културних установа. Његов основни грех био је у томе што није делио комунистички поглед на друштво, нацију, историју.

Најтежа политичка оптужба Црњанског била је, свакако, она која га је везивала за фашистичку и нацистичку идеологију. То се догодило у време када је био у Краљевини Југославији, односно у време покретања листа Идеје у коме је критички писао о комунизму и марксизму.

Композитор Војислав Вучковић, припадник политичке левице, написао је 1935. године да „мали, црн човек са мусолинијевом вилицом носи заставу Идеја“. Комунистички опредељен музичар из Београда био је део југословенске политичке левице у којој су били доминантни књижевници. У међуратном раздобљу, није могао да изостане хор клеветника и тужитеља са књижевне левице у нападима на Црњанског. Одмах су се укључили писци са левице из Хрватске и Црне Горе: Радован Зоговић, Јосип Кулунџић, Богомир Херман, Аугуст Цесарец. А будући усташта Савић Марковић Штедимлија је у наслов ставио: „Фашистичке идеје М. Црњанског“ (Зета, 1935). Није изостао ни књижевни папа са левице, Мирослав Крлежа 1934. године. То што је Црњански писао у славу српске војске за Крлежу је био милитаризам писан „на линији Гебелса и фон Папена“. Ова клевета за фашизам се појачала „тумачењем“ његовог писања о Немачкој и Италији 1937. и 1938. године, за лист Време. Тобоже, следбеник је Хитлера.

Када је Црњански дошао у Лондон, августа месеца 1941. године, неки су му око избегле Владе отворено рекли „да су чули како је био одушевљен фашизмом“. О томе пише у Ембахадама. За такав глас сигурно су делом заслужни они интелектуалци у Србији и Југославији који су га клеветали за фашизам.

После комунистичког освајања власти у СФРЈ, у једном делу књижевне интелигенције, наставило се оптуживање писца у емиграцији, још јачим вербалним оруж јем. Није се Црњански борио само са животним невољама у емиграцији. Супротстављао се оној политичкој интелигенцији у редовима емиграције која је хтела да му порекне право на самостално мишљење. У Американском Србобрану из 1952.године, нападнут је да глорификује „српски марксизам XIX века“ и да шири дефетистичко расположење тврдњама да је емиграција немоћна (Ивановић, Д. П. 1954).

Није било милости за идеолошке непријатеље стварне и набеђене. Треба подсетити да у то време падају главе српских интелектуалаца у Београду без суда и правде. Црњански није смео да се врати, али то није било довољно већ се гађао на даљину тешком политичком артиљеријом неких књижевника. Најострашћенији клеветник био је Марко Ристић („претеча данашње друге Србије или не-Србије“). У Књижевној републици, написао је 1952. године, како су политички текстови Црњанског „писани на линији најцрње националистичке, управо фашистичке реакције и заиста скоро неписмени“. У књизи Историја поезије (1962) он резолутно тврди: „Црњански је као глорификатор фашизма, изневерио Црњанског песника“.

У одредници Енциклопедија Југославије, коју је написао Марко Ристић, Црњански је представљен као писац са фашистичким политичким уверењима. „Несрећни пут којим је Црњански ишао од свог анархистичко-дефетистичког стања духа је фашизам, истовремено је и пут на коме се постепено гасио његов таленат“ (ЕЈ Загреб, том 2. стр. 50. 1956. године). Ову оцену преузеле су и неке друге енциклопедије и тиме су учествовале у преношењу једне велике лажи. У енциклопедији Ко је ко у Југославији, (Хронометар, Београд 1970), пише да је Црњански уређивао “профашистички лист Идеје 1934. године.“

Опседнут фашизацијом Црњанског, Марко Ристић разоткрива се у свом тексту „Три мртва песника“ (Присуства, 1966) у коме понавља тврдњу да Црњански слави фашизам. Да су мржња и ресантиман у основи деструктивне критике Марка Ристића, показује један детаљ. Он за Црњанског вели да је „мали професор из Иланче“. Зар је то важно за књижевно стварање и политичко мишљење? Није, али за завист и мржњу, дугог трајања, јесте.

