Век и по од Невесињске пушке (1875)
Владимир Ћоровић
ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875. ГОДИНЕ
Започет једним великим устанком, који је дигао дух и кренуо на снажне под-
виге народне енергије, читав Деветнаести и почетак Двадесетога Века наше хисто-
рије прошли су у бунтовним покретима, да се дође до слободе. У тим напорима ми
смо имали тешку судбину. Цело време ми ниједан успех нисмо могли постићи без
скупих жртава, а у два-три маха је за нове успехе требало ставити на коцку све оно,
што је дотле било с муком стечено. Постављени на сред хисториског царског друма,
који је спајао Исток са Западом, ми смо били стално на ударцу и увек у сфери инте-
реса понеког од одлучних чинилаца велике европске политике. Борбе, којима смо
били изложени, морали смо водити са противницима увек јачим од себе; две велике
царевине прошлог и овог столећа правиле су питање од тога, да се ми не би дигли на
њихов рачун.
Кроз XIX век наша се активна борба, у главном, водила против Турака. Започета
1804. у срцу Србије она се са извесном поступношћу преносила и у друге наше области. То преношење вршило се, као по неком правилу, по природној географској и етничкој гравитацији. Beh 1805, на глас о Карађорђеву устанку, диже се дубоко
национални Дробњак са околином и тражи наслона и на Црну Гору. Ова, у то време заузета више питањима својих односа на западу, једва или никако не прихвата ствар. Касније, после болних искустава у Приморју, Црна Гора обраћа сву пажњу само својим
саплеменицима под Турцима и спрема се да помогне њихово дело ослобођења. Први
покрети херцеговачких Срба у XIX веку не одмичу се много од црногорске границе. У
колико више јача свест о потреби борбеног отпора и потпуног ослобођења од Турака,
у толико се више шири и круг устаничке акције. Главне борбе у првој половини XIX
века воде се око Грахова, а већ од педесетих година покрет у велико обухвата Пиву и
све Бањане, да за време Луке Вукаловића захвати и сву јужну Херцеговину, а на северу
Гацко н Загорје. У Босни устанци нису никад кретани у сарајевском и травничком подручју, јер је ту недостајала непосредна веза са борбеним српским елементом ван Босне;
него се устанци јављају у тузланском окружју и у ратоборној, претежно Србима насељеној и стално крвавој Крајини. Први хисториски значај Херцеговачког Устанка од
1875. године јесте то, што је њим необично проширен круг акције. Тај устанак, како се
добро зна, избио је далеко, у средишту Херцеговине, у Невесињу, које је дотле добрим
делом стојало по страни од свих већих покрета. Кренут одатле, устанак је лако запалио
осталу Херцеговину и нашао одмах свог одјека и у Босни. На тај начин читавом је покрету одузет локални значај ранијих акција, а дати су му замах н ширина, који су мо-
рали изазвати пажњу на свима странама.
Херцеговачки устанички покрети имали су кроз читав XIX век увек чисто националан карактер. Један херцеговачки калуђер, Арсеније Гаговић, архимандрит из
Пиве, био је онај, који је још 1803, пре Карађорђева устанка, припремајући га у заједници са Србима из других области, ишао у Петроград, да се тамо на највишем месту
распита, како би се Русија односила према једном устанку херцеговачких и других
Срба, чија је жеља да се ослободе и оснују „царство славјаносербскоје“. Лука Вукаловнћ, један од најсрчанијих војвода Херцеговине, пропао је и у најужем крају само
с тога, што је покушао да води своју и уску херцеговачку политику против жеља цетињског двора, који је сматран као носилад пуног националног програма. Марко Миљанов причао је једном приликом, како је владика Раде позивао Куче, да се сједине
с Црном Гором, па му је на то један угледан кучки главар овако одговорио: „Не могу
Кучи из крај Арбаније одит наоколо свије Брда и Црне Горе на Котор ни саме соли
да донесу, а камо ли све друго што им треба, но удримо на Подгорицу: ти с Црном
Гором на половину, а ја ћу с Кучима на половину, па кад узмемо Подгорицу, та ма’ ћy
ти довест Куче да и’ сјединимо с Црном Гором“. Код херцеговачких главара такав би
одговор био необична реткост. Ма колико били важни ти материјални разлози, они су
се губили пред оним великим националним. Почетком 1853.прегазили су Турци Гра-
хово, ухватили војводу Јакова Даковића, ударили га на муке и уморили. И Црна Гора
сама спасла се том приликом једино посредовањем Аустрије и Русије. Па ипак, кад
су у лето те године турске власти позвале Јаковљева сина, војводу Анта,да пошаље
дужне хараче, он је кратко и јасно одговорио: „да неће ништа дат’ што му не рече
господар с Цетиња“. Један аусгриски извештај из те исте године каже сублизу изрично, да се у источној Херцеговини реч кнеза Данила слушала више него султанова.
