Вељко Кнежевић
СТРАДАЊЕ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ
Књижевни живот Владана Деснице, једне од најзанимљивијих појава
модерне југословенске белетристичке прозе, у толикој мери је испуњен
парадоксалним „необичностима“ и „неочекиваностима“
да се о њему може говорити о тзв. „случају“.
Загорка Калезић
Име Владана Деснице помиње се са поштовањем, а књижевна критика га
ставља у сам врх наше књижевности, тамо гдје су Андрић, Црњански, Меша,
Станковић, Матавуљ… Рођен у Задру 1905. године у тадашњој Аустроугарској, умро
је 1967. године у Загребу. Његов књижевни опус обимом није велик, али је уз Андрића
једини писац чија умјетничка проза има најмање падова. И поред тога он је веома
мало познат и још мање читан. О њему се последњих година доста више говори и
пише. Највише чији је, а много мање о његовим дјелима. Најмање се говори о
његовом страдању а оно је образац страдања српског народа у авнојевској Хрватској.
Ни један писац у бившој Југославији није толико нападан као што су дежурни
хрватски критичари нападали Десницу.
Почело је са изласком његове прве књиге, невеликог романа Зимско љетовање
1950. године. То је само био повод. Прави разлог је сасвим другачији. Политички.
Напад на Десницу поклапа се са општим нападом на српске политичаре у тадашњој
Хрватској. Наиме, тада почиње „сјеча“ српских политичких првака. Србе је требало
обезглавити, а то се постиже уништавањем виђенијих људи. Најприје креће напад на
Душка Бркића, најобразованијег и човјека на највишој функцији, потпредсједника
Владе НР Хрватске и Рада Жигића, министра у тој Влади. Ради се о истакнутим
партизанским командантима. Њима се спочитава да су присталице Информбироа, а
оптужницу против њих по замисли главног вође Владимира Бакарића, требао је да
подигне Ћаница Опачић, легендарни партизански командант са Кордуна, такође
министар у истој Влади. Поучен горким искуством из 1944. године кад је вођен,
касније добро скриван „Кордунашки процес“ у којем је заједно са Бркићем судио и
пресудио групи српских партизана интелектуалаца у монтираном процесу у режији
Хебранга и Бакарића, он је то одбио да уради. Бакарић и његова клика су на
оптужницу ставили и самог Ћаницу.
У том колу нашао се и секретар СДК „Просвјета“ из Загреба, друштва које је
основано ратне 1944. године у Глини, Богољуб Рапаић, иначе народни посланик. Док
истакнути партизански команданти одлазе на „партизанско љетовање“ на Голи оток, аутору Зимског љетовања измјењено је „књижевно љетовање“, није проглашен
„мртвим“ (као Црњански) али му се спремала књижевна смрт. Наиме требало га је
одстранити са књижевне сцене, тј. из јавног живота. Побуњени Срби су истицали
апсурдност да Хрвати гину на источном бојишту, кољу по Кордуну, Банији и Лици,
а Срби се боре у НОП-у за стварање слободне федеративне Хрватске.1 Српске
устанике на Кордуну водили су челни људи КПХ. Хрватска клања српског живља
давала су војску хрватским комунистима. Њима је било строго забрањено палити
усташке куће у селима одакле су долазиле хорде убица и пљачкаша. У тим селима
пожељно је било „раскринкавати четнике Драже Михаиловића“. Требало је са собом
обавезно носити хрватску заставу. Мислећи Срби нису били пожељни у Партији. Они
су представљали „болесно слијепо цријево“.
Обрачун са Србима, министрима у Влади НР Хрватске усљедио је због
њихових протеста у вођењу политике Владе према српским крајевима. Одмах по
ослобођењу земље Влада је почела игнорисати све оно што је врх КПХ у току рата
обећао ЗАВНОХ2 Србима који су чинили већину у партизанским јединицама. Иначе
ЗАВНОХ се све мање спомињао, како се не би спомињали Срби и њихова права. У
политичком ријечнику доминирао је АВНОЈ. А Десница је дошао у Загреб у
партизанској униформи као чиновник ЗАВНОХ-а, дан након уласка партизанских
јединица. Зато ће и бити сумњичен од, за Србе врелог љета 1950. године! Одричући
се ЗАВНОХ-а одрицали су се Срба, па тако и Деснице. Знали су они врло добро да
је управо у Јајцу извојевана њихова друга побједа (прва је била 10. априла 1941.
године) тј. ударен темељ разградњи Југославије. Уклањање српских политичара и
круга око њих било је у функцији потирања српског националног идентитета.
Да су они били Информбировци нема ни једног јединог доказа. У то вријеме
то је био најзгоднији изговор за њихову политичку ликвидацију. Ако нису имали
доказа имали су послушне Србе који су тај прљави посао одрадили. Хрватски нацио-
налкомунисти не спроводећи дата обећања су тако рјешавали „српско питање“. То
„питање“ се свело на остатак „закланог народа“. То је та „трећа трећина“ доглавника
Миле Будака. Познато је да је управо обзнанио рјешавање „српског питања“: једну
трећину побити, једну трећину прекрстити, једну трећину протјерати у Србију. Ту
„трећу трећину“ требало је да ријеше људи који су се до 1943. године са доглавником
возикали по Загребу (В. Бакрић). Другу (Будакову) трећину рјешавао је надбискуп
Степинац, који је код хрватских националкомуниста био позван на све свечаности
(прославе 1. маја, засједање Сабора и слично), чему се жестоко противио Душко
Бркић. Онда је он позивао и јединог владику у четири епархије Српске православне
цркве са којим је Бакарић одбијао да се рукује. Бркић је предлагао да се Патријарх
Гаврило прогласи народним херојем због свега онога што је чинио за вријеме немачке окупације. Један од начина је била колонизација у Србију, а други, не развијати српске
крајеве, и тако присилити тамошње становништво да иде „трбухом за крухом“.