После повратка Црњанског у земљу, Марко Ристић изјављује загребачком Вјеснику, 1969. године: „А оно што сам о Црњанском у есеју ‘Три мртва песника’ рекао, ни после објављивања и најављивања читавог низа нових дела Црњанског, ни после свих интервјуа са њим, ни после његовог повратака у земљу, нисам сматрао за потребно да подвргнем ма каквој ревизији». Ристићева реч је била довољна да се у култури и књижевности Србије и Југославије, очекивано преузме и шири. А када је неко оптужен као фашиста, оптужено је, после 1945. године, и његово књижевно дело тако што се о њему није смело јавно говорити, осим на начин идеолошке критике.“

Српска културна традиција је била на најжешћем удару у социјалистичкој Југославији, а Црњански је био само једна жртва. Хрватска је добила важне позиције у новој држави. Ломпар издваја из заборава ову чињеницу: Мате Ујевић, главног уредник Хрватске енциклопедије из 1941. године, дакле у време усташке државе, и касније редактора одреднице о Милошу Црњанском у Енцикопедији Југославије обавља похрваћивање дубровачке књижевности, и прескаче биографију диригента Ловре Матичића под Павелићевом владавином 1941–1945. године. У исто време, одбрана српских културних традиција наилази на жестоке осуде. Познат је удес Речник савременог српскохрватског књижевног језика (1966) Милоша Московљевића. Речник је објавио Нолит (и Техничка књига). Милош Стамболић, уредник Нолита покрануо је хајку по објављивању речника. Потом је комунистички функционер Мирко Тепавац, директор Политике, објавио текст 6. марта 1966. године, у коме стоји да је надахнут српским шовинизмом „у који не могу да се уклопе наша револуција, федеративно уређење и национална равноправност“ (Ломпар, М. 2011). Прискочио је у помоћ хајци и књижевник Александар Вучо. Васко Попа, главни уредник Нолита је партијски кажњен.

То што је Црњански био одбачен политички и што је морао да живи у емиграцији није било довољно. Морала се искалити политичка мржња неких његових некадашњих књижевника пријатеља, а потом и других који су се утапали у ту емоцију без напора да да се упитају има ли у оптужбама истине.

Милан Мирић, Србин из Загреба, са изразито кроатизираним језиком, у тексту„ О темпора о морес“ (1966) критички пише о Црњанском као политичком реакционару, његовој политичкој и новинарској активности а са ослонцем на оно што је Марко Ристић написао у тексту „Три мрва песника“. На тај текст су реаговале Књижевне новине, тачније књижевни критичар Павле Зорић, са тврдњом да Мирић не познаје дело Милоша Црњанског. У одговору под насловом „О вама је господо реч“ (23-47), у књизи Писма из резервата (1976) српски књижевник из Загреба, на основу „Оклеветаног рата“ и Крлежине критике закључује да је Црњански „одушевљен ратом и запенушан мржњом према миру и пацифистичкој пропаганди“. Затим прелази на његове извештаје из Шпаније 1937. године, и уз примедбе у стилу – шта је Црњански требао да пише, тврди да је са фашистичким жаром заступао националисте, дакле Франка (видети део о Франку). Закључни Мирићев део своди се на следећу тврдњу: Ако неко данас заборавља Оклеветани рат, репортаже из Шпаније, идеје у Идејама у име његове књижевности онда он ради против књижевника Црњанског. А ствар постаје разумљива када се зна да то данас, то је наше време а „стара Југославија је још увек наше време“. Дакле 1966. године, време социјалистичке изградње у пуном је јеку, време јачања Титове власти, подударно је са временом предратног „суда за заштиту државе“, време робијања комуниста. У том времену (данас, 1966. године, З.А.) Књижевне новине су на челу прокламације заборављања поли тичког Црњанскога а то је само националистички екцес на српској страни (Мирић, М.1976). Српски критичар из Загреба је, према томе, директно повезао вредновање књижевног дела са политичким деловањем писца. Била су му довољна два новинска текста да их издвоји и протумачи на екстремно идеолошки начин. Повезао је, надаље, предратног Црњанског са социјалистичком изградњом. А покушај одбране Црњан ског од идеолошког тумачења, уклопио је у националистички испад српске културе и књижевности. Паметноме доста!