Без обзира на све последице, херцеговачка племена хтела су да буду уз блиског
српског господара, и то само с тога, што им је он имао помоћи да се ослободе од Турака.
Херцеговачки Устанак од 1875. кренут је, као и Вукаловићеви устанци 1857.
и 1861., са знањем Црне Горе. Ма колико да су у истину били тешки турски финансијски намети, аграрни неуређени односи и административни зулуми, ипак је ван
сумње, да устанак не би плануо, да су вође херцеговачке добиле с Цетиња изричну и
неувијену опомену, да томе није време. Колико се данас зна, ствар се развијала овако.
Још од 1872. године почела је у Херцеговини агитација за устанак, На челу јој
је било неколико млађих људи, а међу њима као највреднији Стеван Зимоњић, син
војводе Богдана, једног од најугледннјих људи у Херцеговини и Алекса Јакшић. Када
је руски цар, 1873., долазио у Беч, упућена му је била преко кнеза Николе молба од
херцеговачких вођа, да их не напусти, односно да их прихвати, пошто се они због
турских зулума морају дићи на оружје. Исте године, у Беч је била упућена и једна депутација састављена од миграната из босанске Крајине, али је та више тражила непосредан додир са аустриском владом и хтела је да преко ње заинтересује европско
јавно мишљење. То кретање из Крајине и Херцеговине у исто време и у ствари у
истом циљу јасно упућује, да је ствар била унапред припремана и од неког диригована. Ко су све били ти покретачи не да се увек поуздано утврдити. Као видне личности истичу се неки радници из Омладинског Покрета, који је имао својих веза и
утицаја у целој Босни и Херцеговини. Треба само поменути Васу Пелагића, Константина Хаџи-Ристића, Богољуба Петрановића, Васу Видовића, Моју Хрваћанина,
Јову Радуловића и др., чији је рад крајем шездесетих и почетком седамдесетих година
био сав у идејама Омладине, и то, сем једног-два случаја, више у националноборбеним него у књижевним. Поред њих, има извесних лица из војничких и четничких
кругова, као што беху Ђока Влајковић, Мићо Љубибратић, Жарко Љешевић и др.,
који су окупљали око себе младе људе, нарочито из својих крајева, удешавали састанке и завере и спремали се на борбе. Али, сем њих, било је и других чинилаца,
много значајнијпх. Открити све везе, и утврдити свачији удео, није ни мало лак посао,
нарочито кад се узму у обзир разни изукрштани интереси и тајни путеви, којима се
служило. Овом приликом ми то нећемо ни почињати, у главном стога, што ова књига
није намењена првенствено људима од струке и што има свој одређен циљ. Главна је
чињеница, коју ипак морамо нагласити, ова: да су у главном ствар удешавала неодговорна лица против савета и опомена свих оних, који су тада водили нашу народну
политику.
Година 1874. била је у Херцеговини врло тешка. Летина је подбацила, и у
иначе оскудној земљи невоља је била доста велика. Закупници пореза и власти нису
о том водили довољно рачуна и стога учесташе насиља и сукоби. Идеја о устанку
доби, услед тога, нове и непосредније потстреке. Људи почеше о том говорити као о
једином излазу. Нарочито се овог пута у том правцу истицало Невесиње, где су се
месне власти и неколико домаћих муслимана понашали без потребних обзира. На
Малу Госпојину, 8. септембра 1874., био је код цркве у селу Биограду сазван збор народних првака невесињског кадилука, који је решавао да се крене устанак с пролећа
и да се кнезу Николи, уз формалну тужбу на Турке, стави до знања та одлука и да се
тражи помоћ.
