Виктор Савић
„ПОВЕЉА БАНА КУЛИНА“
(1189)
„Повеља бана Кулина“ заправо је Заклетва босанског бана Кулина дубровачком
кнезу Гервасију (локално Крвашу) и свим дубровачким грађанима из 1189. године, у
којој бан обећава да ће им, док је жив, бити прави пријатељ и да се сви дубровачки
трговци могу кретати по територији под његовом управом без икакве штете или
надокнаде (осим уколико га сами не дарују), и да ће им он пружати све неопходне
добронамерне савете и помоћ. Свечани чин заклетве праћен је призивањем Бога и
држањем Светога јеванђеља (књиге).
Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.
Да би се правилно разумела појава овога документа, он се мора сместити у
одговарајући контекст. У њему се директно појављује бан као ауктор (о Дубров –
чанима се говори само у 3. лицу) који безусловно обећава повлашћен статус Дубров –
чанима на територији под својом контролом, без обавезе плаћања царине. С друге
стране, пак, једнак статус у састављању документа види се међу правим уговорним
странама у Уговору великог жупана Стефана Немање и дубровачког кнеза Гервасија
и осталих дубровачких првака, састављеном 1186. године, у којем се склапа мир и
утврђује слободна трговина за обе стране. Дакле, нити је Заклетва бана Кулина
„најстарији државни документ код свих јужнословенских народа и држава“, нити је
доказ „босанске самосталности“ или „једнакости Босне с другим државама тога
времена“, нити она сама по себи доказује да је бан Кулин „суверени владар“. Босна
тога времена наизменично је под врховном влашћу Византије и Угарске; изнад ње у
номенклатури феудалних држава – што Заклетва недвосмислено показује – стоји чак
и град Дубровник. Уз Немању потписник на Уговору је и његов старији брат који
удеоно влада Дубровнику суседном облашћу, Хумом, с којом се град непосредно
граничи – кнез Мирослав (1186). У овоме времену нема никакве „босанскохерце –
говачке државе“, и не само зато што је Хум саставни део Рашке, него и зато што је та
област прозвана „Херцеговином“ тек након што је њен феудални господар Стефан
Вукчић Косача узео за себе титулу „херцега од Светога Саве“ (Светога Саве Српскога
– сина Стефана Немање), 1448. године.
Да би се разумео пун смисао свечаног писања Заклетве локалног господара,
бана Кулина, мора се имати у виду чињеница да је њој, и пре свега састављању
Уговора, претходио рат између државе Стефана Немање и Дубровника 1184–1186,
који је уследио у угарско-византијским и српско-византијским сукобима на ширем
простору до којих је дошло након смрти византијског цара Манојла I Комнина 1180.
године. Сукоби су окончани Уговором 1186, а Заклетва из 1189. само је завршни чин
регулисања односа између Дубровника и његовог залеђа. Управо у овоме времену се утврђује баланс међу интересним зонама Угарске (област бана Кулина и др.) и
Византије (држава Стефана Немање и др.), до краја одржавања Византијске царевине
са седиштем у Константинопољу (1204). Зато нови римски папа Климент III,
потврђујући дубровачком архиепископу положај и територију која је под његовом
јурисдикцијом, сужава тај простор на део Србије који се зове Босна, „regnum Servilie
quod est Bosna“ (Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, II (1101–
1200). Collegit et digessit T. Smičiklas, Zagrabiae: JAZU, 1904, 207), јер се подразумева
да је остатак Србије у интересној зони Византијске цркве. Исто ће чинити и остале
папе у наредним деценијама јер се под Србијом тога времена и даље (од најстаријих
времена) подразумевала Рашка с припадајућим областима и малена област Босна,
ограничена на горњи ток реке Босне, даље на југ и запад од рекâ Саве и Дрине, не на
простору како се то данас упрошћено подразумева.
Заклетва бана Кулина писана је уставном ћирилицом канцеларијског типа,
обликованом у источнијим српским областима. Нема у њој никакве „босанчице“, а и то на
шта се термин „босанчица“, подметнут у хабзбуршким окупационим фалсификатима с
прелаза XIX/XX века, односи, још није постојало крајем XII века (уп. речи оснивача научне
јужнословенске палеографије, емигранта из времена након Октобарске револуције,
објављене у [Северној] Македонији: „Сосема е јасно дека босанчицата е српска кирилица
и секое негирање на овој факт е неосновано и ненаучно“, Владимир Мошин. Словенска
палеографија. Приредил проф. д-р Сотир Голабовски. Скопје: Менора, 2000, 121).
Правопис Заклетве је идентичан ономе који се примењује у потписима великог жупана
Стефана Немање и кнеза Мирослава 1186. године, као и у Оснивачкој повељи манастира
Хиландара монаха Симеона [Стефана Немање] 1198/1199. године. Тај правопис је на
специфичан начин другачији од правописа Ктиторског натписа бана Кулина, нађеног у
Мухашиновићима код Високога, из нешто ранијега периода. То значи да је правопис
Заклетве, као и правопис који ће потом владати у Босни, усаглашен с правописом који је
владао на истоку српске територије. Генетске везе књижевних текстова из потоње Босне
и већега остатка Србије (доцније претежно јединога и називанога „Србијом“) добро су у
науци, такође, познате. Језик Заклетве бана Кулина структурно-граматички је идентичан
језику потписа великог жупана Стефана Немање и његовог брата, затим језику Повеље
Стефана Немање Сплићанима из 1190–1194. године, деоницама писаним на вернакулару
у Оснивачкој повељи манастира Хиландара монаха Симеона 1198/1199. године (у повељи
је диглосија – српскословенски комбинован са старосрпским) итд.УЗаклетви нема чак ни
фонолошких елемената који би се могли очекивати с обзиром на потоњи развој локалних
говора с територије Босне, тј. у говорима тзв. „централнобосанске зоне“ (в. Асим Пецо.
„Повеља бана Кулина у свјетлости штокавских говора XII и XIII вијека.“ Осамсто година
Повеље босанског бана Кулина (1189–1989). Сарајево: Академија наука и умјетности
Босне и Херцеговине, 1989, 73–74).
Заклетва бана Кулина се ни писмом, ни правописом, ни језиком суштински не
разликује од других српских докумената свога времена. У њој су, дакле, обично
српско писмо, правопис и језик с краја XII века. Босна из XII века не може се
изузимати из свога контекста и не може се један документ сагледавати ван целокупног
историјског корпуса посведоченог у документима X–XIII века на грчком, латинском
и српском језику.