Универзитетски професор историје, Милан Ристовић, објавио је у часопису Књижевност (7–8, 1987) текст „Црњански и нацизам“, у коме се коментаришу писма Црњанског из Немачке 1936/37 године. Аутор овог текста пише да је Црњански „кокетирао са расним теоријама и фашизмом“ при чему не осећа методску потребу да то и документује. Тако он наводи: „Али пада у очи његова опчињеност (подвукао З.А.) спољним манифестацијама „величине и сјаја“ новог немачког режима и Хитлерове хипнотичке моћи у владању масама“. Да је био задивљен. „Кад пише о збивањима унутар Немачке, није могао да прикрије трагове дивљења (подвукао З. А.) према функционисању новог политичког поретка и унутрашњим политичким ефектима Хитлерове политике“. Није знао, Црњански није умео „да уђе у праву суштину националсоцијалистичког поретка“.

Црњански је био једно време дописник дневних новина Време из Немачке у којој је боравио од децембра 1935. до марта 1938. године. Као новинар он је могао да извештава о ономе што се догађало пред његовим очима а не да критикује власт државе у којој борави и још мање да предвиђa. Његовом оштром оку није промакла суштина националсоцијалистичког режима. Тако пише о кривичном законику који штити државу и идеологију; о штампи пише између осталог, да у редакцијама примењују „методе генералштабних официра“; о односу цркве и државе, тачније о отпору протестаната националсоцијалистичком режиму који изазива бес „партијских фанатика“; о држави и необичној „муклој атмосфери намачког „парламента“ (под његовим наводима); о решавању практичних проблема, о Хитлеру као „самодржцу“; о спољној политици Немачке у којој је доминирала реторика мира а стварно се припремала за рат. Али, где је ту државна политика Краљевине Југославије? Црњански је био на репу те политике, чиновник у дипломатији и новинар, па није јасно који то разлози оправдавају његово промовисање у кључну фигуру међуратних политичих заплета, како некада, тако и данас (Видети део о Хитлеру).

Ове оптужбе нису могле да се задрже на тобожњим његовим идејама о фашизму и нацизму. Оне су имале широко асоцијативно поље. Оптужити некога за фашизам значи оптужити га за концентрационе логоре, холокауст, антисемитизам, последице Другог светског рата. О томе аутори оптужби можда нису размишљали. То их, међутим, не оправдава.

Књижевна завист, злоба и незнање

Када је 1920. године кренуо у Париз за неким својим друговима, написао је да га је нешто „отерало.“ Шта га је отерало? „То је била страшна глупост, подлост, та страшна мржња литерарних фарисеја, са којима сам се био први пут, срео.“ (Лирика Итаке, коментари, 1966: 216).

У све три велике међуратне полемике испољила се политичка злоба, завист, нетрпељивост противника Црњанског. Он је покренуо 1932. године питање положаја стране књиге у домаћој издавачкој политици, при чему је имао у виду марксистичку и комунистичку књигу. У тексту „Ми постајемо колонија стране књиге“ он подвргава критици форсирано превођење левичарске књижевности. Овим је исказао потребу бриге за статусом књиге у Краљевини Југославији.

