Војо Ковачевић
СЕМАНТИЧКА ПОЉА И АСОЦИЈАТИВНИ НИЗОВИ
(Запис о поезији Саве Халугина)
У историји уметности бројни су ствараоци који се изаражавају у различитим
уметничким формама. Поменимо само Микелађелов пример, који је упоредо
осликавао Сикстинску капелу и писао сонете. Извесну одбојност коју је осећао према
сликарству помиње у стихова:
С напора гуша врат ми се ружни врло
Од ње мачке њу добити знају
У Ломбардији, или другом крају,
Дроб ми се јадно припио уз грло.
[…]
Брада к небу гледа, потиљак ми оста
Удружен с плећем. Харпија сам, ето,
Што се груди тиче; тежак рад је то,
Од киста што цури лик ми шарен поста.1
Сродне примере срећемо и у српској уметности, почев од Орфелина, Јована
Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, до Миће Поповића, Живојина Павловића, Моме
Капора, Саве Халугина, који се поред вајарства, као своје основне вокације, бави и
сликарством, а и пише поезију. Коришћење различитих изражајних средстава код
неких од тих аутора мотивисани су наруџбинама мецена, као у случају Микеланђела,
док је код других израз властитих уметничких порива или естетичких опредељења.
У таквим случајевима, аутор, у процесу изналажења „коначног“ решења за дела своје
основне вокације, обликује својеврсне „скице“ у домену других уметности. Неки од
тих аутора експлицитно наводе да у „паузама“ својих уметничких немира, током
вајања и „рвања“ са чврстим материјалима, прибегавају флуидним уметничким
изразима – језику или, пак, линији и боји.
У критичкој анализи ликовног изражавања Саве Халугина, Бела Дуранци
наводи: „Превагнула је тако бронза као љуштура виталитета у глину удахнутог.
Досегнуо је сазвучје цртежа и облика, постигнут природан ток рађања час једног час
другог исказа. Њиме Халугин није стваралац који моделира по цртаном предлошку
већ мисли кроз дијалог са материјом. Тако му се може дешавати да идеја, очигледна
на лавираном, буде реализована у глини. Зато, колико год цртежи и скулптуре
деловали нераздвојни, они су два самостална исказа, различите белешке јединственог
исходишта – „завичајног сна“ (1996: 9).
И у домену поезије Халугинов стваралачки поступак на посебан начин је
усаглашен са линијама и бојама на сликарским платнима или са вајарским формама.
Приметно је својеврсно „удвајање“ аутора, тако да није најјасније када сликар
„преписује“ песника, или, кад песник покушава да речима уобличи песничке слике,
које је већ видео у ликовној форми. Оживљавајући природу, песници романтизма су
креирали песничке слике очима сликара, јер је „неизмеран је и неисцрпан свет
поезије, као што је то жива природа биљкама, животињама и створењима сваке врсте,
боје и облика“, наводи Фридрих Шлегел (1992: 10)2.
Оваква стваралачка пракса могла би се илутровати мишљењем О. Ворена и Р.
Велека да неки песници „настоје да им поезија буде као извајана“3 (1985: 152). И
какви год били стваралачки поступци или уметничка опредељења тих аутора, њихова
дела иманентно садрже препознатљив стваралачки знак.
Вајар Сава Халугин је стваралац неисцрне уметничке енергије, снажног
темперамента, ренесансне инвенције и раскоши. Духовну радозналост и посвећеност
свом занату изражава у скулпури, сликарству и стиховима. У монографији Асоција –
тиве, као што је уобичајено, унеколико су сабрани „снимци“ његових ликовних дела.
Многе од његових скулптура су складно укомпоноване на различитим јавним
површинама, тако да природни амбијент снажи естетски утисак, а знатан број је
обликован за камерни ентеријер. Слојевитост Халугиновог ликовног дела, у погледу
фактуре, обима и облика ствара снажне импресије, а на нивоу поезије, мотивског
уланчавања и језичког, израза, његови стихови својим значењем подстичу разноврсне
асоцијативне везе. Често називи или наслови његових дела су кључ који припомаже
примаоцу да лакше доспе до њиховог основног значења.
У поезији, пак, маниром врсног вајара и сликара, Халугин конструише
фиктивну ситуацију и бира објективне корелативе, који се понајчешће односе, као
што смо навели, на „ординарне“ предмете, ствари и оруђа, свакидашње појаве, кишу,
ветар и облаке. Перцепцијом и језичким обликовањем тих топоса, твори нову
„реалност“.
У његовој поезији специфична је „природа“ лирског Ја / песничког субјекта и
његове позиција у односу на структуру текста.4 Обликујући лирске мотиве лирски
субјекат је особит посматрач, који са извесне дистанце посматра предмет (о)певања.
У тим песмама је постигнута извесна објективност израза ненатруњен субјективним
осећањима. Објектизујући лирско Ја, језик и лексика раде сами за себе. И тако сугерише да се дело може посматрати или читати са разлишитих стајалишних тачака
или различитих перспектива. Омогућава различите приспупе значењу дела. Изменама
позиција стајалишне тачке лирског Ја као посматрача идентификује са непосредним
актером у песми. У почетним стиховима песме Стабло, лирски субјект има
уобличава своју импресију– Кад ракље гнездо утегну / И ветар чардак уздрма /Љуља
се крошња – док у наставку песме, на равни објективног корелатива, изражава своја
лична искуства – Нек крошња ручка постане / Нек гласи ветар покрену / Зваће се
новом утробом (Халугин 1999: 33). Тако се „посматрач“ индивидуализује као сам
песник који песму пише.
Изменама позиција лирског субјекта, песник не потире реална опажања, већ
функционално укршта објективну и субјективну збиљу и тако отвара могућности
надградње и нових уметничких простора: Зваће се новом утробом (Халугин 1999: 33).
Мотивска премрежавања у поезији Халугина доприносе уобличавању слојевитих песничких слика које се могу и ликовно уобличити. Иако су песничке слике
крајње сведене, само фрагментарно оцртане намерно нарушеним синтаксичким
везама, мотивски низови (жице, крила, птић, одјек, бронза) надилазе реалне представе и побуђују слојевите рефлексије и емоције. Насловна лексеме песме колевка
примарно означава феномен рађања, а увођењем других мотива у исту песничку
целину (руке, плућа, зглоб, кажипрст), песник нас упућује на комплементарна
семантичким поља. Изостављањем интерпункције, једног од његових поетичких
ознака, и увођењем мотива из друге лексичке равни (блато, глина, бронза, жице, одјек)
Као контрапункт, продубљује богатство значења.
Стваралачка отвореност Саве Халугина према разнородним уметничким
изразима подудара се са отвореношћу његових стихова. Слободна асоцијативна
премрежавања противе се граматичким правилима и нормама али и потирању
каузалних (су)односа на нивоу лексема, што доприноси усложњавају семантичких
поља и смисаоних низова. Белина текста и распоред лексема доприносе полисемич –
ност израза при чему се стилски маркирају изрази који нарушавају „утврђену“ језич-
ку норму (интерпункцијски знаци, велико и мало слово, распоред речи). Изломљени
песнички израз Саве Халугина сугерише модерну осећајност, емотивно-психолошке
немире или запретене асоцијативне и мисаоне низове.