Виктор Савић
ГОМИОНИЧКО ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ
ИЗ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XIV ВИЈЕКА
У манастиру Гомионици чува се невелика, разноврсна збирка старе српске
рукописне и штампане књиге. Крајем марта 2023. године на подстицај г. Драгана
Давидовића, директора Републичког секретаријата за вјере у Влади Републике
Српске, били смо у прилици накратко прегледати изложену збирку у музеју. Нашу је
пажњу посебно привукло једно репрезентативно, лијепо писано Четворојеванђеље,
недавно рестаурисано у Архиву Српске православне цркве у Београду, за које смо
посумњали да може бити нешто старије од датовања какво је до сада било присутно
у науци.
На основу квалитетних радних снимака које смо добили од г. Давидовића
пажљиво смо, потом, прегледали ову вриједну рукописну књигу и трагали смо по
палеографским албумима, очекујући рукописне аналогије, али и по литератури,
иштући све податке до којих се могло доћи. Владимир Алексејевич Мошин и Сеид
(Мустафе) Траљић прије више од шест деценија пописали су старе ћириличке књиге
с простора Босне и Херцеговине. Њиховим истраживањем су обухваћене збирке у
Сарајеву, Чајничу и нарочито у фрањевачким манастирима, али не и Гомионици, тако
да им је наш рукопис промакао.1 Заслужни истраживач старе српске књиге, Петар
Момировић, који је описао и Чајничку рукописну збирку, представио је историју и
блага манастира Гомионице, узгред помињући и Четворојеванђеље, на првом мјесту
међу сачуваним књигама (девет писаних, пет штампаних), одредивши га као
споменик „српске рецензије“ из XVI вијека.2 Петар Момировић је најавио и
„опширан документован опис“, „чим [му] се укаже прилика“, али изгледа да тога
описа није било, па му ни ми нисмо успјели ући у траг. Њега не помиње ни Димитрије
Богдановић, водећи српски старословениста друге половине XX вијека, у своме
чувеном инвентару у којем прибира основне податке о свим рукописима. Зашто
Богдановић ово четворојеванђеље датује у крај XV, односно почетак XVI вијека, није
јасно, када је Светозар Душанић који је претходио њему и Момировићу рукопис
смјестио у нешто ранији период, а сам Богдановић је могао провјерити неколике
снимке које је Душанић објавио.
Књига је писана на хартији и броји 200 листова величине 27 × 21 цм, пагинираних
графитном оловком. Листови су укоричени у дрвене корице пресвучене црном кожом,
прије конзервације и рестаурације, величине 30 × 22 × 7 цм.4 У прошлости је књига доста
страдала, па су неки листови оштећени, а неки изгубљени. Сада је књижна цјелина
освјежена и припремљена је за наредна стољећа свога трајања.
У књизи се најприје излажу јеванђеља – Матејево (л. 1а–50б), којем је накнадно
додат први лист, Марково (52а–84б), с фрагментарно очуваном полеђином и
прелијепљеним комадима хартије на којима су дописани дијелови текста у ранијој рестаурацији, затим Лукино јеванђеље (87а–144а), Јованово (145а–188б), којем је
такође накнадно додат први и посљедњи лист; Маркову, Лукину и Јованову јеванђељу
претходи и садржај с прегледом јеванђељских глава (51а–51б, 85а–86а, 144б). На крају
су Синаксар (187а–193а), Приказ () јеванђеља како се читају током црквене године
(193а–197а), Преглед јеванђеља за читање у различитим потребама (197а–198а),
Преглед прокименâ уз јутарња јеванђеља током црквене године (198а–199б) и таблица
с Приказом [владајућих] гласова и јеванђеља на богослужењима (200а).
Четворојеванђеље није много украшено, али биљни преплети у црвеној,
златној и зеленој боји који претходе садржајима и почецима јеванђељâ својом
слободном стилизацијом привлаче пажњу, нарочито пред Марковим (52а) и Лукиним
јеванђељем (87а). На слободној полеђини између садржаја и почетка Лукина
јеванђеља (86б) неко је слободним потезом, доста успјешно, нацртао Светог Ђорђа
као коњаника, у времену до прелаза XVII–XVIII вијека. Друга рука, не много лијепога
дуктуса, извршила је рестаурацију књиге и дописала недостајуће дијелове текста
комбинацијом црнога и црвенога мастила, осим цијелих листова (1, 145, 188), још и
њихове дијелове (46, 52б), што је подразумијевало уметање цијелих комада, али и
крпљење оштећених и лијепљење, вјероватно с преповезивањем. О вјештини овога
непознатог мајстора свједочи и то што је он имао јасну представу о књижној цјелини
до танчина, јер је водио рачуна о сваком листу и његову мјесту у књизи, биљежећи
фолијацију на црквенословенском писму у горњем десном углу свакога листа истим
црним мастилом којим је попуњавао изгубљени текст. Ову руку датујемо у прву
половину XVIII вијека, прије продора руског књишког утицаја у српске области.
