Нова збирка афоризама доајена наше сатире Мирослава Средановића (1936), има симболичан наслов – Умњаци као последњи зуби асоцирају замашно животно искуство, а пошто је корен те речи ум, призивају нам и интелектуалност највишег ранга. Другим речима, наслов на духовит начин захтевну духовност (ум, логично размишљање…) амортизује тривијалношћу околности (сви одрасли људи имају умњаке). Но без обзира што сви имамо умњаке, као и остале зубе, они имају посебну симболику – у народном говору имају и назив зуби мудрости јер ничу кад је младо људско биће већ у менталном сазревању, у прелазном добу између дечјег узраста и зрелости (teen-age генерације).

Као и све претходне збирке афоризама, и најновија Средановићева књига је у превасходном знаку актуелне сатире, али има и опсервација које сежу у разне сфере људског знања и умећа.

Уводни афоризам ставља под лупу великодржавне науме малих држава као нереалне амбиције у контексту империјалне поделе света: Нема ни Велике Србије ни Велике Албаније. На Балкану господаре велике силе. Ако су мали осујећени у ширењу, нису у скупљању и згушњавању: За настанак балканске државе довољно је отцепље ње од матичне државе. И кумство велике силе. Писац оставља отвореним питање да ли је реч о дискретнијој варијанти злогласне тактике divide et impera (завади, па владај) или је реч само о аминовању стања на терену. Ако нисмо у стању да се одупремо великим силама, можемо ли да ућуткамо и очитамо лекцију балкан ским народима? Имамо прекаљене борце, али и браћа и суседи су жилави и опасни противници: На Балкану није лако добити одликовање. Одликовани се морао истаћи у братоубилачким ратовима.

Од географије је важнија етика, а бар на моралном плану имамо неограничене могућности развоја. И напредујемо корацима од седам миља. Оно што смо некад постизали вишегодишњим трудом сада остварујемо свакодневно: Постојале су пљачке века. Сада су то свакодневни догађаји. Некадашњи ниво комшијске мржње, овековечен у народној изреци о комшијској крави, данас перципирамо као наиву. Писац је тај тужни увид мајсторски изразио двоструком рокадом у фолклорној традицији: на место животиње дошао је човек, а сходно томе су променили места и остензивни глаголи цркнути и рикнути: Не жели да комшији цркне крава. Више би волео да комшија рикне.

Да ли је хуманизам о(п)стао на чврстим ногама? Јесте у начелу, ремете га само детаљи и појединости: Имамо хумано друштво. Једино га нарушавају међуљудски односи. Хуманизам је у политичкој реторици досегао европски систем вредности, а у пракси је врхунац цинизма: Нeма више масовних убистава на Балкану. Сада је важан сваки појединац.

Премда је режим ужасан, не смемо му ставити на душу све проблеме у исти мах. Расположива енергија мора се сходно значају проблема распоређивати и трошити: Режим има своје приоритете. Опозиција му је прва брига.

Ауторефлексивни афоризми, афоризми који тематизују основну списaтељску вокацију, увек су индикативни, а посебно кад је реч о писцу са великим животним искуством и замашним књижевним опусом. Ево најпре ироничне пројекције сујете – ко не може да досегне респектабилан уметнички стандард, може да се послужи стандардним маниром многих великана: Иако је анонумус, пише под псеудонимом. Као да је Марк Твен. Псеудописац може да оде и корак даље, да толико превазиђе естетски укус публике да му није ни стало до ње – пише само за себе: Непоновљив је писац. Књига му се штампа у једином примерку.

