Борислав Михајловић Михиз (1922–1997)

Владан Бајчета
ПОДРЖАВАО ЈЕ АУТЕНТИЧНЕ ЛИТЕРАРНЕ ВРИЈЕДНОСТИ

Ове јесени навршава се стота годишњица од рођења Борислава Михајловића Михиза (1922–2022). На који начин је овај значајни књижевник обиљежио стољеће у којем је живио и стварао?

Посматрајући његову епоху, уочава се да је Михиз, као скоро вршњак Краљевине Југославије, свједочио стварању друге, социјалистичке државе Јужних Словена, и њеном трагичном распаду. Учествујући у животу послератне земље као културни радник првенствено у области литературе – на врло широком подручју, од књижевне критике, преко позоришта, публицистике, библиотекарства, али и јавног и приватног ангажмана у формалним и неформалним удружењима – Михиз је пред крај живота ушао у политику, са намјером да допринесе што безболнијем епилогу неуспјелог покушаја да се Југославија одржи. Разочаран исходном сопствених напора и напора политичких сабораца, Михиз је живот скончао у вишегодишњој добровољној самоизолацији у свом стану у центру Београда. Његова судбина је, дакле, судбина писца и интелектуалца који је у значајној мјери обиљежио период послератне српске, али и осталих литература и култура ишчезле државне заједнице, да би заједно са њом и сам отишао у историју.

Није то Михизова специфичност, већ одлика многих јавних личности његове генерације: од Добрице Ћосића, преко Борислава Пекића, до Слободана Селенића, који су на најразличитије начине обликовали политичку и културну стварност времена; о оном нараштају српске интелигенције којој је пало у задатак да на плећима до историјског врхунца изнесе наслијеђе неких међу највећим националним заблу дама у њиховом дугом трајању. Међутим, када Михиза поставимо у контекст поменутих стваралаца, његових блиских пријатеља и животних сапутника, шта ријеч писац означава у том поређењу са тројицом парадигматских имена из различитих домена наше литературе?

Строго посматрано, Михиз није био писац у оном смислу каквим су ту помало стереотипну слику формирала претходна два вијека српске књижевности, нарочито потоње стољеће, у којем се фигура писца понекад исувише строго везује за узорног пјесника или романсијера. Занемарујући његову младалачку збирку поезије, од које се и сам, за њега можда једини пут исувише грубо, а са разлозима који су лако разум – љиви оградио у једном интервјуу; а исто тако и његов драмски опус, у којем апсолутну доминацију носи драматуршки рад и коју ће мајсторско решето несумњиво свести на једну једину, уистину антологијску драму Бановић Страхиња, Михизово дјело заправо представља ону врсту књижевног рада који је сав усмјерен на подршку и подизање националне књижевности свог времена као цјелине и као можда најбитније културне институције.

Бивајући превасходно критичар, Михиз је са највећим полетом током педесетих година, а онда периодично и у наредним деценијама, пратио продукцију српске и осталих југословенских књижевности, тежећи готово искључиво афирмацији аутентичних литерарних вриједности. Вјерујући да права књижевна критика у првом реду треба да истиче оно што је добро, а да јој је за негативан суд потребан „крупан морални мотив и разлог“, Михиз је исписао на стотине позитивних књижевних критика, којима је отварао врата младим надама, односно учвшћивао мјесто постојећим списатељским величинама. Многи су, како је то један критичар о њему забиљежио, очекивали да уђу у Михизов хоризонт макар и по злу, будући да је његова ријеч о неком писцу увијек значила добру рекламу (Влатко Павлетић). Међутим, до таквих исхода је ријетко долазило, јер је Михизу било више до „дизања у звезде“, неголи „набија на колац“, како је његове критичке написе манихејски разврстао Станислав Винавер. Једини који је ту судбину дочекао је Марко Ристић, највећа Михизова књижевна антипатија, „хајдук робља свезанога“, како је поглавицу надреализма сам именовао критичар који је себе за ту прилику прокламовао у „хајдука те гони хајдуке“.

Друга, можда и важнија – мада за било какву врсту скрупулозних проучавања неизмјерљива – јесте његова „превентивна критика“. Синтагма којом је назвао свој добровољни и за српску књижевност добротворни рад, прегледање рукописа писцима и пријатељима међу које спадају Антоније Исаковић, Меша Селимовић, Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Борислав Пекић, Слободан Тишма, Слободан Селенић, Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Радослав Петковић и многи други аутори, чијим дјелима је на најразличитије начине подигао вриједност сугестијама, корекцијама, па и скраћивањима. Михиз је због таквог свог неформалног статуса професионалног читача на позицији предкритике од неких добијао титулу сиве еминенције српске књижевности, док су га други називали „самозатајним“ писцем, једном врстом „аскетског“ интелектуалца (Игор Мандић). Како год било, Михиз је своје књижевно знање, добар укус и добре намјере уложио у то што је сам осјећао и што јесте задатак књижевног критичара: да својим радом помогне писцу да квалитетније пише, а читаоцу да боље разумије књижевност, која одавно представља један од најљепших изданака наше културе.