Књигу као цјелину писала је једна сигурна и расписана рука изузетног
писарског умијећа, тако да Гомионичко јеванђеље иде у ред врло лијепо писаних
српских средњовјековних споменика. Посредно о важности књиге и намјерама
писара говори то што је писана двостубачно, као пријестоно јеванђеље. Писмо је
елегантан устав, наизменично су коришћени мрко и црвено мастило за основни текст
и литургијска упутства. Друга рука једнаког квалитета јавља се на неколиким
листовима као помоћна (цио лист 181, друга половина другог ступца 182б и средина
другог ступца на 185а). Можемо чак рећи да се ради о високој калиграфији развијеној
у вријеме Српскога царства, каква је нарочито одликовала српске скрипторије на
Светој Гори тога времена, што не искључује и угледније скрипторије у Српској
земљи. Палеографски и правописни разлози наводе на помисао да је књига могла
настати у ¾ XIV вијека. Рукопис по своме квалитету подсјећа на неколицину
хиландарских рукописа – Хиландарско четворојеванђеље из 7. деценије XIV вијека
(Хил. 21), Зборник српских житија с Хиландарским типиком таха монаха Марка, око
1370–1375, сада у Народној библиотеци у Београду (НБС, Рс 17), Варлаам и Јоасаф
из ¾ XIV вијека (Хил. 422), Љествица, писана око 1370–1380. године (Хил. 180).
Рукопис је далеко од раскоши Изборног јеванђеља Николе Стањевића из средине XIV
вијека (Хил. 14) и Четворојеванђеља патријарха Саве из времена 1354–1375. године
(Хил. 13),7 али писарево умијеће није далеко од умијећа писарâ који су писали ове
споменике. Друга рука из Гомионичког четворојеванђеља блиска је руци која је
написала изузетно Четворојеванђеље из Архива САНУ бр. 277 на пергаменту у ¾
XIV вијека, које је у палеографском смислу ријечи нешто старије.8Могуће је да су оба писара Гомионичког четворојеванђеља и Четворојеванђеља из Архива САНУ
припадали истој радионици која је производила књиге високог квалитета. Писар
АСАНУ 277 оставио је на једном мјесту у Матејеву јеванђељу и биљешку која
доказује да је словенски текст активно контролисао према великом броју њему
доступних грчких јеванђеља: тако писано ѥсть вь всѣх
ь грьчскыих
ь
тетраваггел
хь (77б). Та радионица могла се налазити у некој од ћелија, скитова
или пиргова који су припадали манастиру Хиландару.
Датовање овога кодекса остаје донекле спорно. Светозар Душанић је у књизи
препознао три водена знака: (1) воловска глава с вертикалном цртом међу роговима
на чијем врху је звијезда, у двије варијанте (са широком и издуженом главом), (2) три
брда у кругу с вертикалном цртом, (3) јелен усправљен на стражње ноге. Иако је
располагао подацима из литературе који су говорили у корист XIV вијека, он се
опредијелио за датовање хартије с воловском главом као „најмлађе хартије
заступљене у рукопису“ у 1436. годину, како је нашао код Николаја Петровича
Лихачова далеке 1899. године,9 а не како су о њој писали В. А.Мошин и С. М. Траљић
1957. године.10 За њега је ово гранична година за вријеме настанка рукописа, па је,
стога, „несумњиво“ да рукопис „не може бити млађи од прве половине петнаестог
столећа“.11 Ово није у сагласности с датовањем с прве стране Гласника, гдје је
илустрацијом из Четворојеванђеља најављен одговарајући текст, и гдје је речено да
је рукопис настао крајем XIV – почетком XV вијека. И летимичним увидом у албуме
водених знакова увјеравамо се да хартија рукописа припада временском интервалу
око 1390–1400. године.12 Зато, да би се помирило палеографско и филигранолошко датовање, од којих прво говори у корист ¾ XIV вијека, а друго у корист посљедње
деценије XIV вијека, потребно је поновити филигранолошку анализу на лицу мјеста,
у раду са самом рукописном књигом. Увид у водене знакове можда би пружио и неке
податке о листовима додатим у рестаурацији у XVIII вијеку: на примјер, да ли
припадају првим деценијама тога стољећа.
Гомионичко четворојеванђеље вриједан је споменик српске средњовјековне
писмености који заслужује подробнија испитивања – кодиколошка, филигранолошка,
језичка, текстолошка итд. То је један од неколико најзначајнијих и најстаријих
рукописних споменика који се чувају и данас на простору Републике Српске.