Срби који су се запошљавали по хрватским градовима због тамошње
атмосфере одрицали су се своје националности у корист југословенства, а њихова
дјеца, поготово из мјешовитих бракова, постајали су Хрвати. Срби су тамо увјек
важили за „реметилачки фактор“. Све хрватске политичке елите, укључујући и
хрватске комунисте су имале исти „проблем“. Проблем Срба. Сви они били су
надахнути правашком идеологијом „оца домовине“ А. Старчевића. Дуго је скривана
истина о политици КП Хрватске о њиховој намери да прошире своје дјеловање и на
БиХ тј. да дјелују као КП НДХ (састанак Будак, Лорковић – Хебранг, Бакарић 17.
априла 1941. године). На сједници ЦК КПХ 13. јула 1941. године у Загребу челни
човјек хрватских комуниста (А. Хебранг) је устврдио да је стварањем НДХ остварен
сан хрватског народа. А у томњиховомсну до тада је страдало више од 200.000 Срба.
Тај ужас није реметио њихов сан.
Педесетак година касније, будући први предсједник нове НДХ је то поновио на
Конгресу своје странке и послије тога супериорно побједио на изборима. А не треба
сметнути с ума да је он био партизан, члан КПХ, Титов генерал, предсједник ЈСД
„Партизан“, директор института за Историју радничког покрета… Чули смо од његовог
насљедника да су Хрвати два пута побједили у Другом свјетском рату. Први пут 10.
априла 1941. године, уласком њемачких тенкова у Загреб, кад је Трг Бана Јелачића
постао „Цвјетни трг“. А други пут 29. новембра 1943. у Јајцу, гдје је стварањем
република-држава ударен темељ разградње Југославије. Њихову републику тј. побједу
доњели су им српски партизани који су дотад чинили 80% бораца.
Уклањањем Богољуба Рапаића из „Просвјете“, она практично престаје бити
српска установа. Треба рећи да су сва тројица српских политичара (Бркић, Жигић и
Опачић) били у управном одбору „Просвјете“.
Требало је једину српску просвјетно-културну установу начинити анацио –
налном као прву претпоставку за асимилацију. И то им је добро функционисало.
Убрзо ће новине недјељник „Српска ријеч“ промјенити име у „Просвјета“ (!) и
постати мјесечник, часопис за просвјећивање села, а онда и бити укинуте чим су у
њој почели провијавати српски тонови (1971. године). А тзв. „урбаним“ Србима
остају „заједничке“ тј. хрватске новине и часописи под изговором да би их српске
институције водило у гето. Како народ који чини половину становништва Југославије
може бити у гету? Тако што су се они понашали као суверена држава.
Крајње је цинично да је српском народу у рату било потребно културно
друштво (Просвјета), новине (Српска ријеч), пјевачко друштво (Обилић) „кад се гине
да се пјева“, а у миру је све то било сувишно. Дакле, изучавање своје историје,
његовање свог језика и писма, фолклора и пјесме води нечему што је крајње лоше по
тај народ. Нова гарнитура српских политичара (Бакарићеви Срби) на челу са
Душаном Драгосавцем заступали су такво мишљење и тако остали у својим
фотељама све до стварања нове НДХ. Тај период слободни српски интелектуалци су
називали „драгосавштина“. Националне културне институције српски народ је имао
у Хабзбуршкој монархији, и оне су му послужиле да под туђинском влашћу сачува
своју националну особеност. А хрватски комунисти управо то не дозвољавају, а оно што је створено у рату, укидају. Срби су између два рата своје националне и културне
институције замјењивали југословенским. На тај начин извршили су националну
демобилизацију. Зато хрватским националкомунистима није било тешко да проведу
свој антисрпски план. Далматински су се Срби највише истицали у непримању
југословенства3. То је нарочито дошло до изражаја 1939. године када су се одупирали
стварању Бановине Хрватске. Зато ће их хрватске комунистичке власти „наградити“
неоснивањем пододбора „Просвјете“ у Далмацији. Први који је основан у Задру 1971.
године у доба такозваног „хрватског прољећа“ изазвао је праву узбуну у Загребу. Иста
ствар ће се десити оснивањем СКД „Зора“ у Книну 1989. године.
Далматински Срби створили су најбоље епске пјесме међу западним Србима.
Српске народне пјесме које је Вук сакупио и издао не само да су чувале српску
народну свијест код српског народа у Хрватској и Далмацији него и његов језик
(Пјесма о мајци Југовића записана је у Плашком – Владика ЛукијанМушицки, а једна
од најљепших пјесама српског језика „Ропство Јанковић Стојана“ настала је у
Северној Далмацији). Пјесничко предање постајало је усмена народна хроника. Тако
је одржаван континуитет историјског памћења и свјест народа о свом поријеклу.
Епска вертикала српске историје у Далмацији сачувана је у пјесмама о Јанковић
Стојану и његовим ускоцима… о знаменитој Кули. А Десница је потомак, по женској
линији, Јанковић Стојана. Тако је и насљедио његове Дворе. На Кулу су Срби гледали
као на какав сакрални објекат. Она је била свјетионик слободе и Српства.
А управо ту, код Куле Јанковић Стојана из које је потекло гесло „ласно ћемо
ако јесмо људи“ сачувана је епска вертикала српске историје народа Сјеверне
Далмације. Код ње је на Ђурђевдан 1971. године одржано најнеобичније књижевно
вече. Хрватске власти нису дозволиле да се оно одржи у Задру због учешћа Б.
