Др Жарко Лековић
(Слободан Томовић: Грађански рат у Црној Гори, Београд: Штампар Макарије, Подгорица: Ободско слово, 2024)
Ова завјетна књига професора Слободана Томовића може се убројати у његове
најзначајније прозне саставе и обухватајући бурна раздобља из времена његовог
живота уједно је, како то лијепо записа Матија Бећковић, јединствена и насушна
исповест о Другом самоубилачком рату у Црној Гори који траје и не престаје до данашњег дана. Блаженопочивши митрополит Амфилохије, који је рукопис читао, доживио га је као нешто најбоље и најважније што је Слободан Томовић написао, и
црно на бијело, завјештао будућим нараштајима.
О појединим догађајима и личностима писао је онако како их је он доживио,
видио и оцијенио. Описао је приватни живот и рад, своју фамилију, пријатеље, познанике, али и људе који су му радили о глави. Дао је слику старих и нових схватања,
записао је своје разговоре са појединим људима, описао је људе какви су били.
За вријеме рата и након њега у Црној Гори дошло је до великих политичких
превирања каквих раније није било. Томовић је сликовито приказао грађански рат у
Црној Гори, као и карактер комунистичке владавине. Посебно су интересантни описи
невино осуђених на смртне казне и дугогодишњу робију, најчешће без судских процеса, вољом неког моћника.
Како се историјска наука бори за истину, Томовићева књига је и одговор на
историју коју су писали побједници. Она је свједочанство о страдањима црногорских
четника и цивила за вријеме и након рата. Четнички покрет је од стране комунистичког режима представљан у најгорим својствима. Истина је била сасвим другачија.
Књига пред нама говори како се пише на основу фактичког стања и непобитних
чињеница. Идеолошка искључивост деценијама није дозвољавала да се критички
преиспита прошлост, па зато појава ове књиге обогаћује наша сазнања. Теме које
Томовић обрађује, на основу својих сјећања, биле су забрањене у послератној Југославији, све до деведесетих година прошлог вијека. Зато она представља потпуно
ново и оригинално дјело у црногорској историографији. Подаци у књизи у знатној
мјери одударају од свједочења људи у разној мемоарској грађи, нарочито свједочења
политички подобних људи.
Ради се о подацима који су деценијама скривани од очију јавности, о подацима
о којима је било забрањено јавно говорити, о жртвама које су умањиване или занемариване у циљу прикривања истине како би ослободиоци избјегли законске санкције
прописане за ратне злочинце. Зато нам ова књига помаже да утврдимо историјску
ис тину и не дозволимо да се њихова недјела предају забораву. Ово је и књига о
жртвама безумља, убијеним без суда, суђења и доказане кривице.
Књига је систематизована у више цјелина. У уводном дијелу Слободан Томовић нас упознаје са својом породицом. Потицао је из веома угледне породице. У Колашин је дошао као десетогодишњак, 1939. године, и уписао се у први разред Реалне
гимназије. Четворогодишњу основну школу завршио је у Матешеву.
Са њим је у Колашин дошла и његова тетка Ђурђа – Ђука, јер су у породици
процијенили да је сувише млад и њежан да би се могао самостално бринути о себи.
С обзиром да су његови вршњаци обично становали сами, то га је на неки начин
вријеђало, али о томе он није одлучивао.
Дјед Периша Радоњин Томовић био је пензионисани официр старе црногорске
војске. Ратник је из 1876. године. У ратовима од 1912. до 1918. године командовао је
четом Планиничара и Матешеваца. Отац Велимир био је професор књижевности и
историје. Припадао је генерацији првих интелектуалаца који су прије Другог свјетског рата, завршили студије у Београду. Стриц Мираш био је високи полицијски
чиновник, са службом у Македонији. Био је пријатељ Николаја Велимировића.
Братство је имало прво и једино сердарство у Васојевићима. Титула сердара при –
падала је Николи Бошкову Томовићу и његовом сину Милошу Николину. Слобо –
данова мајка, Олга Вуковић потицала је из војводске породице легендарног Миљана
Вукова Вешовића. Ћерка је окружног начелника Берана, Мила Вуковића, унука команданта беранске бригаде Маријана Вуковића и праунука Милована Вуковића
старијег брата војводе Миљана. Олгин отац, Слободанов дјед, Мило (Милан) Вуковић, завршио је Правни факултет у Цариграду прије балканских ратова. Ово су најкраће црте о Слободановим прецима, с очеве и мајчине стране. Он је ове црте о
прецима изнио јер сматра да је у њима коријен сваког каснијег расуђивања и
увјерења, укључујући и политичко.
Поглавље насловљено „Четрдесет прва“ говори о бурној 1941. години, која је
преусмјерила сву нашу историју, народни дух и традицију за много деценија, можда
и вјекова. С овом годином престају исконска правила и очекују нас нови, непредвидиви путеви и искушења. Кад је избио Други свјетски рат Слободан је био ученик
другог разреда Ниже колашинске гимназије.