Ни писци узорне самосвести и (само)захтевности немају среће са читаоцима – мало се чита, књиге морају да се продају испод сваке цене да би уопште дошле до читалаца. А колико списатељске енергије и мукотрпног рада, колико знања и умећа, поштен писац уложи у књигу! Долазe нам на ум као наручени исти наслови књижевних дела насталих у разним временима и просторима – Шекспирове драме и приче нашег Милована Глишића: Много вике ни око шта. Ево те трагикомичне ситуације – кад већ нема вајде од писања: Писац поклања књиге. Неће да јефтино продаје своју памет. Но, постоји и друга страна медаље – може писац и да промени однос према читаоцима, да им нађе слабу тачку, да изађе у сусрет њиховим жељама и потребама. И да притом вишеструко профитира: материјално, морално, психолошки: Објављена је антологија еротског афоризма. Заступљеним ауторима се надигао понос. Тематски круг посвећен ауторефлексији поентираћемо афоризмом најопштијег типа: У афоризмима нико није запостављен. Ни умишљене величине.

Да би и млади читаоци, још неупућени у висину прихода писаца и других уметника, имали бар приближну представу о тој деликатној теми, ево показног афоризма: Сиромашни писац је добио књижевну награду. И одмах је спискао на киоску брзе хране. Од материјалне, егзистенцијалне беде неописивo је већа духовна, есенцијална, ниподаштавање самог уметничког бића, перципирање речи савести народа као испразне приче: На поклоњене књиге писци пишу посвете. Надају се да тако неће доспети у контејнер. Књига је изузетак из освештане традиције Поклону се у зубе не гледа, поштовања поклона као израза пажње макар дар био и само симболичан, без икакве материјалне вредности.

И остали део књиге је профилисан на исти начин – сатирични афоризми смењују се са историјским, социо-психолошким, културолошким и другим опсервацијама које на критички начин третирају противречне појаве у нашем друштву, али и на читавој глобалној сцени. Уместо аналитичарских коментара, у којима се губи једна од главних врлина афоризама – духовитост, сматрамо умеснијим да читаоци имају пред собом саме афоризме. Предочавамо их у два сета – првих десет тематизују теме из разних сфера, а други сет чине сатирични афоризми.

АФОРИЗМИ О РАЗНИМ ТЕМАМА

• Познато је како је постао човек. Још се проучава како настају људи.

• Људи нису Исус, али су и они разапети. Између неба и земље.

• Није лако постати светац. Код нас је много мученика.

• Људи воде борбу са собом. Да истребе унутрашњег непријатеља.

• На нашим путевима се не гине свакодневно. Гине се даноноћно.

• Свештеници возе луксузне аутомобиле. Нису они Исус да јашу на магарцу.

• И голи и боси имају модног креатора. Мајку природу.

• Не срљамо у будућност. Ми још вучемо богато наслеђе прошлости.

• Афоризам је одлив мозга. У његове плодне дане.

• Сатиричар је умислио да је Домановић наших дана. Чак је и шешир накривио.

САТИРИЧНИ АФОРИЗМИ

• Народ се не може преварити. Народ ће на изборима да гласа за унапред познатог победника.

• Народу ће бити дозвољено да мења власт. Када ту власт он буде бирао.

• Земља се вратила у доба свог просперитета. У Средњи век.

• Стручњаци нас уче како да говоримо. Властодршци нам прописују и шта смемо да кажемо.

• Народ би да проваљује државне тајне. Захтева да му влада подноси извештај о свом раду.

• Међу балканским лидерима нема дијалога. Они не разговарају ни са својим народом.

• Опозиција подрива режим. Не пријављује полицији своје скривене мисли.

• Криминалцима се озбиљно прети. Судом части.

• Криминалац није ниско пао. Кретао се у високом друштву.

• Имали смо славну прошлост. Имаћемо и светлу будућност када нам прође мрачна садашњост.

У језгровитом и надахнутом поговору књижевника Александра Чотрића последња реченица сублимира и читалачки и критичарски утисак о овој особеној збирци афоризама: Књига „Умњаци“ потврђује да Мирослав Средановић и те како уме да гризе умњацима (зубима мудрости) и да пише уметнички и умно. Sapienti sat.