Црнчевића и М. Булатовића па је организатор, пододбор Просвјете, одабрао Ислам
Грчки који је на територији општине Бенковац. Неколико хиљада људи са српским
заставама и заставама „Црвене звезде“ дочекало је групу српских књижевника из
Београда (Десанка Максимовић, Д. Ћосић, Б. Михајловић-Михиз, Д. Михаиловић,
А. Исаковић, М. Булатовић, М. Бећковић, Д. Радовић и Б. Црнчевић). Хрватске власти
су манифестацију осудиле, а београдска штампа („Политика“) им се придружила у
складу са нашим „духом самопорицања“.
Ту вертикалу требало је пресјећи преко Деснице. И ту се нису бирала
средства.
Десница није само добар писац, већ је по ономе како је деловао, о чему је
писао, до чега држао, један од носилаца културног и језичког идентитета српског
народа у Хрватској. Његово широко образовање чинило га је супериорним у полемикама. Он се на књижевној сцени појавио средином тридесетих година у „Магазину Сјеверне Далмације“ есејима о Доситеју (и Његошу) и о Мирку Королији, српском
пјеснику из Далмације. „Магазин Сјеверне Далмације“ часопис је далматинских
Срба, а назив потиче отуда што је Сјеверна Далмација српска (излазио је у Сплиту
пошто је Задар припадао Италији). Покренуо га је заједно са оцем Урошем, српским
политичким прваком властитим средствима као настављачем „Србско-далматинског
магазина“ Божидара Петрановића који је са прекидима и у различитим местима
излазио од 1836. до 1873. године, баштинећи тако традицију „Сербско-далматинског
магазина“ из 1768. године, најстаријег књижевног часописа у Срба, кога је уређивао
Захарије Стефановић Орфелин. Ту је објавио и своју прву приповетку „Животна стаза
Јандрије Кутлаче“, али и некролог краљу Александру, што му се није могло ни
заборавити, ни опростити.
Десницу је жестоко напао дежурни хрватски цензор Јожа Хорват у београдским „Књижевним новинама“, а да књига још није стигла до читалаца! Наиме, само
три-четири дана након што је књига изишла из штампарије у Загребу, нападнута је у
Београду, а да није ни стигла у београдске књижаре. Кад пре је Хорват њу прочитао,
написао „критику“ и како је послао у Београд? Новине су већ морале бити у
штампарији, или на путу за њу. Очито је, дакле, он читао рукопис! Али, чему толика
журба? Неко је изгледа дао знак за почетак хајке. Како је роман добро прихваћен од
неколико талијанских слависта, Десница ће бити додатно нападан и због тога.
Означен је као идеолошки неприхватљив писац. Замјерало му се како у његовим
делима недостаје приказа НОБ-а и револуционарних надахнућа. У „Зимском
љетовању“ партизани се, готово, и не спомињу, а сељаци су незаинтересовани и
дезоријентисани за револуцију. Али се зато помиње бомбардовање Задра први и
једини пут. Задар је бомбардован 52 пута иако је у њему био само један пук њемачке
војске (2000 војника) и није имао никакав стратешки значај. Али је требало
протјерати Талијане и створити од талијанског хрватски град („најхрватскији“ М.
Трипало 1971. год.) етнички најчистији од 1991. године!
Покушај Деснице да одговори на критику и напад није успио из разлога што
је свемоћни Јожа Хорват „затворио“ све часописе и новине. Одговорни уредник
„Књижевних новина“ Јован Поповић није желео објавити Десничин одговор. Прва
прилика да проговори о свом роману указала се на Радио Загребу. За почетак августа
биле су предвиђене две емисије. Једна, интервју је била снимљена, али је без
објашњења скинута са програма. Његов одговор „О једном граду и о једној књизи“
објавиће провинцијска „Задарска ревија“ 1954. године. Хорват који до тада никада
није видео ни Задар, ни „Смиљевце“ (Смиљевци су село у задарском залеђу, а могу
бити Десничин Ислам Грчки, Кашић, Смилчић, Смоковић…) „брани“ исте од човјека
који је у Задру рођен и растао (до своје петнаесте године). Велики део свог одрастања
Десница је проводио у Исламу Грчком, на свом породичном имању. Лично је два пута
доживио бомбардовање у Задру, а већи део рата је провео у свом селу.
Сам Десница, у том одговору каже: „Моја књига „Зимско љетовање“ дочекана је
спремно и необично пријеком реакцијом Јоже Хорвата који је без претјераног
удубљивања у материју покушао да књигу ликвидира са тридесетак редака у „Књи-
жевним новинама“ (бр. 26 од 27. јуна 1950). Жестина тог написа дала је инто нацију онима
који у сличним пригодама нетремице изгледају какав миг или знак „одозго“, а осукнула
и привремено ушуткала оне који су можда имали друкчије мишљење о књизи.Утој својој
биљешци Јожа јеХорват нашао, kurz und gut, да је „ту све јадно, прљаво, ситно, жалосно,
мрачно, незанимљиво и неразумљиво, и живот и књига о том животу“, па је закључио
рефлексијом како бивају „пусте и досадне странице чак и доброг писца кад изгуби додир
с родном земљом и људима који живе у њој“. На тај кратки напис одмах сам покушао да
пружим објашњења овим чланком, који је, због разлога, који леже ван мене, ето остао
необјављен до дан данас.“ Идеолошка дисквалификација била је тек ефикасно средство
за његову елиминацију из јавног тј. књижевног живота.