Крећући се тако од критике литературе ка критици политике, са искреним настојањима и увјерењем о важности успостављања чврстих континуитета као залога за напредак у обје области у будућности, Михиз се уписао у онај низ аутора који међу српским интелектуалцима у првој половини ХХ вијека репрезентује Јован Скерлић, а једно стољеће раније, почетком XIX, Вук Караџић. Паралела са Скерлићем је више него јасна и не треба је посебно образлагати, нарочито стога што сам Михиз у више наврата Скерлића наводи као узора и што недвосмислено слиједи његов критичарски метод. Разлика је једино у идеолошком предзнаку, који, несумњиво, превасходно диктира историјско искуство неголи сами интелектуални избори: ватреног Југословена Скерлића наслеђује југоскептик Михајловић, који је био вођен здраворазумским сагледавањем процеса који Скерлићу по природи ствари нису могли бити познати.

Често оптуживан за национализам, Михиз је само, подстакнут свијешћу о неприкривеном сузбијању српског националног осјећања у социјалистичкој Југославији, инсистирао на успостављању оних покиданих веза са прошлошћу, за које се и показало да су међу погубнијим разлозима свеопште културне и политичке дезоријентације с краја стољећа.

Са друге стране, претпостављена литерарна сродност са неупоредивим Караџићем већа је него што се то на први поглед чини. Она се огледа у неколико већ побројаних аспеката књижевног дјеловања: прије свега, у покровитељској борби за националну књижевност, која подразумијева рад на „туђим“ текстовима – уграђивање властитог знања и искуства у рад „других“ – какво можда ниједан књижевник двадесетог вијека није дијелио са праузором такве врсте прегалаштва у српској култури. Друго, свијест о интегралном српству, о равноправном учешћу свих овдашњих крајева у конституисању националног идентитета („Срби сви и свуда“), без обзира на вјерску припадност или било које друге разлике („Срби сва три закона“) такође представља чврсту спону Михизовог погледа на ствари са његовим великим претком. Треће, једнако битно, Михизово дјеловање није се ограничавало искључиво на књижевност у најужем смислу, већ из ове перспективе представља немјерљив допринос очувању историјске грађе, биографских података, етнографских записа, анализе менталитетских особености и свих сличних драгоцјености које доносе његове непроцјењиве успомене под насловом Аутобиографија – о другима. Многе од страница те књиге у вјеликој мјери компатибилне су ономе што је Караџић у најразличитијим облицима и различитим поводима остављао у својим записима – она је, на свој начин – „особита грађа за српску историју нашег времена“. Најзад, нипошто не треба занемарити способност двојице писаца да луцидно сагледају политичку ситуацију и хладне главе упуте своја упозорења власти на потенцијалне грешке које њихова, политички сужена перспектива сагледавања ситуације не посједује. Вуково писмо Милошу Обреновићу и Михизов чувени „Предлог за размишљање у десет тачака“ представљају изразе такве критике једног политичког мишљења и опхођења, која занемарују општи интерес и очигледно у дугом континуитету чине фаталне пропусте по колектив који номинално заступају. Није случајно да Михиз истиче у својим сјећањима „тортуру“ којој га је отац Гојко у дјетињству подвргавао – да изнова чита и студира Вукова дјела…

Враћајући се Михизу као писцу у најужем смислу ријечи, и прихватајући подјелу на књижевне и паракњижевне радове у теоријски помало симплификованој перспективи, откривамо да је и тај дио Михизовог опуса, без обзира на скроман обим и извјесне вриједносне амплитуде, ипак незаобилазан за српску књижевност друге половине ХХ вијека. Његове Песме, типична иницијација младог аутора у свијет литературе – свешчица стихова једног двадесетпетогодишњака – и својом садржином и датумом појављивања представља прави књижевни догађај у поратној литератури. Објављена у приватном издању 1947. године, збирка је, уз све лако замисливе и исто тако опростиве почетничке недостатке, донијела неочекивано освјежење у добу страховладе лирике радних акција, химни ископаним кубицима и осталим поетским узлетима у славу новог друштва. Окамењена пракса историје књижевности да прве збирке Васка Попе и Миодрага Павловића узима као међаше нове и старе ере српског пјесништва (што је, наравно, тачно, али исувише упрошћујуће), оставља замраченим читав период након 1944, па све до 1952, односно 1953. године, у којем се ипак догађају одређени, макар и незнатнији поетички помаци. Управо поводом Михизових Песама, а такође у поводу његове стогодишњице, појављују се нови гласови домаће књижевне историографије, са хвале вриједним настојањима да слику тог периода помније истраже и јаче освијетле (Растко Лончар).