Прошла су три дана и Политика објављује полемички осврт Милана Богдановића, који тврди да је писац Сеоба „против сваке преведене књиге, против сваког страног писца на нашем језику“. Полемичка сучељавања мишљења убрзо су изашла из оквира начелног односа према преводној књижевности и завршила на начин ad personam. Црњански ће за М. Богдановића рећи да је „шампион стране књиге и превода“, а овај ће узвратити да има посла с „идејном реакцијом“. У наставку полемике ad personam, Црњански ће М. Богдановићу одбрусити да као уредник СКГ и Нолита рекламира социјалну и комунистичку литературу, али му то није доста, па прелази на подручје личних увреда. Милан Богдановић је прихватио бачену рукавицу. Он одбија клевете „корумпирајућег плаћеника“ у служби дефетизма, а због карактера и речника Милоша Црњанског, расправа је, додаје он, „избачена из књижевне области“ и прешла у област клевета и увреда.

После 1945. године, предратна идеолошка оцена о Црњанском се озваничила тако да славни писац није могао да дође у СФРЈ све до 1965. године. О његовом фашизму говори се и пише и после повратака у земљу.У фељтону „Књижевна десница“ (Политика, 1983) млађи припадници Комунистичке партије, новинари Сава Даутовић и Радивој Цветићанин представљају Црњанског као следбеника национал – социјализма и тоталитаризма. „На видан начин, Црњански у своме пројекту изласка из друштвене и духовне кризе опонаша онај модел који је на европској сцени већ био изум и пракса националсоцијализма“ (Даутовић, Цветићанин, 1983).

Овај идејно-политички стереотип о Црњанском може се тумачити као средство политичког каријеризма или као партијска дужност утемељења границе између прогресивних и реакционарних снага. У поретку као што је био самоуправни социјализам са монополном партијом као кичмом власти, каријере су се правиле оштрим нападом на живе, мртве и одсутне идеолошке противнике. Могао је то бити Драгиша Васић, или Милош Црњански или Добрица Ћосић. Напад на сваког од њих послужио је као одскочна даска за напредак у хијерархији државе и партије.

Изразито клеветнички о Црњанском писао је Коста Ст. Павловић (1905–1989) емигрант, предавач и библитекар на славистичком центру у Кембриџу. На фантастичан начин повезује конзерватизам са земљорадничким занимањем његових Чон – грађана и Иланчана, као сточар презирао је људе, а као граничар надмено је гледао на свет. Физичким изгледом – очима, носем, јагодицама показује „неку врсту безобзирног цинизма“. Црњански није био захвалан на актове доброчинства, а то доказује неким разговором у четири ока између леди Пеџет и Црњанског у коме јој се писац обратио речима „покварена баба“. Како је он то сазнао када није био присутан? Црњански је имао тешку нарав и био склон свађалаштву али овако описану, без личног сведочења, тешко може рационално да се прихвати. Очигледно је Коста Ст. Павловић имао неку омразу на писца Сеоба а шта ју је изазвало, није познато (Онакви какве сам их знао, 2004).

Једна, нимало безазлена клевета, погодила га је у Риму, на функцији аташеа за штампу. Дописник Политике, Грга Златопер, оптужио га је пред члановима посланства у Риму да је мађарском новинару „уступио територију Војводине“. О тој клевети и оптужби за издају отаџбине известио је Централни пресбиро 10. 12. 1940. године (Дипломатски извештаји 1936–1941, стр. 726). Колико је ова измишљотина велика, доказују текстови у листу Политика 1923. године, у којима он критикује мађарску ревизионистичку политику према Југославији.

Друго крило књижевника и књижевних критичара није имало политичке амбиције али је наставило да оптужује Црњанског за реакционарну политику. Они нису доводили у питање његову књижевну вредност али су га проглашавали политичким дилетентом или политичким реакционаром. Књижевни критичар Предраг Протић, примера ради, тврдио је да Црњански није разумевао политику. „Црњански и политика су два различита света, политика је за Црњанска била terra incognita, да он никад у политици није ништа разумео“ (Протић Предраг, 1972). А то што никад није разумео је „србијански политички менталитет (ћутање као мудрост, једно говори а друго ради)“. Оно што недостаје у овој критици свакако је развијено гледиште о појму политике на основу кога би се судило о томе зна ли или не зна Црњански политички посао.