За тај оглед Радомир Ивановић је рекао: „Писац је у њему одржао право
предавање своме малициозноме опоненту из историје Задра, савремене социологије,
психологије града и теорије књижевности (По сунчаном сату, Н. Сад – Б. Лука, 2001.
г, стр. 110)“.
За разлику од тада свемоћних хрватских критичара који покушавају да
Десницу обесхрабре и књижевно потпуно ућуткају Вељко Петровић и Александар
Тишма имају веома добро мишљење о његовим дјелима.
Међутим, није то био напад на роман, јер и сами нападачи (Ј. Хорват, М.
Франичевић, И. Дончевић и др.) признавали су умјетничку вриједност књиге. Они су
под плаштом одбране „Смиљевчана“ – Десничиних сусељана напали њега.
Да се ради о нападу на њега, а не на роман говори податак да је одмах усљедио
бојкот његових превода.Уписму Вељку Петровићу (од 11. јануара 1953. године) он каже:
„Готово ни једна једина моја објављена ствар није прошла без заједљивог и злобног
нападаја, а сваки иоле повољнији осврт, било наше или иностране критике на мој рад
изазвао је запјењену реторзију. А на све то систематски ми је онемогућивано да у јавној
штампи одговорим… Укратко, сад је стање дотјерало дотле да сам готово сасвим
парализиран у мом раду и лишен могућности да, ма шта, овдје објављујем (водећи
часопис у Хрватској „Република“ већ готово двије године није објавио ништа мога, а
одбио ми је, под разним изговорима, 26 пјесама, неколико превода Пушкина, Леопардија,
Фоскола, више понуђених чланака итд. – усве преко тридесет и неколико радова)“. Све
до пишчеве смрти овај часопис није објавио ниједан његов прилог, ни поезију, ни прозу.
Њега је требало уклонити и тако пресјећи духовну вертикалу српског народа. Али ни то
га није поколебало. Показало се да његовим венама тече крв Јанковића.
На питање новинара Радио Београда: да ли је епска жица код њега води
порекло од његовог славног претка Десница је одговорио: „Не знам, осим, ако се
Стојанова активна храброст у мени претворила или дегенерирала, у готово
бесконачну моћ „долготерплења“.
И у Београду нису имали разумјевања за њега. Србија се није хтјела ни смјела
мјешати у судбину Срба ван Србије. У писму Живану Милисавцу Десница се жали:
„читам у „Књижевним новинама“ да је ових дана једна Дончевићева књига изишла
у Београду, код „Просвете“ – књига „Пред зору“, у ствари шесто или седмо издање
истог материјала. Тиме су ето добили сваки своју књигу у Београду и то на ћирилици,
одреда сви прозаисти из Хрватске: Колар, Калеб, Шегедин, Маринковић, Симић4, па чак и Барковић – сви осим мене. Томе треба надодати да ни загребачка издања већине
тих књига нису ни издалека исцрпљена, док је моје „Зимско љетовање“ издато 1950.
године у 5.000 примерака, већ одавно исцрпљено, а да нико ни не помишља на друго
издање. Такво стање Меша Селимовић је изнео у писму Миодрагу Максимовићу
1964. године: „Да смо Шиптари, да смо Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком
кључу узети у обзир. Али ми смо Срби из Босне!“ (тј. Срби ван Србије. – оп. В. К.)
(„Необјављена писма Меше Селимовића“, Кораци, Крагујевац, број 3-4, 1987.
година). Наиме, оно су само спроводили политику незамјерања. Као што му је
сарајевски „Живот“ објавио одговор фра. Марку Косору тако је и цетињско
„Стварање“ (бр. 7-8 1954) објавило изврстан превод Леопардијеве пјесме „Жуква или
цвијет пустиње“.
У писму Еросу Секвију, проф. талијанистике на Беогардском универзитету и
књижевном преводиоцу, од 24. јула 1954. године Десница каже: „Завршио сам,
(најзад!) некакву дуљу прозу, „лирски романчић“ како је ја називљем… Сад, ја бих
нарочито желио имати тај рад преведен на талијански. … Вјерујем да Вам тај рад не
би био од неке нарочите тешкоће јер су и материја и изражајни начини и форме такви
да се кудикамо лакше и продорније даду изразити на талијанскоме него на нашем,
што сам обимно искусио при писању“. А у писму Е. Д. Гоју (06. августа 1958)
енглеском слависти који преводи његова „Прољећа…“ пише: „ Сва објашњења на
мјестима гдје сте и само мало у сумњи или недоумици даћу Вам врло радо, а неке
реченице, изразе или пасусе написат ћу Вам на неком другом језику (француском или
талијанском). Наиме, многа сам мјеста и мислио на тим језицима, па сам им морао
тражити најпогоднији адекват на нашем језику“. Свеједно, што је он мислио на
талијанском језику, за њега су „преводилачка“ врата била затворена („ударају га по
стомаку“! омиљена фраза Ј. Броза).
Онемогућавање да му се објављују преводи значило је „ударати га по
стомаку“. А он сам каже да је напустио мјесто шефа правне службе у Министарству
финансија НР Хрватске јер је мислио да ће управо преводима обезбедити материјалну
сигурност својој породици (а имао је четверо дјеце и незапослену супругу).
Са уредником Живаном Милисавцем имао је присне односе. Како је живио на
ивици егзистенције био је приморан и слободан да га замоли да му хонорар пошаљу
и прије него што се објави оно што им је он послао. У писму Милисавцу Десница
каже „… лијепо бих Вас молио да ми обрачунате и дозначите хонорар и за овај прилог
и за новелу не чекајући да буду штампане. На ту неукусност, вјерујте нагони моје
књижевничко „крухоборство“ на које ме осуђују методе и мјере оног полубојкота
који се још увјек према мени примјењује“.