Њихова депутација отишла је крајем септембра 1874. на Цетиње, и била је
лепо примљена од кнеза. Уговорено је било, после извесних сентименталних сцена,
у којима је кнез Никола показивао доста устручавања, да устанак почне с пролећа
наредне године, али да све остане у тајности и да се за почетак свакако чека одлука
с Цетиња. Кнез је, природно, хтео, да сви конци остану у његовој руци. Међутим,
још те јесени дознају невесињски муслимани за те везе и похиташе да похватају
главне коловође. Обавештен о том главни радник, Јован Гутић из Зовог Дола, побеже
у гору; а његов случај узбуни одмах његово и суседно село Лукавац. Турске власти,
после првог неуспеха, бојећи се веће одговорности, понудише преговоре и тако да-
доше времена и да се сами приберу и да о свему обавесте Цетиње. За то време догодио се у Подгорици један покољ Црногораца, који се беху затекли на пазару (5.
октобра). До покоља је дошло с тога, што је један Куч, по позиву Марка Миљанова,
убио најбољег Турчина у граду. Тај подгорички покољ изазва силно огорчење на
свима странама, што се одмах против Турака не предузимљу оштре мере. Ја потсећам само на ону познату Змајеву песму, у којој је говорио о бенђелучкој трави, што
је успавала Србина, па не oceha како боли засечено тело. Задовољан Турчин весело
поручује:
Влажена ј’ она бенђелучна трава!
Добро је, јолдаш, Србин тврдо спава!
Аустријски намесник у Далмацији, барон Родић, који је по наредби своје владе
пошао на Цетиње, да умирује кнеза, писао је у Беч: „Кнез се труди да очува мир, али
мора да чује чак од својих рођака оваква питања: „Шта је ово? Шта се то ради? Да
су живи Данило или Мирко, ми би одавна сви скочили на оружје, па би се по црно-
горски наплатили с Турцима.“ У таквој атмосфери сазревала је одлука, да се с про-
лећа 1875. доиста крене један велики народни устанак, којн ће да рашчисти замућене
односе с Турцима. Неуредности турске управе доприносиле су још више да ти односи
постану просто неподношљиви. Кнез Никола, водећи преговоре са дипломатима да
некако уреди подгоричку ствар, упућивао је Невесињце стално, да се свакако стрпе
преко зиме, али им је у исти мах стављао у изглед и активну помоћ за будућу акцију.
Међу Херцеговцима те поруке нису остале тајна и један део људи почео је да прелази
у Црну Гору, да тамо дође у везу са ранијом херцеговачком емиграцијом и ускоцима,
који су се налазили понајвише на Грахову, а други с тога, што се није осећао довољно
сигурним на дому.
Колико је избијање устанка било овисно од држања цетињског двора види се
најбоље по томе, што је пролеће 1875. прошло потпуно у миру. Кнез Никола је успео
да дуго задржи устанике; чак да их доведе у везу с Турцима и наговори, да се, с обе-
ћаном амнестијом, многе избеглице врате кућама. Он се цело време надао, да ће моћи
из подгоричког случаја избити неке користи за Црну Гору. Рачунајући, да је његово
умерено држање том приликом имало утиска, он је веровао да је заслужио извесно
признање и обратио се с тога једним меморандумом Бечу, Петрограду и Берлину.