Неки књижевни критичари и професори „образлажу“
нацизам и фашизам Црњанског

Није политичка мисао Црњанског била само у мрежи књижевника-политичара или књижевника који су пактирали са комунистичком идеологијом. Јавили су се и они који су аутономно, из позиције књижевне критике, у „интересу истине“ покушавали да докажу и „образложе“ његове идеолошке странпутице и политичку реакцију.

О клеветама Марка Ристића (1902–1984) било је напред речи. Истакнути српски и југословенски књижевни критичар, есејиста, песник надреалистичког правца, на политичкој левици, писац оптужујућих текстова против некомунистичких интелектулаца, после 1945. године и амбасадор у Паризу. Имао је велику моћ у култури социјалистичке Југославије.

Најтежа политичка оптужба после рата стигла је од Велибора Глигорића 1958. године. Шта је написао Велибор Глигорић? „Црњански је 1934. године ступио јасно и отворено опредељено у табор реакције. Покренуо је лист Идеје, у којима је заузео фашистички став и агитовао против комунизма….Заступао је најмрачније погледе свог времена…Позивао је да се уједине све тадашње националистичке организације у крсташку борбу против комунизма… Око Идеја окупљали су се најмрачнији људи тих времена: фашисти, љотићевци, гестаповци, агенти Управе Града Београда… писао чланке против демократског система… заступао фашистичке тезе о национализму и расизму… Као најзатуцанији фашиста тога времена, тврдио је да идеје марксизма сеје јеврејска емиграција из Немачке…Политика га је одвела у емиграцију“ (Велибор Глигорић, 1965. део: „Милош Црњански 1958“). Треба подсетити да је Велибор Глигорић (1899–1977) био професор Универзитета у Београду, књижевни и позоришни критичар, уредник многих листова, а од 1965. до 1971. обављао је дужност председника САНУ.

Ове страшне оптужбе Велибора Глигорића не само што су биле политички произвољне о фашизму Црњанског, већ и директне лажи. Ниједна од тврдњи није поткрепљена минималним доказима. Глигорић користи политичке дисквалификације и произвољности идеолошког типа. У то време појам расе се користио као синоним или сродан појам нацији. Међу сарадницима Идеја били су Владимир Ћоровић, Александар Белић, Ксенија Атанасијевић, Станисалав Винавер, Бранисалав Нушић, Иво Андрић, Милан Кашанин, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Владимир Вујић, Петар Коњовић и други. (О томе више у мојој студији о Идејама у Политички списи Милоша Црњанског, „Сфаирос“, Београд, 1989).

После оваквих клевата за фашизам из пера, најпре Марка Ристића и потом Велибора Глигорића, шта је преостало другим критичарима и књижевницима. Да понављају и да јавно шире. А другима да ћуте, да не улазе у полемику о предмету који је био закључен и да се пребаце на његову књижевност која је почела да се пробија, штампањем Сеоба 1958. године и Михизовом антологијом међуратних српских песника.СКЗ штампа Сеобе 1962. године, а 1965. удружени издавачи Матица српска, „Просвета“, „Младост“ из Загреба и „Свјетлост“ из Сарајева (издавачи из четири југословенска центра) најављују издање сабраних (изабраних – З. А.) дела Црњанског у десет томова, ћирилицом и латиницом а приређивачи су Стеван Раичковић и Роксанда Његуш.

Василије Калезић (1931–2018) историчар књижевности и књижевни критичар не оспорава књижевну вредност писца али прихвата оцену о фашизму и национализму. О тој страни песникове биографије у књизи Критички спорови, („О Црњанском данас“, 2000) пише да се некритички, наопако тумаче чињенице, и при том занемарује његова политичка прошлост. То, по његовом суду, неће много допринети делу писца. Он критикује похвалне текстове о Црњанском (Т. Младеновић, П. Палавестра, Борислав Михаиловић Михиз, Жика Стојковић) у којима се не помињу „судови и оцене које су напредни писци, врло оштро изрекли о личности Црњанског у периоду између два светска рата или касније, после ослобођења“. Он, при том, хвали толеранцију Црњанског: „он и даље ствара и то никога не спречава да о њему, човеку, песнику, критички и истинито пише“.