Уочи крупних догађаја у Колашину, сваким даном, повећавала се напетост. У
порасту је била психоза незадовољства недефинисаном политиком. Много је уличних
демонстрација. Бучне политичке расправе најчешће су се завршавале тучама.
Критичан је био мјесец март. Сви су били исполитизовани, чак и жене и дјеца.
Најупечатљивија су била сјећања старијих особа која су се односила на сурову глад
и високу смртност народа под аустријском окупацијом. Радио Београд свакодневно
је преносио поруке патријарха Гаврила Дожића. Патријарх је отворено позивао народ
у свети рат против Германа. Сваку радио проповјед је почињао Његошевим стиховима
„Славно мрите кад мријети морате, воскрсења без смрти не бива“. Све је то дјеловало
запаљиво, посебно у колашинском крају одакле је родом патријарх Дожић. У Колашину су се свакодневно одржавали протестни скупови због намјере да се приступи
Тројном савезу. На овим зборовима знатно слободније говорили су комунисти.
Отворено су навијали за Стаљина и совјетску Русију. Представници грађанских
партија тражили су чвршћу везу с Енглеском и Америком. Полиција није никог
спречавала да изрази расположење.
На вијест да је Југославија пришла Тројном пакту, ријеч издаја кружила је на
све стране. Дошао је и најсудбоноснији датум у нашој новијој историји – двадесет
седми март. У краљевини Југослазији извршен је државни удар. С радио таласа Београда одјекивала је маршевска музика. Међу грађанством је настало неописиво одушевљење. Улице Колашина постале су претијесне за народ који се слегао из околине.
Нешто касније, у прославу се укључују комунисти, који наступају организовано као
војска. Ко се боље загледао у изразе лица могао је са сигурношћу да предвиди оштар
грађански рат. У следећем поглављу Томовић говори о комунистима и предстојећем
рату, затим о шестом априлу, када је у његовој Планиници, од дједа Перише који је
дошао из Матешева, сазнао да је „Биоград јутрос вас изгорио“.
На себи својствен, генијалан начин, Томовић описује муњевити рат, прве дане
окупације, зеленаше и њихов прилично слаб уплив у народу, немире у Васојевићима
и нападе муслимана и Албанаца. Енергичним дјеловањем капетана прве класе Павла
Ђуришића, који се борио против Италијана у априлском рату, упад муслимана је
заустављен. Пише о тринаестом јулу и каже да је оцјена историчара, да је, тих дана,
у устанку учествовало готово цјелокупно борбено становништво Црне Горе тачна.
За комунистичку пропаганду каже да је била жестока. У агитацији комуниста, Русија
је земља благостања, у којој тече мед и млијеко. Описује италијанске ратне операције,
њихове одмазде, казнене експедиције, терор, италијанску милицију.
У поглављу „Комунисти-Партизани“ описује главне особине комунистичког
по крета у свијету. Даље говори о појачаним активностима гериле од јесени 1941, о
почецима четничког покрета, пунктовима националног отпора Коминтерни (Краљске
Баре, Заостро). Годину 1942. обрађује кроз поглавља: „Јануар 1942. Године“, „Тактика
Италијана“, „Уочи првог сукоба“ (присуствовао је са оцем Велимиром на Матешеву,
у кафани Вељка Милошевића бурној дебати између угледног национално оријентисаног професора историје Богића Милошевића и комунистичких шефова Шћепана
Ђукића и Мирка Вешовића која је завршена тешким увредама с обје стране), „Бољ –
шевици на дјелу“, „Грађански рат“ (прва непријатељства између партизана и четника
у Црној Гори, отпочела су двадесетог јануара 1942. године. Сукоб се догодио између
Матешева и Краљских Бара. Детаљно описује ове догађаје), „Послије прве битке“,
„Партизанска конференција“ (на којој је присуствовао са оцем Велимиром, јер избора
није било. На конференцији је говорио политички комесар одреда Саво Брковић, који
је завршио ријечима „Довољно је мјесец дана да збринете породице, а онда морате
сви добровољно у партизане“. За мјесец дана ствари су се битно промијениле).
Обрађује и битке од деветог и деветнаестог фебруара као и одлучујућу битку од 22.
фебруара 1942. Говори и о грубомнаступу четничке јединице, свом сусрету с Павлом
Ђуришићем, даљим четничким активностима, владавини четника, Дражи Михаиловићу у Липову, основним слабостима четничког покрета (у првом реду непостојању
јединствене команде и лошој организацији према племенском и географском
принципу). Већ крајем 1942. четници губе полет који их је карактерисао на почетку
године. Пише о четничким командантима и уобличавању четничког државног и националног програма на конференцији четничке интелектуалне омладине у Шаховићи ма првог и другог децембра 1942.