Послије напада на „Зимско љетовање“ услиједио је и напад на приповјетку
„Пред зору“ која је изишла 1949. године у водећем часопису за књижевност и културу
„Република“ и која је тада изузетно добро примљена од стране критике. Али када је
по четврти пут за двије године објављена у зборнику „Пут у слободу“ нападнута је
од стране Ђуре Шнајдера у листу „Напријед“ под уредништвом Јоже Хорвата!
Десница о том у „Прогутаним полемикама“ каже: „И сад опет ударамо главом у нову
необјашњивост: како то да су је сви истакнути наши књижевници објављивали и
прештампавали, и да дотел ни једном рјечју критика није замјерила ништа од онога што сад индигира Ђуру Шнајдера? А чудно је и то како је један те исти Јожа Хорват
о новели „Пред зору“ имао једно мишљење као уредник „Социјалистички преображај
села“, а сасвим друго мишљење као уредник културне рубрике листа „Напријед“.
Како је приповјетка „Пред зору“ постала лоша, тако ће много година посље „Зимско
љетовање“ постати одличан роман! По мишљењу данас водећих хрватских
књижевника М. Јерговића и И. Ловреновића оно је уз Андрићеву „Проклету авлију“
најбољи роман „штокавског говорног подручја“.
Године 1952. када је изашла његова збирка приповједака „Олупине на сунцу“
дочекана је са шутњом. Вјекослав Калеб се постарао да у Загребу ни у једном листу
и часопису не буде објављена рецензија. Чак ни у „Хрватском колу“ органу Матице
Хрватске која је књигу издала. (Калеб је био секретар Матице Хрватске и уредник
„Хрватског кола“). И још нешто веома занимљиво, није регистрована у њеном
„Библиографском билтену“! Таква „грешка“ није се десила никоме и никад. Слаба
дјела се не критикују, преко њих се прелази ћутке, али ово дјело није слабо.
„Олупине…“ су добиле награду Савеза књижевника Југославије као најбоље дјело у
1952. години. Хрватски члан жирија И. Дончевић се оградио од ове одлуке. Праву
узбуну изазваће рецензија (позитивна) Мирка Жежеља у НИН-у. Сад је критичар
Жежељ постао предмет оштре критике.
Иако му 1952. године „Борба“ необјављује козерију Администрација
умјетности одмах су се јавили „препознати“ и жестоко га напали. Поновила се пракса
да се његов рукопис достави тамо „гдје треба“. Кад му се није могао оспорити његов
књижевни дар, услиједио је напад на његов језик. У часопису за културу хрватског (!)
књижевног језика „Језик“ у два наставка га је напао извјесни фра Марко Косор. (Језик
II/1, 1953. год. и II/3, 1954. год.). Ту полемише са Десничиним текстом: „Поводом
пријевода“, „Пријеноса“ итд. Ништа не би било чудно да тај Десничин текст није
„стар“ четири године (Република број 4, 1949. г.). Тада кад је објављен , није изазвао
ничију реакцију. Али, то је било прије љета 1950, пре хајке на највиђеније Србе.
Непосредни повод Деснице за тај текст је девето издање Броз-Боранићевог Хрватског
правописа из 1904. године. Ту се он успротивио кроатизацији свог вуков(ск)ог
српског језика. Било је то поновно увођење тзв. Кориенског правописа „на мала
врата“. Истурен је фратар од којег су се „дежурни“ могли лако оградити, ако устреба.
Странице му је уступио сарајевски часопис „Живот“ 1954. године. Свеједно, њега ће
загребачка штампа упорно „пријеводити“ у духу тог истог Правописа.
Само да споменемо један његов текст о Антологији наше новије поезије на
талијанском. Редакција је дала наслов „Значајан пријевод“ (Вјесник 06. марта 1955).
Они ће га јавно промовисати 1967. године познатом „Декларацијом о називу и
положају хрватског књижевног језика“, а дотле ће се скривати иза Новосадског
договора из 1954. године. Сад се хвале како су се лукавством изборили за „хрватски“
књижевни језик. Наши лингвисти су увјек тврдили да је то српски. Десница је увјек
свој језик звао српски и после Новосадског договора из 1954. године. Он у разговору
са Јефтом Миловићем 31. августа 1964. каже: „… али кад ја на српском нисам рекао
тако, значи да има неку предност“. (В. Десница Дјело настаје даље од писаћег стола,
стр. 132). Његова лексика је узета из цијелог простора нашег језика а основа јој је
сјевернодалматинска штокавштина ијекавског изговора.
На Десничин језик ће се осврнути 1997. године на првом научном скупу о
Десници у Загребу – у СКД Просвјета, двојица коаутора граматике такозваног
црногорског језика др Иво Прњаковић и др Јосип Силић, подржавајући фра Маркове
нападаје из 1953. године. Они су у Црној Гори познати као „бољи познаваоци
црногорског језика од било којег Црногорца“.
Тако 15. априла 1952. године Десница пише Вељку Петровићу: „… Зацјело су
и до вас допрли одјеци недостојне и монтиране кампање која се против мене овдје
води, готово без предаха, већ каквих шест, седам година од првог дана кад сам се
„литерално појавио“ посље рата“.