У подручје драмског стваралаштва Михиз је ушао готово случајно, како је сам истицао, практично „за опкладу“. Један инспиративан разговор са Бошком Петровићем током Михизових новосадских дана, у којем је било ријечи о недостатку тема из нашег богатог средњовјековља на позорницама домаћег театра, навео га је да напише своју прву и несумњиво најбољу драму Бановић Страхиња (1963). Након тога ће исписати још три драмска комада обједињена у књизи Издајице (1986) и на десетине драматизација дјела домаћих и страних писаца, као и документарне и историјске грађе. Ипак, његово ремек-дјело, написано по узору на чувену пјесму Вуковог пјевача старца Милије, остаће ненадмашно не само у ауторовом опусу, већ и као једно од најбољих остварења домаће драмске литературе. (С разлогом га је Слободан Селенић уврстио у своју Антологију савремене српске драме.) Један од најтежих изазова књижевног стварања, нарочито драмског, оличен у преплитању мотивацијских нити поступака главних јунака, Михиз је извео са толиком вјештином, да свака анализа њиховог дјеловања наилази на препреке пред неразмрсивим клупком унутрашњих импулса протагониста, а гледаоца поставља пред ликове ријетке живости и конфликте ванредне увјерљивости. Велики мајстор драмског писма, Ранко Маринковић – о чијој је збирци новела Руке сам Михиз написао неке од најљепших страница – забиљежио је једном приликом кратку али дубоко тачну истину о сваком књижевном послу, да се цијела ствар састоји у томе: од ријечи направити човјека. Главни ликови Михизовог Бановић Страхиње, нарочито насловни јунак и његова Жена, могли би у пуном смислу послужити као примјер и крунски доказ наведене Маринковићеве тврдње.

Пишчева сјећања овјековјечена у Аутобиографији – о другима (1990; 1993), дјелу за које је по самом изласку Душан Ковачевић записао да ће представљати невољу књижевних теоретичара због немоћи да га жанровски одреде (што је било тачно предвиђање), обиљежила је последњу деценију стољећа као једна од најчи та нијих и највољенијих књига. Мада у наслову носи недвосмислено жанровско одре ђе ње, она је, генолошки строже посматрано, по својој суштини знатно ближа ме моарима. Ипак, уколико би се инсистирало на искључиво таквој класификацији, ни то не би било сасвим исправно, будући да књига у себи доноси низ поглавља обликованих свјесно наглашеним степеном литераризације, што је чини можда више романом него наведеним аутофикцијским жанровима. Обиље хумора присутног у Аутобиографији – о другима, такође, даје јаку сатиричну димензију слици епохе коју писац у њој слика. Отуда се и са овим дјелом Михиз, књижевноисторијски посматрано, поново окренуо ка прошлости, његовом сензибилитету блиским и драгим епохама XVIII и XIX вијека, када су писана дјела на којима је изникла једна другачија српска књижевност, а сва су су била заснована на животима аутора и њиховим значајним историјским улогама: Доситеј Обрадовић, Симеон Пишчевић, Јаков Игњатовић,Матеја Ненадовић… Стога и Михизово дјело у наведеном смислу представља својеврсну преломну тачку, с тим да ће бити потребна нешто већа од постојеће временске дистанце, да би се правилно одредило у којој мјери је ријеч о крају, а у којој о почетку нове (литерарне) епохе.

Мада се о писцима од велике важности често чује, што нажалост неријетко и буде истина, да је њихово дјело занемарено, да нема пажњу ни утицај које завријеђује, да се намјерно склања или прећуткује – за Михиза то нипошто није случај. На стогодишњицу његовог рођења, здруженим снагама и добром вољом „Матице српске“ – чији је Михиз једно вријеме био библиотекар – затим „Српске читаонице“ у његовом завичајном Иригу и „Универзитетске библиотеке Светозар Марковић“ из Београда, биће завршено приређивање, а у обновљеној Михизовој родној кући и представљање пишчевих Сабраних дела, која ће по први пут на једном мјесту донијети све што је икада објавио не само у књигама, већ и на страницама периодике и других колективних публикација. Тако у други Михизов вијек можемо закорачити са обрађеним и уређеним наслијеђем једног опуса који нас умјетнички, естетски, па и етички поуздано усмјерава, културно-политички добронамјерно и дубокоумно упозорава – а у сваком случају, вишеструко обавезује.

(Из предговора књизи Михизов век, Ириг, 2022)