Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Здравко Кучинар

РАНО СТВАРАЛАШТВО АРСЕНА ДЕДИЋА

О Арсену Дедићу, истакнутој личности југословенске културе и естраде, писало се и зна се много. Његов одлазак и петогодишњицâ, која је већ протекла, били су прилика за бројна подсећања на Дедићево дело, за целовитија сагледавања богатства и значаја његовог стваралаштва. Изречени су и судови о високим дометима његовог не само музичког, већ и песничког дела. На књижевној критици је да, уместо кратких и пригодних опаски, о том делу каже своју реч.
Што се тиче саме биографије, изгледа као да је она реконструисана у целини и да ту није остало ништа непознато. Да ли је баш тако?
Данас је већ постало уобичајено да прву информацију потражимо на Wikipediji. Чланак о Арсену Дедићу је опсежан и информативан. Ослања се на бројне биографске текстове који, међутим, сви одреда, превиђају рано стваралаштво младог Арсена, године његовог формирања, сазревања и стицања духовног, а не само календарског, пунолетства у Шибенику. Wikipedijin чланак, као и сви на које се он ослања, почетак Арсеновог стваралаштва везује за годину 1957, за долазак на студије у Загребу. Средњошколску, гимназијску, делатност Арсенову потпуно превиђа. Наводи се да тек у Загребу почиње писати песме и занимати се за уметност, за сликарство и да ту, у часопису „Присутности“, 1958. године објављује прве две песме. А све то је, углавном, нетачно!
Још пре доласка у Загреб, Арсен је већ био објавио, прве две, на конкурсу одабране песме, прве графике, добио прву награду за свој ликовни рад, објавио прву кратку прозу и доживео да буде представљен јавности објављивањем његове биографије и фотографије. До сада то нико није помињао, а не би смело да и даље остане непознато.
Пре плода и цвета јавља се пупољак. Он је, у Арсеновом случају, био набубрио још у Шибенику. Кант нас подсећа на то да “коприва што ће бити, рано жари“. Богати духовни живот радозналог и свестрано обдареног младића тражио је начин да се изрази и то је чинио у различитим видовима. Арсен почиње да пише, да се бави графиком, да свира, студира, све док најзад није нашао себе и свој пут. Свестрана обдареност и њено рано потврђивање, потребно самопоуздање, у основи су његовог стваралаштва и успеха.
Први кораци Арсенови везани су за загребачки часопис „Полет“, средњош- колски лист за књижевност, науку и умјетност. Реч је о публикацији која је одиграла значајну улогу у духовном формирању Арсенове генерације (и писца ових редова). Био је то лист за средњошколце, место где су они најистакнутији почињали да пишу и објављују. Покренут је исте године када је Арсенова генерација пошла у средњу школу (1953) и стасао заједно са њом. Деловао је широм Југославије. Имао је сарад- нике из скоро свих градова и излазио у тиражу који данас не постижу ни неки дневни листови. (У малој провинцијској школи писца ових редова, била су чак 62 претплат- ника овог часописа). Имао је невероватан успех и популарност код средњошколске омладине и постао гласило генерације за коју је Арсен у својој познатој песми рекао „у просеку… 1938…“. Обележаван је према школским, а не календарским годинама. Публикацију је одликовала стална и развијена комуникација редакције са сарадни- цима и настојање да се читаоци и сарадници осећају као једна заједница, као „поле- товци”! Као и Арсен, у „Полету“, прве су радове објавили касније афирмисани књижевници, филозофи, новинари и ликовни уметници: Марија Чудина (сапутница Леона Шејке), Анте Стамаћ, Твртко Зане (касније знан као Бранимир Донат), Звонимир Мајдак, Божидар Шујица, Мирјана Стефановић, Миладин Ћулафић, Душко Трифуновић, Богомил Ђузел, Хусеин Сушић, Давор Родин, Љерка Шифлер, Милан Ковачевић, Триво Инђић, Милош Јефтић и други. Међу ауторима (с)ликовних прилога били су касније врло истакнути уметници, попут Виргилија Невјестића и Мерсада Бербера те Славољуб Лацковић, Халил Тиквеша, Исмет Рамњак, Петар Јакелић, Вила Мемнуна (Богдановић), па и аутор ових редова и многи други.