Посебно поштовање и повјерење Десница је гајио према Вељку Петровићу. У
писму од 11. јануара 1953. год. му каже: „…имам осјећај као да Вас лично познам већ
јако одавна: још прије Првог свјетског рата стизала су, највише заузимањем мог
покојног оца, у онај аустријски и поиталијанчени Задар у ком сам се родио све српске
књиге и часописи који су излазили у Београду, Земуну, Новом Саду… Тако су ми
дошле у руку и Ваше „Родољубиве песме“, па сам још као дијете од 7-8 година
декламирао на сав глас „Орлушину“, „ово је земља бурјана и драча…“ итд. Ето, још
Вас отада познам и памтим. Стога Вам се овако непосредно и без снебивања
обраћам“.
Исте те 1925. године у новопокренутом загребачком часопису „Кругови“
Десница објављује своје „Записе о умјетности“. Послије трећег наставка редакција
прекида даље објављивање и умјесто четвртог наставка иде жесток напад на њега.
Први иде Јожа Хорват као диригент оркестра за нападе који се стално увећавао.
Хорвата је посебно у тим „Записима“ узнемирило свега неколико реченица у којима
се Десница залаже за „примјењену књижевност“. Он у томе види „…још један доказ
примјене реакционарних схваћања Владана Деснице у области теорије умјетности и
друштвене праксе“. Пошто Десница потиче из старе аристократске породице циљало
се да је он конзервативан, а као такав и реакционаран. Био је то њихов изговор за све
гадости које су му приређивали, а он сам био је аристократа духа. На ове нападе
Десница је реаговао полемички оштро. Својим опонентима, сваком понаособ,
одговорио је у тексту „Неспоразум око примјењене књижевности“, с поднасловом
„Мали прилог нашој културној хисторији“. Међутим, ни један лист ни часопис му
није хтео објавити одговор. А „Кругови“ нису смели објавити Десничин одговор, већ
по обичају који је установио Хорват.
Он се понадао да је нашао часопис у коме ће објавити одговор. Његов коментар
у тој биљешци је: „Пошто су Кругови одједном не само прекинули њихово даљње
објављивање, него чак, мјесто тога /њиховог наставка у своме броју 7. доњели нападај
на мене и на моје Записе /а то ако здрава памет још важи, значи и на себе саме/,
прекинуто објављивање настављам у овом часопису“. И то је била једна преварена
нада“ (коментар Десничине ћерке Наташе). И тај неименовани часопис у задњи час
отказује своје странице проказаном Десници. Али, као да он то не примјећује. Он и
даље вјерује у људе. Како и не би, кад је одрастао у кући из које је потекло гесло
„ласно ћемо – ако јесмо људи“. А он је и писац који је желио доприњети вјечитом
циљу „очовјечењу човјека“. У том је, говорио је, крајња сврха и дубљи смисао сваке
књижевне дјелатности. Остале су му само Прогутане полемике.
„Одговори и покушаји објашњења у било ком облику које сам написао на све
те нападаје узалудно сам нудио свим редакцијама које су те нападаје објавиле, па и
многим другима“. И тако, није ми преостало друго него да их спремим фасцикл који
носи наслов Прогутане полемике. А те Прогутане полемике угледале су свјетлост
дана у књизи истоименог назива која је изашла 2002. године, а коју је приредио Јован
Радуловић. Очито је да су тобожња теоретска питања била само изговор за личне
нападе. О томе Десница у Прогутаним полемика М. Франичевићу каже: „А, ако се
дискусија пребаци с поља личног вријеђања, споља проказивања, а и с поља
произвољног интерпретирања у циљу да би се могло нападати, сумњичити и
оцрњивати, споља будаластих оптужаба и опадања, с поља зачепљивања уста и
онемогућавања јавног одговора, на поље озбиљне и стварне мериторне дискусије, ја
зацјело нећу бити тај који ће од те (такве) дискусије бјежати“. А И. Дончевићу: „На
Дончевићев вепарски напад на мене у броју 2401 Вјесника нема нашто да се
мериторно одговара: То нису замјерке потекле из стварног (истинског) увјерења и
поткрепљене аргументима. То су голе инвективе, израз Дончевићевог личног
нерасположења, несуздржљив изљев жучи, сушта пјена беснила“. Ишло се дотле да
им је сметало и његово презиме. Сатирични лист Керемпух (број 374, Загреб, 1952.
године) поиграва се са Десничиним презименом. Са јасном намером да га идеолошки
дисквалификује: /Рјетко знаде десница/шта јој ради љевица/но што пише
Десница/будно прати „љевица“/.
Десница је био јако повређен третманом који је имао у Србији. Иако је његово
Зимско љетовање одавно распродато, у Београду нико и не помишља да се то наново
штампа. Десница ће рећи „И до сад ме је бољело што ниједан мој рад није објављен
тамо где природно спада, док је чак и Српска књижевна задруга уврстила у свој
издавачки план млађе писце из Хрватске“. Њему је било много стало да његово
Зимско љетовање изиђе на ћирилици и без оних лекторских интервенција које су
„унаказиле“ прво издање. (То су Хрвати урадили и Андрићу 1947. године али је он
одмах реаговао па су већ одштампану књигу повукли из књижара)
У Хрватској су били против њега јер је Десница5, а у Београду да се не замјере
„браћи“. Тако у Београду излазе књиге свих младих хрватских књижевника и то
ћирилицом, али не и Десничине!? Против Деснице је Српско културно друштво
Просвјета из Загреба које не само да није издало ниједан његов рад „већ је
систематски одбијала сваку сарадњу у било ком виду и облику“. (В. Десница)
Занимљиво је напоменути да је Десничин стриц др Бошко Десница био први
потпредсједник Просвјете 1944. године. Богољуба Рапаића у Просвјети насљедио је
Војин Јелић, књижевник. Он ју је „херметички“ затворио за Десницу, потпуно
оправдавши повјерење хрватске политичке врхушке. Постао је већи „драгосавац“ од
самог Драгосавца. У једном писму проф. др Светозару Ливади Ћаница Опачић каже:
„Ти добро знаш Војина Јелића који је заиста јадничак и још од Декларације припуз
(05.04.1984. године Љетопис СКД Просвјета 2019. стр 415). Док су Просвјетина врата
затворена за Десницу, за Ивана Аралицу, Хрвата, тада књижевног почетника су широм отворена. Све што он напише Просвјета објављује. И не само то, док су
Десницу „ударали по стомаку“, Аралица је добијао необично високе хонораре, иако
је Друштво грцало у финансијским тешкоћама. О томе свједочи сам Аралица у својој
аутобиографској прози Живот настањен сјенама: „…за чланак сам добио и
баснослован хонорар, већи од двије своје мјесечне плаће“ (стр. 864). Десница је 1956.
