Жељко Марковић
ИЗ СРЦА КАМЕНА ДАЛМАТИНСКОГ
(Неки од цртежа Николе Кошевића)
Цртачки израз Николе Кошевића: оштар и јасан, редукован, сиров и елементаран, црн и бео, па ипак у својој рустичној пиктуралној драматичности, на неки
завичајни динарски начин, нежан и саосећајан (емотиван, поштен), сведен је на
есенцијално и фактички је без празних места, осим ако нисмо баш толико ликовно
наивни и необавештени да под „празнином“ третирамо беле површине које, као
малтер, облажу његове цртеже. Међутим, опрез: овде су и белине садржај, овде и
белине говоре својом „невидљивом“ фактуром, и настоје да дишу у органској
синергији са цртежом који се, у својим најдубљим спознајама, трансформише у саму
срж, дестилат: неколико изломљених црта, као огреботине у белини. И то је све.
Коштана срж ишчупана из каменог меса крша.
Брилијантно, да, управо брилијантно, нацртана „дивља“ Далмација у њеним
препознатљивим, премда, наравно, разграђеним, транспонованим и (полу)апстра –
хованим појавним елементима с каменом кућом, колибом, згрченим и изувијаним
дрветом у срцу окамењене пустиње. Суштина је ишчупана из пејзажа потезом туша,
кристализација тврдог, бодљикавог, назубљеног, отровног и лековитог медитеранског
вилајета, његова дефиниција, (ауто)портрет његовог видљивог, можда и далеко више,
скривеног, интимног, тајног живота и његове „душе“, нервна влакна, живци далма –
тинског камењара, слана (и слатка) прашина, поленове честице и седименти усијаног
беспућа, који, с ових филозофских цртежа – када се око дубље загледа у шипражје
линија окружено белинама или у њима утопљено – исијава рудиментарном снагом и
мирише на четинарску кору и смолу, на сунцем спржену траву, плесан винског под –
рума, пурпурну бокситску земљу, љуте траве. Смиље.