Тражио_је, да се поведе рачуна о тешком положају Црне Горе. Кнез је мало доцније
покушао, да и непосредно од Порте добије извесне уступке. Док то не постигне он
је, као јако оружје против Турске, хтео да држи све везе Херцеговачког Устанка и да
по потреби, смирујући и распирујући га, делује и на Порту и на њене саветнике међу
великим силама, да воде рачуна о жељама и интересима Цетиња. Игра је била опасна,
и осветила му се. Он је устанике могао извесно време задржавати, могао је на из-
весне вође утицати, да се смире и повуку потпуно, али је, најпосле, морало доћи и до
нежељеног. Његова дипломатска игра није била такве природе, да се могла објаснити
простим људима, какви су били устаничке вође. Херцеговци су, истина, били одани
кнезу, али је тињало још доста неповерења у извесним крајевима, због кнежева по-
ступања с Луком Вукаловићем. Покушати поново, да се Црна Гора пагађа с Портом
на рачун херцеговачких устаника могло је имати кобних последица; нарочито ако то
не успе, а ствар се сазна. После, кад се неколико месеци шире гласови, да кнез при-
стаје да помаже устанике и кад их он, доиста, и прима и помаже, природно је, да
многи од устаника постају нестрпљиви, што се ствар једном не почиње, и да, услед
тога, многи, у најбољој вери, могу кренути ствар на своју руку. Аустријски конзул из
Сарајева, Теодоровић, јављао је својој влади 18. јуна 1875, после споразума између
Порте и Црне Горе, да се устаници врате кућама, како они долазе у Херцеговину, –
„али су донели из Црне Горе одлучан ренитентан дух.“
Кнез Никола, то је готово сигурно, није био сасвим за устанак, нарочито не у
то доба. Он је знао тешкоће, које су биле и велике и опасне. Али се колебао. Видећи
узрујаност у Херцеговини и расположење за устанак, он није хтео да једном јасном
одлуком пресече даљу акцију. Поручивао је, истина, преко извесних људи, да се засад нагоде с Турцима, али је у тим порукама било и извесних резерви. То је и био разлог,
што се међу Невесињцима дуго није знало, шта управо да се ради. Људи склони за
компромис, нарочито неки трговци и кнезови, искоришћавали су помирљивије цетн-
њске поруке и савете мостарских конзула, и утицали су, да се с устанком причека;
док су други, плаховитији и срчанији, већином млађи, заоштравалн сукоб и налазили
јаке потпоре међу четницима. Кнеза Николу бунила су нарочито два момента: држање
Аустрије и зазирање од Београда.
Долазак цара Фрање Јосифа у Далмацију, априла месеца 1875., није била ни-
мало обична ствар. У војним круговима дунавске монархије одавно се тражило залеђе
за Далмацију; од 1871. године, од прогласа Немачког Царства, када је постало јасно, да
је Аустрија коначно истиснута из Немачке, бечка влада је била упућена само на исток.
Приликом царева пута полуслужбени Fremdenblatt је отворено говорио: „откако се Ау-
стрија, у задњих девет година, раставила са својим немачким и италијанским поли-
тичким предањима, ниједна покрајина царевине није задобила толико важности за
царевину колико управ Далмација“. Да аустријски цар пролази кроз целу јужну Дал-
мацију, кроз непосредно суседство узрујаних турских области, и да ту прима жалбе и
петиције херцеговачких сељака н грађана, турских поданика, није била ствар, која је у
дипломатском свету с много примера, и кнез Никола је имао пуно разлога, да се због
тога забрине. После тог царева пута развија се, необичном ревношћу, акција у като-
личким срезовима Херцеговине, у Стоцу и Љубушком, да плане устанак. Агитују живо
католички свештеници, световни и фрањевци. Није чудо. У Имотском цар је примио
фрањевачку херцеговачку депутацију, коју је водио доцнијн мостарски бискуп фра П.
Буцоњић. Та депутацнја није се само тужила на турске зулуме, него је наглашавала и
права хабсбуршке династије на Босну и Херцеговнну. Цар је чланове те депутације не
само саслушао, него и одликовао. Шта је природније, после тога, него да ти људи смат-
рају, да је царев долазак било просто сокољење на устанак? О том има и иначе доказа.
У својој књизи „Povijest ustanka u Hercegovini“ H. Буцоњић прича за неке херцеговачке
католике сељаке, који су излазили пред цара, како су се договорили „да сваки у свом
селу поручи сељанима о чем се радило пред краљем, и како се краљ рекао за све зау-
зети, а они да су му вјеру задали, прије и ђавољи изгинути, но се одрећи свога краља“.
Агитација католичких свештеника и људи поче да се шири и међу православнима у
столачком и љубињском кадилуку. Било је, сем тога, веза и са Невесињцима. Др М. Жерајић у својим белешкама изрично наводи, да су Невесињци силазили у габеоски крај,
ради зараде, током 1874–1875. године. Вероватно је, да су и њима дотуривани гласови
о потреби устанка и о том, да се он већ спрема и да he иза устаника бити неко силнији,
да их у невољи заштити.
