Вера Хорват
„ЉУБАВНИ РЕГИСТАР“
„Наш свет је доиста био ручни рад./ А онда смо се пробудили“.
(„Летња школа“, Драган Лакићевић)
(„Летња школа“, Драган Лакићевић)
У новој књизи Драгана Лакићевића, прича „Љубавни регистар“, заузела је
посебно место као закључна и она која је збирки одредила наслов.
Имплицитно или експлицитно, она се одражава у готово свим осталим
приповеткама у књизи, али њени корени сежу и до других књига овог аутора.
Посебно је, чини се, снажна њена кореспонденција са књигом Лудачки рукопис, јер
се обе ове књиге баве истом провокативном темом од које Лакићевић – због њене
ваздашње актуелности и преобиља материјала који нам свакодневица нуди – не
одустаје, свестан своје улоге хроничара и браниоца миноритета. То је тема
здробљеног Јаства и схизоидног дивидуума, насталих као последица социотектонских поремећаја у структурама које смо доскора сматрали непомеривим; то је
тема вртоглаво убрзаног траћења бивства савременог човека, његовог духовног
иметка, његове парусије.
У оквирима нове збирке, тема „Љубавног регистра“ има своју најаву у цитату
из прве приповетке, а који је послужио и као мото овог текста: „Наш свет је доиста
био ручни рад. /А онда смо се пробудили“. Овај многозначни исказ премашује оквире
задате контекстом приче у којој се налази (Летња школа). Он се може разматрати
самостално као философема, али овде ћемо се ограничити на његову интеракцију са
причом „Љубавни регистар“.
Ми, људи из друге половине двадесетог века, учили смо, сматрали, веровали,
кладили се на једно, а време – у смислу и облику сенке надолазеће епохе, показало је
да се пред нашим очима одиграва инвазија нечег сасвим другог: превредновања
етичких и свих других норми и граница, превласт симулакрума над аутентичним и
понор одсуства смисла. Једна од најнеупитнијих вредности, која оправдава сâм смисао
битисања, тиче се свакако љубави – оне коју, којој и о којој певају песници свих
(досадашњих) времена. Ако и све ишчезне, љубав ће опстати. Рraesumptio sine qua non!
Али ми живимо у најчуднијим временима, у којим, додуше, није још све
нестало, али се, укључујући ту и љубав, у убрзаној деконструкцији некадашње Гозбе
расуло, рашчовечило, извитоперило као у кривом огледалу, заковитлано глобалним Ел
Нињом… И какво је онда данас лице љубави?! Онакво како га у Ich-erzählung-у, из
скрпљених рестлова реалности, пачворком смутних мимолетних љубавних
(љубавних?!) сусрета у свом лету изнад кукавичјег гнезда, дочарава јунакиња
Регистра? Ова повест – на први поглед питка, толико, да је читалац прима као исповест
старлете са стажом која своје успомене увија у станиол и лепи им етикету „Љубав“ –
крије, као што то већ бива код Лакићевића, дупло дно смисла и сложен ауторски
поступак.
Пажљивијем читаоцу неће промаћи симултани контраст, антитеза или,
назовимо га тако за ову прилику – Платонов регистар љубави. Мудри антички
мислилац љубав је расплео на седам нити, разложио на седам боја, поделио на седам
врста: eros, filia, storge, ludus, pragma, filautia… Трагове свега поменутог, иако у
ослабљеном, деградираном облику, налазимо и у монолозима лирског субјекта
маестрално оркестрираног Регистра. Има их тачно шест. Једно лице, оно најважније
– ћутке поручује аутор, драматично недостаје.
А белина на последњој страници тако је изазовна, да читалац пожели да на
њој, својом руком, напише име те љубави: Аgape. Да направи равнотежу. Одложи
пад. Хепиендом заврши ’Регистар Љубави‘.
