Видосава Арсенијевић

ЗАЛЕЛЕЧИ СОЈКО

Залелечи, сојко,
Искала те клетва,
Не дангуби
Жетву започету,
Не одгађај несаницу свиту,
Не ружи се јатка вилајету,
Што ти име у недрима носи,
Што ти бусен грцајима коси,
Плетенице уздасима проси,
Па ти не знаш чија си и ко си
Певај, сојко,
Дарива те судба.

ТИ МЕ, ПЕСМО, РЕЦИ

Сневала сам песму неког чудног спева,
Понесе ме звезда неког туђег неба,
Спознала сам, зору уранак издели,
Зачарано вече смицај не зацели.

Смишљала сам песме разиграном колу,
Неком туђом снагом измицала болу,
Неисцрпне мисли, хармонија бледих,
Сонатом живота зваше сваки стих.

Оро беше коло без иједне мане,
Жалосно му беше с јутром да нестане,
Неуморно певах да му срећа траје,
Ритам слух уходи, синтагма одаје.

Мелодија чудна од вајкада знана,
Превазиђох себе римом понесена,
Гласно рекох песму, освоји нас,
Ја препознах песму, ал` не познах глас.

Кад бих само могла стиха да се сетим,
Зауздана зоро шта то љубав беше,
Ех, што не умем осоколит глас,
Ти би, песмо, знала да измолиш спас.

Да се сама каже само кад би хтела,
Све би лако било не бих звезду клела,
Кад бих прозборила из љутих дубина,
Ти би , песмо, знала да си ми судбина.

Симфонија јутра горела би сјај,
Јеванђеље слога надживело крај,
Заплакаћу горко да Сунце озебе,
Ти ме, песмо, реци, ја не умем тебе.