Црна Гора и њена династија имали су у Херцеговини све до најновијих времена врло велик утицај. Херцеговци су добро знали, да је свака њихова борба већих
размера без наслона на Црну Гору унапред осуђена на неуспех, сем ако се не приволе да иду с туђинском аустриском власти. Треба ипак рећи, да су били често пута
и незадовољни с поступцима цетињске владе и да се с времена на време јављало и
гласније роптање. Откад је кнез Михаило почео да развија свој широки национални
програм јавило се и у Херцеговини неколико угледних лица, која су одржавала ближе
везе са Србијом. Један нараштај херцеговачких младића изишао је већ из београдгких школа, као Нићифор Дучић, Серафим Перовић, Јова Радуловић и др. Србија по-
маже и неке школе у Херцеговини као, на пример, духовну школу у манастиру Жи-
томисљићу или чак у Бањанима (у Реновцу). Први велеиздајнички процес у Босни и
Херцеговини од 1869|70. год. поведен је против лица, која су стварала везе са
Србијом. Кнез Никола није радо гледао то јачање београдског и с подозрењем је пратио кретање Херцеговаца, који су долазили из Србије. А таквих је око 1874–5. бнло
више. Међу њима су били од већег угледа: Мићо Љубибратнћ, Алекса Јакшић, Стеван Зимоњнћ, Лука Петковић. Кад се чуло, да је у Дубровник дошао Љуб. Ивановић,
официр из Србије, и да општи тамо са Херцеговцнма, на Цетињу се подозрење развило у сумњичење. Ми данас знамо поуздано, да је српска влада, и са Ристићем и са
Мариновићем, била одлучно против устанка, али се на Цетињу, иако се то можда
знало, ипак сумњало. Кнез није хтео дозволити, да ма ко други утиче на Херцеговце;
и кад је видео, да међу њима, услед разних агитацнја, све више сазрева одлука за
устанак, он се с дана на дан и сам мирио с том мншљу. Тим пре, што је у Црној Гори
увек било људи који су крвава четовања сматрали као једини посао достојан наслеђа
старих јунака и што је то и иначе за њих било корисно.
Читаве прве половине 1875. године покушавале су турске власти, потицане од
страних конзула, да утишају Невесињце и остале незадовољне Херцеговце. Одговорни Турци из престонице били су помирљиви, јер су осећали већу опасност, која
може настати из тог локалног сукоба; ради тога је касније смењен и валија, енергични Дервиш-паша. Али су месни муслимани и власти у покрајини сматрали за срамоту, да велика царевина попушта „шаци“ устаника. Колебали су се, међутим, и
Невесињци сами. Усред тих колебања збише се ови догађајн, који су убрзали решење.
19. јуна дошло је до препуцавања између побуњених католичких сељака и муслимана код Драчева, близу Метковића. Већ 21. јуна стигла су у помоћ усташима одељења из Храсна н са других страна, са стотињак људи. 22. јуна депеширају фра
Стипан Налетелић, Маријан Ђорнћ и др. далматинском намеснику, генералу Родићу:
„Сви кршћани Габеле, Драчева, Расна и све Луке желе помоћ од Аустрије, припо-
знајући ћecapa као свога. Не пуштајте да нас Турци кољу. Немамо џебане нит оружја.
Просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је!“ Међу устаницима налазио се и
Марко Стазић из Задра, за ког су тврдили Турци, да је био повереник Родићев. У исто
време проносили су се гласови (спомињао их је сам аустриски вицеконзул, Вук Врчевић), да су два аустриска емисара, Сауервалд и Роскијевић (оба су доцније били аустриски управни чиновници у Херцеговини), ишла кроз Херцеговину и агитовала у
народу. Ствар се, дакле, на тој страни кренула, иако још није дошло до праве борбе.
Независно од тог, скоро у исто време, дошло је до сукоба и у невесињском
крају. 23. јуна харамбаша Перо Тунгуз са својом четом пресрео је у Бишини један
турски караван и убио седам кириџија. То изазва енергичније мере с турске стране.
У Кифину Селу 25. јуна пала је онда одлука, да се акција за устанак почне живље и
прошири и на остале срезове херцеговачке. Устаничке чете кренуше по том одмах на
посао и 27. јуна, ка Крековима, отпочела је прва борба. Невесиње се дигло, и његова
пушка дала је глас осталој Херцеговини.
Кнез Никола се надао, да још може уставити ствар. 24. јуна депеширао је он
генералу Родићу, како је устанак избио и како су угрожене везе из Мостара за Требиње, Столац, Никшић. „Зупци, Бањани, Пива и Шаранци, који граниче с нама, још
су мирни. Досад још нема проливања крви.“ Молио је Родића да му јави, да ли он зна
шта више, хотећи, вероватно, према одговору да погађа аустријски став. Он није био
начисто. „Тако ме јади не знали“, писао је он војводи Петру Вукотићу још 18. јуна, „ја
не разумијем ништа ови њихов посао, нити знам како he им изићи… Петре! Или је
овијема људима превелика невоља, или је нешто што ми не знамо. Ако је прво бих
их жалио, а ако је што од овога другога, жао би ми било да смо изиграни као ђеца“.