године објавио збирку пјесама Слијепац на жалу. Већина хрватских критичара ју је
негативно оцјенила. Устврдили су да се ту заправо не ради о поезији, тј. лирици.
Најдаље је отишао Крсто Шпољар који је написао: „Десница као пјесник заиста је
слијеп за поезију (Кругови, бр. 4-5, 1956. стр. 206). Али кад је неколико пјесама ушло
у посљедња поглавља романа Прољећа Ивана Галеба, оне су добиле похвале. О томе
Десница каже: „Можда није без интереса тај куриозум што су многи моји стихови,
који су неповољно дочекани у мојој збирчици стихова наишли, напротив на веома
повољан, па ако хоћете и одушевљен одјек кад су, готово у непромјењеном облику,
ушли у посљедња поглавља Ивана Галеба. И неки веома истакнути пјесници
изразили су се о тим пасусима да представљају „суштину поезије“ (Радио Београд,
22. март 1961. год, Дјело настаје даље од писаћег стола, стр. 84). А Марино Зурл је
прије изласка његове збирке поезије устврдио: „Прозни текст Владана Деснице
одише поезијом. Искреном, топлом, људском поезијом, или боље, то је Поезија“
(Поља, 01. новембар 1955). А Прољећа …су добила Змајеву награду која се даје за
поезију!!!
Станко Кораћ који се годинама једнини бавио Десничиним књижевним
дјелима и први објавио књигу посвећену њему (Свијет, људи и реализам Владана
Деснице, СКЗ 1972) често је знао рећи да: „Десница отвара нове просторе и у њега
налазимо оно што неки модерни теоретичари називају пјесничким открићима“.
Кад му је 1957. изишао роман Прољећа Ивана Галеба, који је критика дочекала
са великим похвалама, његови прогонитељи су морали промјенити тактику. Тада и
Просвјета отвара своје странице Десници. У рубрици „Мали портрети наших
књижевника“ објављено му је XXIII поглавље Прољећа насловљено са „Мали из
планине“. На тој истој страници представљен је и Густав Крклец!, са којим ће три
године касније имати боксерски дуел у Сарајеву на Конгресу књижевника. Био је то
прави српско-хрватски обрачун. Наиме, Крклец га је задиркивао да је он четнички
војвода. На неколико Десничиних упозорења да то не чини, који нису уродили
плодом, он га је просто нокаутирао. Ондашња штампа је то прећутала. Једино је Јеж
то прокоментарисао на свој начин да је на Конгресу писаца Владан Десница постао
Владан Песница.
Исте те 1961. године кад је избио тај скандал они који су му буквално
загорчавали живот траже његов пристанак да га уврсте у едицију Матице Хрватске:
„Пет стољећа хрватске књижевности“. Од њега се из Матице Хрватске тражи (само
од њега!), да се изјасни чији је писац, српски или хрватски: „…у поводу тога нас би занимало да ли сматрате себе хрватским или српским писцем…“ (13.02.1961. тајник
Матице Хрватске Јожа Хорват!). Његово искуство му говори како треба поступити:
„…ја се сматрам југославенским писцем“. (28. фебруар 1961). Међутим, они који
Југославију доживљавају као нужно зло и пролазну станицу за нову НДХ не пристају
на то. У новом писму из Матице од 28.03.2962. год. се каже: „…за редакцију остаје
и надаље отворено питање: сматрате ли себе хрватским или српским писцем?“ (за
редакцију Иво Франгеш). У свом одговору од 12. априла 1961. год. Десница каже:
„Кад сам рекао да се сматрам југославенским писцем, тиме сам мислио: у исти мах
и хрватски и српски. Ваше пак строго алтернативно хрватски или српски у ствари
значи, ако хрватски – онда не српски, и обратно. А то је управо оно што стоји у чистој
супротности са мојим ставом“. Међутим, његово неодбијање они тумаче као да се
изјаснио да је хрватски писац. Касније је та едиција промјенила назив у „Хрватска
књижевност у 120 књига“ и Десница је постхумно (1968. год.) стављен на 117. мјесто.