Дакле, паралелно теку два процеса: афирмација књижевног дела Црњанског и негација, заправо политичка дифамација његовог политичког и новинарског рада.

Колико је маркористић-велиборглигорићевски суд пустио корен, колико је уврежен, показују „освежавања“, с времена на време, све до наших дана бајатих тврдњи о национализму и фашизму Милоша Црњанског. У културном додатку листа Политика, Никола Бертолино, проводилац и један од приређивача Књиге о Микеланђелу и Путописа у сабраним делима Милоша Црњанског (издавач Задужбина Милоша Црњанског), објавио је 18. јула 2009. године, текст под насловом Национализам и заблуде Милоша Црњанског. У тексту је изложио тврдњу да је Црњански као новинар у међуратној Шпанији и Немачкој „отворено подржавао“ ове две дражаве и њихове вође, да у том послу није био објективан, да није „предвидео рат“, да је „затварао очи пред масовним прогонима Јевреја“. Тврдио је да је Црњански био „милитаристички и националистички настројен“. Такође, преузима старе оцене да је у Идејама пропагирао идеје које нису биле демократске. Реаговао сам на ове тврдње полемиком Обнова стереотипа о Црњанском (25. јула 2009). Никола Бертолино је одговорио текстом Црњански се дивио Франку (1. августа 2009). Одговорио сам полемиком Црњански се дивио животу (8.август 2009). (О томе шире у мојој књизи Одбрана Црњанског, „Орфеус“, Нови Сад, 2013).

Нису књижевни критичари и проучаваоци књижевности били једини политички и идеолошки тужиоци Црњанског. Нашао се и понеки књижевник да баци камен на писца. У рекламирању књиге Мирка Ковача Vrijeme koje se udaljava („Laguna“, 2015) неки београдски листови, наклоњени Ковачу, пренели су његов интервју са Црњанским, заправо покушај разговора јер није завршен („Интервју са Црњанским“). Међутим, поглавље 34 у књизи о којој је реч, садржи дифамацију Црњанског на почетку и на крају овог разговора. Ружно пише о Црњанском као писцу и као личности и то из других извора. Зна се: Марко Ристић и његова гласовита реченица из 1932. године: „Црњански је ништа“, затим се цитира Јосип Видмар за кога је часопис Reality прорасистички, а Искра љотићевска. Коста Ст. Павловић, за кога је Црњански „сточар, егоцентрик, петљанац, трачер, опседнут девојчицама, потказивач послодавца“, итд. Борислав Пекић га је „исмејавао“, није писац ни стилски и мисаоно, а Црњанског је „називао битангом“.

У овом навођењу речи идеолошких и књижевних противника Црњанског, при чему Пекићев усмени суд треба читалац да прихвати на поверење, Ковач настоји да представи рђав карактер српског писца. То чини са неколико реченица, а зна се да је такав метод најбољи за уништавање и најплеменитијег човека. Да би допринео клеветању Црњанског, Ковач додаје да је писац „нека врста књижевног пса“. Баш тако – књижевни пас!

Читалац би помислио да је то све што је смислио Ковач као увод у свој неостварени разговор са Црњанским. Али преварио се. Крај је зачињен „сећањем“ на случајан сусрет са књижевником на земунском кеју неку годину пред његову смрт. Шета тако Ковач са неком Немицом и ето ти писца у друштву једног човека. Ту је запазио његову „злу усну коју је презир издужио и деформирао“. Али записује и његову компромитујућу реченицу. Кад је погледао Ковачеву женску рекао је: „И ја сам у младости волио моћне, сисате и јебозовне женске“. Ковач то није очекивао „из уста једног времешног господина и танахног лиричара“ ( реч танахног је Ковачева исламизација речи тананог – З.А.).