У Невесиње је и писао и поручивао, да се још чека; чак је и претио, да могу остати
усамљенн. Али је покрет већ узео маха и није се више дао зауставитн. Да га, на сваки
начин, одржи у својој власти, кнез онда бржебоље шаље Пека Павловића, да се нађе
устаницима као саветник. Пеко је био славан као харамбаша и хајдук, и његов дола-
зак био је врло мио устаницима. То им је био и доказ, да кнез неће да их остави саме.
Кнезу је, с друге стране, било лако, да Пеково присуство објасни, кад затреба, као
дело хајдучке недисциплине. Расположење устаника било је ратоборно. Онн се смат-
рају, јављао је Пеко кнезу 7. јула, „тако силни, колико да нема ни једног Турчина на
свијету. Они хоће буну и кажу, да их нико од тога одвратнти не може, мада немају ни
пушака, ни фишека.“ На то је војвода Петар, кнежев таст, одговорио отсечно 9.. јула
Пеку: „Кажи тијем људима, да нм још сад ништа помоћи не можемо. Ема им задај
божју вјеру, да ћe грдно платити Господару, што му народ из та три кадилука иско-
паше и хоће да преврну… Кажи им, да нико помоћи неће, колико год им ко обећава.
Ово им, Пеко, кажи, и ако не шћеше послушати, а ти им реци: честита им зла срећа!“
Они нису послушали, иако је још увек било могућности за то. У Невесињу је још
преговарала једна мешовита комисија, и била вољна на велике уступке. Пред тврдом
одлуком устаника кнез Никола је морао попустити. С почетка са устручавањем, а касније све енергичније, слушајући сугестије наше романтичарске омладинске штампе,
он је помагао устанак и најпосле се заложио за њ са најскупљим жртвама.
Месец и по дана после „невесињске пушке“ устанак је букнуо и у Босни, где
су већ од пре чињене припреме; и то најпре у Крајини, па после у Подрињу. Дуго
припреман, тај устанак је брзо узео широке размере, од Мораче до Уне, и показао толико прегалаштва, да је одмах, првих недеља, тачно био оцењен као догађај од прворазредне важности. Неодољиво, он је повлачио на дневни ред Српско, и с тим дело
Источно Питање, јер се одмах видело и осећало, да се читав покрет не може зауставити на само те две периферијске области турске царевине. Тако је, покрећући решавање Источног Питања, Босанско-Херцеговачки Устанак добио европски значај,
као ни један други покрет у тим земљама пре тога.
Устанак су морале прихватити обе слободне српске кнежевине, Србија и Црна
Гора. Српско јавно мишљење, које је било под утицајем омладинских романтичара,
који су господарили у штампи, књижевности и на јавним зборовима, тражило је, да
што пре обе кнежевине објаве рат турској царевини. Турска је, по њиховом уверењу,
била тежак болесник и против ње борба неће задавати никаквих већих тешкоћа. Али,
док је Омладина и готово сва интелигенција земље, понесена одушевљењем, кликтала са Ђуром Јакшићем
У бој! у бој!
У свети ајде рат!
дотле су у србијанској Народној Скупштини падале значајне изјаве Адама Бо-
госављевића и његових другова, да широки народни слојеви не желе и неће рата, „То
би највећа бесмислица била“, гласила је њихова писмена порука, „радити и помагати
да се наша браћа зулума и самовољства ослободе, а сами унутра да трпимо највећи
зулум и самовољство и да сами сносимо најтежи бирократски јарам.“ Такве речи,
уочи једног рата, за који су одушевљени родољуби с друге стране говорили, да „сви
устанци и покушаји за ослобођење нашега народа од Цара Лазара до Књаза Милана
немађаху тако велику цељ као садашње предузеће“, нису биле нимало добар знак.
Оне су на један и сувише речит начин дале осетити, како добар део нашег друштва
није био убеђен у неминовност одлучних корака, које је требало предузети и како ће
једно тако велико дело бити извођено са пола срца. Касније држање „народне војске“
у рату дало је, на жалост, довољно потврде за то.