Затим обрађује важније догађаје у 1943. години. Издвојио бих велику четничку
свечаност у Колашину, поводом годишњице уласка четничких снага у овај град, која
је одржана 22. фебруара 1943. године. Описује критични мјесец мај 1943. и стање
послије капитулације Италије, тешке борбе у околини Колашина, слом четника,
сјеверну Црну Гору под влашћу комуниста.
„Први мјесеци 1944. Године“, „Дезорганизација у редовима четника“, „Комунистичка прослава у Колашину, 13. јула 1944“, „Њемци и балисти“, „Обновљене
четничке активности у јуну и јулу 1944. године, јесен 1944. године“, „Четничка
одступница“ у којој учествује и његов отац Велимир, с ког пута су се ријетки појединци вратили, су поглавља везана за ову годину.
О православном Божићу 1945. године, Ђуришићеве снаге дефинитивно су на –
пустиле терен Црне Горе. С Ђуришићем је из Црне Горе одступило између дванаест и
петнаест хиљада војника и око шест до седам хиљада цивила са готово цјелокупном
духовном и интелектуалном елитом једног времена и једног народа. Драма четничког
повлачења састојала се у томе, што су пошли у сусрет Савезницима, који то више нијесу
били. Мало гдје ће се наћи чињеница коју износи Слободан Томовић: Мањи број
Ђуришићевих војника предао се партизанским властима користећи „Титову амнестију“.
Показало се да је амнестија варка, нешто што је урађено само ради утиска на западне
силе. Затим описује свој боравак у скривници, потјеру, пријављивање властима, однос
ОЗНЕ према њему, Берански затвор, о томе да постаје партизан, о активностима против
албанских герилаца. Крајем октобра 1945. године ослобођен је војске и наставио
школовање. Описује свој однос у школи према марксистичком учењу и казне које су
због тога услиједиле. Именом и презименом наводи имена провокатора и шпијуна
задужених за њега. У љето 1946, поново је ухапшен. Следе поглавља: „Колашински
затвор“, „Пакао саслушања“, „Радојица Оровић“ (човјек од челика, пред којим је и
неприкосновена УДБА показала респект), „Оптужница“, „Трећи пут у затвору“,
примјећује да комунисти генерално мрзе васојевићко племе и свете му се на различите
начине. Дјеци четника одобрен је упис у школе, али су под непосредном присмотром
скојеваца. Говори и о Бранку Ивановићу, младићу родом из Андријевице, милиционер
је био задужен за њега да мотри цијелу ноћ. Забрањено му је било да сједне и морао је
да гледа непрекидно у сијалицу. Књигу завршавају поглавља „Истражни поступак у
Беранској УДБИ“, „Бјелопољски затвор“, „Суђење“. Послије издржане казне, уписао је
поново седми разред Гимназије у Никшићу. Укупно је изгубио двије школске године.
У Никшићу су га лијепо примили. У то вријеме, вршено је масовно хапшење
информбироваца, па су „реакционаре“ и четнике заборавили.
У Додатку пише о дисциплинском суђењу од стране Комисије за студенте при
Ректорату Универзитета одржаном 4. јуна 1952. године у Београду кад је био студент
друге године Чисте филозофије. Пресуђен је на удаљење са свих југословенских
универзитета у трајању од пет година. У међувремену студирао је на Теолошком
факултету у Београду, с обзиром да је он радио изван Универзитета. Послије три
године, враћен је на Филозофски факултет. Дипломирао је 1956. године с одличном
оцјеном. На истом факултету одбранио је докторску дисертацију 1973. године,
послије много идеолошких перипетија. Захваљујући објављеним књигама, постао је
редовни професор Универзитета 1977. године. У политичким схватањима, био је и остао присталица вишепартијског система и грађанске демократије. У вријеме
комунистичке тираније, ово се називало фашизам. Припадао је четничком покрету и
тврди да је флагрантна неистина, да су четници издали државни легитимитет, свога
краља, Отаџбину, вјеру и нацију. А то је једино што се може издати.
У књизи он даље говори о педесет узрока пропасти комунизма, гдје истиче да
је марксистичка идеологија у цјелини осиромашила човјеков духовни живот. Ту је и
текст „Вишепартијски систем нема алтернативу“, затим текст „Толеранција – мјера
цивилизације“, текст „О феномену морала“, „Закон о вјерским празницима“, „Увођење вјерске наставе у образовни систем“.
Задовољство ми је закључити да се ради о одличној и озбиљној студији пуној
изузетно вриједних саопштења и чињеница.
На крају. У име жирија и у своје име честитам уваженој породици професора
Сло бодана Томовића у чије руке са пуном заслугом иде ова награда. Такође све честитке издавачу и уреднику ове заиста сјајне књиге – господину Радомиру Уљаревићу