Проблем са овим речима које се удаљавају од истине је у томе што читалац не може да верује Мирку Ковачу. Бар неки читаоци неће подлећи његовом сећању. Најпре због тога што је његов стил такав да више води рачуна о ефекту речи него о чињеничкој истини. Још јачи разлог је у околности да Ковач ово пише у време када се определио за хрватску књижевност, а национално као припадник хрватске нације. А то је време када је он острашћени критичар и денунцијант свега што је српско. Најтежим речима је бојио српску културу, књижевност и интелектуалце (О томе у мом тексту „Велики Ковачев бодеж у српство“, Нова Зора, 2017, бр. 56. стр. 125-139). Ако је такав негаторски однос имао према српској култури у целини логично је његово одрицање вредности и великанима српске књижевности.

Ковачев текст не може да ужива поверење читаоца и због његове склоности да фалсификује изворе које користи. Позива се тако на краћи текст Косте Ст. Павловића о Црњанском и при том наводи речи којих нема у извору. Тако, Ковач Мирко пише да Црњански „никад није превладао сточара у себи“, да је Леди Пеџет назвао „вештицом“, да је „охола прзница и гад“, „да је потказивач свог послодавца“ (а реч је о жалби због мањка ваздуха у обућарској радњи – З.А.). А када се прочита оно што је Коста Ст. Павловић написао у књизи Онакви какве сам их знао, (2004) лако се констатује да тих речи нема. Дакле, не бира Ковач речи ни метод када треба да облати српске интелектуалце и велике српске писце.

***

Црњански је велико име српске културе и књижевности. Његово дело је створено у српској култури и југословенској држави, али је на путу до читалачке јавности наилазило на бројне препреке. Једна од тих препрека била је систематска клевета од његових књижевних, идеолошких и политичких неистомишљеника.

Запитајмо се, зашто је релативно дуго она опстајала у српској култури и књижевности? То је право питање. Један разлог је свакако неспремност да се повезују знања из одређених области. На првом месту одсуство социолошког и књижевног знања, а потом и одважност да се уђе у сукоб са чуварима комунистичке идеологије и поретка. Политички и идеолошки ставови писца нису се могли одбранити књижевним аргументима већ социолошким и политиколошким. Ако се неко оптужи за фашизам и националсоцијализам, одмах се јављала асоцијација на злочине које су починили припадници ове идеологије. Значење појма фашизма је разумљиво одвраћало проу чаваоце књижевности да уђу и у ово поље биографије писца. Додуше за такав искорак било је потребно одређено социолошко знање, а за је био потребан додатни инте лектуални напор. Са доминацијом марксистичких појмова и идеолошке реторике није се могла ући у анализу Црњанскових идеја и политичког мишљења. Под притиском марксистичке социологије у српском и југословенском образовању доминирала је четири деценије економистичка замисао друштва, односно појам рада и производње као темељних конституенса друштвене целине, док су се класне супротности тумачиле као покретачке силе друштвених промена. Улога социјалних идеја у историјском кретању углавном је схватана као „одраз“ друштвених односа. Било је потребно време да се повежу књижевна и социо-политичка знања и да се приступи аргументованом одба цивању вишедеценијских клевета и оптужби о политичком лику Милоша Црњанском. „Прича“ о њему и његовој судбини показује плодност интердисциплинарног приступа у проучавању књижевних, теоријских и интелектуалних дела.

Да ли ће се појавити нека нова клеветања у српској култури истакнутих стваралаца? Књига о Црњанском је, по свему судећи, заклопљена. Није искључено да ће је неко поново отворити. Да ли ће клевете спласнути, да ли ће нестати из српске културе? Неће. Има већ приличан број нових актера и нових кандидата за оптуживање. Има ли нешто од наде да ће омразе идеолошког типа заменити уважавање и трпељивост. Да завршимо са речима Црњанског: „Доћи ће боље столеће“.

(Из рукописа књиге „Црњански – политичке асоцијације“).