Недовољно духовно спремна за велику борбу народног ослобођења, Србија
за њу није бнла спремна ни дипломатски, ни војнички. Дуго чекани „извесни час“
није био срећно изабран. Србија и Црна Гора ушле су у тај рат без иједног стварног
пријатеља. Тешку борбу са још увек крепком турском царевином имале су да приме
оне саме, без помоћи иједне друге балканске државе или народа. Грчка, по обичају,
није нспунила своје обавезе; а Бугари су чекали, да до слободе дођу жртвама других.
Меродавна руска дипломатија, ма колико да је бнла са широкнм словенским осе-
ћањнма, носила је у глави већ тада извесне концепције Светостефанског Уговора,
које су биле тако далеко од српских нада и српских интереса. На другој страни видело
се јасно, да Аустроугарска Монархнја, изгурана из Италије и Немачке, тражи пут за
своју експанзију у другом правцу. Тај правац, диктован интересима и Аустрије и Не-
мачке, био је изабран преко нас, на Балкан, односно на Солун. Седамдесетих година
то је питање била општа тема аустроугарских дворских и војних кругова. Најспо-
собнији аустроугарски људи, као београдски посланик а доцнији министар В. Калај,
долазе у саму Босну и испитују расположење; од 1871. нови аустроугарски министар
спољашњих послова, гроф Андраши, не престаје мислити о Боснн и Херцеговини.
Једно време бечка дипломатија носила се мишљу, да Босну дели са Србијом; али от-
како је осетила, да има Немачку уза се, а да Русија не може без аустријске неутрал-
ности ни помислити на евентуалне војничке акције против Турака, та дипломатија
бива одлучнија и тражи све. Руска влада, преговарајући са Аустријом о рату против
Турака, пристала је, најпосле, не само да жртвује Босну и Херцеговину дунавској мо-
нархији, него чак да и саму Србију, до Тимока н Вардара, призна донекле као бечку
интересну сферу (15. јануара и 18. марта 1877), Свесна своје снаге, Аустрија је усред.
борби, 7. јула 1876., ставила јасно до знања свима заинтересованим чиниоцима у
Босни и око ње; „Ми не можемо допустити да се Босна присаједини Србији.“ А мало
доцније изјављено је српском представнику у Бечу, да све кад би „Срби победили и
заузели Босну Аустро-Угарска нашла би начина да им она не припадне,“ Сви огромни
напори и толика крв остали би, дакле, у том правцу без користи. Узалуд су устаници
давали молбе великим силама, да их присаједине српским кнежевинама, како би
„дали задовољења вечној правди и жељи угњетене раје“; узалуд су проглашавали за
своје господаре кнеза Милана и кнеза Николу; њихова је судбина била запечаћена.
Нико није могао да спречи већ уговорену ствар. Непријатељ Русије и пансловенског баука, велика британска краљевина огласила се исто као наш непријатељ и на Бер-
линском Конгресу она је узела на се улогу, да Аустрију уведе у Босну и Херцеговину.
Једино је Гамбета још онда пророчким гласом говорио: „Ја изјављујем, да ћемо ми
најбоље припремити победу над германским Вавилоном, ако прихватимо и стиснемо
десницу Словена на доњем Дунаву“, али тај глас, непосредно иза Седана, није много
помагао.
Људи, који су кренули тај устанак, нису ни слутили такав исход. Они су тврдо
веровали, да своју крв и животе на Муратовици, Глухој Смокви, Црним Потоцима и
на другим странама дају за велико дело народне слободе и народног уједињења. Разочарење, које је дошло после одлука Берлинског Конгреса, донело је ипак извесно
отрежњавање. Српски проблем постао је сложенији, али и дубљи. Неправда је јаче
приближила оне, које је неодољива атракција крви и осећања спајала заједно. Према
новом и опаснијем непријатељу морао је бити тражен и новији и вештији метод
борбе. Тај посао, зна се, није био лак. Али је ипак успео, јер су у њ унесене најбоље
наше енергије и прекаљења и дубоко уврежена љубав за велики идеал нашег народ-
ног уједињења. Поуке покрета, чију успомену данас помињемо, биле су у многом
драгоцене. И у том је његов још један и не мали значај.
(Владимир Ћоровић: Херцеговачки устанак 1875. године,
Споменица о Херцеговачком устанку, Београд, 1928, стр. V-XIX)