„Полетов“ полетарац, Арсен Дедић, ученик трећег разреда гимназије, јавља се у трећем броју трећег годишту часописа, новембра 1955. Објављена му је графика „Мотив из Шибеника“, која је на конкурсу најбољих ликовних радова освојила трећу награду. Први сараднички корак је био више него успешан и везао је Арсена за часопис. У истом годишту, у мартовском броју (7/1956), Арсен је у „Полету“ већ као у својој кући: објављене су му песме, које су, уз то, „одабране на натјечају“, „Кровови“ и „Воде“, као и један ликовни прилог, цртеж „Рибе“. Уз то, у фељтону о награђеним сарадницима часописа, објављен је текст о Арсену са његовом фотографијом и додатним Арсеновим прозним прилогом „Младић са периферије“. Са овим бројем часописа Арсен се нашао међу његовим истакнутим сарадницима, као носилац признања за свој песнички, прозни и ликовни рад. Песма „Кровови“ објављена је и у следећем годишту (2/1956), са чиме је закључена сарадња са „Полетом“. Није то значило да Дедић више није желео да пише за овај часопис, нити да редакција није прихватала његове прилоге. Ради се о томе да је редакција настојала да што ширем кругу сарадника омогући да се појаве на страницама часописа и ограничила је ауторе на два појављивања у тој публикацији. Арсен је већ био у два наврата објавио стихове и ликовне радове, а кратка проза се нашла само као прилог уз његову биографију, чиме је он комплетирао своју сарадњу.
У средини где је живео већ је био признат и као перспективан музичар. Са тим признањима и потребним самопоуздањем постао је пунолетан и отишао на студије у Загреб.
Шта о Арсену говори његова објављена биографска белешка и шта казују његови стихови и графике?
Можда је најзанимљива Арсенова опаска: „Читати и писати почео сам када су други примјетили да ми то лако иде, а свирати, кад су ме на то приморали (али нимало хајдучки)“. Писање је, дакле, у почетку, претпостављао свирању, на које је, како каже, био натеран! Ова изјава се односила само на прве кораке, али одмах је уследило прецизирање: „Данас све то радим са одушевљењем“.
У самопредстављању Арсен указује и на своје узоре међу сликарима и песницима и показује обавештеност о модерном сликарству и тадашњим токовима наше поезије. Од сликара највише га инспиришу Анри Матис и Раул Дифи, а од домаћих Антун Мотика, чије је радове гледао у Модерној галерији у Загребу. Арсенови објављени цртежи носе трагове утицаја поменутих сликара. У вези са ликовном уметношћу открива своју страст за скупљањем репродукција у боји. Данашњи читалац можда неће разумети о каквој је „страсти“ ту реч.. Тада је било врло мало доступних књига о сликарству са квалитетним репродукцијама у боји, тј. прилика да се боље упозна велико сликарство, за чим је Арсен тежио. Он је чак предлагао редакцији „Полета“ да слике на насловној страни свог часописа покуша дати у боји, што редакција никако није могла да прихвати и реализује.
Од домаћих песника Арсен је нарочито ценио Бранка В. Радичевића, Слободана Марковића и Златка Томичића, који су снажно утицали на целу његову генерацију. Од странаца тада му је главни узор био славни Томас Стернс Елиот.
Када је реч о музици, навео је да највише воли да свира флауту и Баха и да тиме испуњава зимске дане. Истиче да, иначе, живи миран живот у коме нема никаквих испада и „хајдуковања“.
Уз Дедићеву биографску белешку редакција је додала да се ради „о талентираном младом графичару“, који има само једну ману – то „што шаље своје прилоге на малим папирићима, картонима, да ради брзо и много и не одабире увијек понајбоље што нацрта“. Примедба упућује, заправо, на то да млади уметник следи своју инспирацију, да делује спонтано, брзо, на материјалу који је на дохвату руке, без робовања наметнутим правилима редакције, да је самоуверен и сигуран у себе.
У „Младићу с периферије“, крокију какви су и његови ликовни радови, аутор је отшкринуо своју унутрашњост, назначио суптилна запажања о себи и околини и у појму периферије назначио своју позицију у свету, осамљеност, тишину и измаглицу у којој свира Баха, док је све то „ишло облацима“. У тој краткој прози, као на слици, упечатљиве су и важне боје: зелена прозора, црвена и љубичаста вртешке, модра измаглице, жута земље. Арсенова кратка проза је слика пуна сете и пригушених осећања.
Убрзо, после поменутог прозног записа, учинио је искорак и отишао са поме- нуте периферије, у велики град, у велики свет и постао Арсен, велики Арсен! Али, клица на коју подсећамо, већ је била ту! И да поновимо: „коприва што ће бити, рано жари“!