Толико нападано и оспоравано Зимско љетовање и Приповјести, а његово најбоље
дјело Прољећа је изостављено. Изићи ће много година касније. Али ипак Задарско
позориште, без икаквог објашњења скида са репертоара његову драму Љестве
Јаковљеве. Она ће бити играна 1961. године у Југословенском драмском позоришту
у Београду и исте године на Стеријином позорју. Неколико година касније на питање
новинара задарског „Народног листа“ зашто текст није изведен, Десница је
одговорио: „То ћете Ви као Задрани знати боље него ја.“ (Народни лист 2. март 1963)
Пошто му се погоршало здравствено стање почетком 1958. године пише молбу
за умјетничку пензију, али сад му се тражи ратна биографија („сумњив“ је од љета
1950. год). Огорчен горчином човјека који нема могућности за одбрану, зашто и сад
кад одлази у пензију, не престају сумњичења, прилаже два оригинална свједочења
људи који су у доба рата имали високе функције у партизанском покрету. „Само
молим да ми се након употребе врате, јер није искључено да ће ми још за недогледно
вријеме бити потребна у сврхе поновног прања и оправдања од свјесно неистинитих
дифамација, шушкања, говоркања, што се, ево већ девет година, увјек у истој кухињи
смишљено фабрицирају, а турају се у свијет, чак и преко таквих особа које су, у то
исто вријеме, комотно сједиле у Павелићевом Загребу, заузимале положаје, добивале
награде и одлазиле у „поклонствене депутације“ доглавникуМили Будаку. Рекао сам
тачно „девет година“ јер треба истакнути, да се, од 9. маја 1945. када сам у
партизанској униформи дошао у Загреб, па све до средине 1950. год., ни у
Министарству финанција НРХ, где сам заузимао положај Шефа правне службе, ни у
књижевним круговима у којима сам се кретао никад није чуо ни један једини такав
апсурдни глас. Они су почели да се шире, а ево се шире и дан-данас, из већ споменуте
централе, тачно средином 1950. истодобно с мојом првом значајнијом књижевном
афирмацијом, тј. поводом моје књиге Зимско љетовање, кад је по први пут против
мене организирана „хајка на вештице“. (накнадни поднесак уз накнадну молбу за
умјетничку пензију од 3. новембар 1959“.
Десница је био веома присутан у „Летопису Матице српске“. Кад је Матица
покренула едицију „Српска књижевност у сто књига“, Ж. Милисавац је као њен
уредник желио да у њу уврсти Прољећа… који је 1958. године добио Змајеву награду.
Ево Милисавчевог свједочења о томе: „Као образложење уследила је ламентација о његовом положају у Загребу. Њега тамо, рекао је, у извесном смислу бојкотују. Није
му лако да нађе издавача, а блокирали су га и физички. Јер није ни у каквом савету
или одбору. А тек кад би пристао да уђе у поменуту едицију, опстанка му у Загребу
не би било“. (Ж. Милисавац Аутопортрети с писама, Нови Сад 1997. стр. 78.)
А у Загребу је морао живјети. Није имао могућности да се пресели у Београд.
У поменутом писму В. Петровићу, још 1953. г. каже: „Радо бих се преселио у Београд,
не само својим радом него и чисто „физически“, кад у данашњим приликама и с
мојом бројном фамилијом не би био грдан проблем и сељење из улице у улицу а
камоли из једног града у други. И тако бар засад, морам да се задовољим оваквим
„духовним пресељењем“. Али и његово „духовно пресељење“ у Београд, тј. Србију
требало је спријечити. У ту сврху почели су га својатати.
У Бакарићевој Хрватској „браћа“ су се дјелила на: ми и они. Кад су познатог
хрватског књижевника Славка Колара питали како се он и зашто састаје свакога
четвртка са Владаном Десницом он је одговорио: „Па мораш знати што они мисле!“.
(Форум (ХАЗУ) бр. 7-9, Загреб 2000)
Није нимало чудно што се водила таква кампања против једног књижевника.
Књижевници у Титовој Југославији играли су веома важну улогу. „Француска 7“ је
годинама била луча слободе и српства. Њена снага се видела и на Ђурђевдан 1971.
године у Десничином Исламу Грчком. Прва југословенска организација која се
распала је Удружење књижевника (Југославије). Уосталом „све је почело са писцима“
каже Сабрина Ремет, слависта. Хрватски књижевник, југословенске оријентације,
Горан Бабић који је спас испред нове НДХ нашао у Србији каже: „Не треба
заборавити – смрт је у Хрватској деведесетих година пошла у свој поход из Друштва
књижевника.“ (Хрватске – о.п. В.К.) (Љетопис СКД Просвјета, Загреб 2017/2018. год.
стр. 52)
Његово страдање није се завршило прераном смрћу настављајуће да живи кроз
своја дјела, и тако им смета. Присвајајући га као и све српско у Хрватској, Далмацији
и Дубровнику, гурнули су га у заборав, тако што нису више штампали његова дјела.
Десничина жеља да му књига изађе у издању „Српске књижевне задруге“ се
испунила, али не за живота. Само 12 дана након смрти (16.03.1967. године) Задруга
обавјештава породицу (секретар М. Стипчевић – Задранин) да је предсједништво
СКЗ одлучило да свом редовном Колу објави Прољећа Ивана Галеба, па моли да
породица преминулог писца да свој пристанак. Владанов син Урош у име породице
даје пристанак у писму од 27. марта 1967. год.: „Нама би било нарочито драго да
Прољећа… изађу у издању СКЗ, поготову зато што је и татина жеља била да буду
објављена на ћирилици…“
У јануару 1993. године хрватска војска је опљачкала па запалила његову кућу,
чувене Дворе, опустошила породичну цркву-маузолеј и из гробнице избацила све
кости Јанковића и Десница и одњела његову и бисту Симе Матавуља.
Њима је он само требао да га ми немамо. Правац хрватске културне политике
најбоље је објаснио проф. Мило Ломпар: „Све што је српско треба сузити на
србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић (и
Десница – оп. В.К.) – престало да буде српско.“ (М. Ломпар: Дух самопорицања,
Београд, 2013. стр. 273)
Његово „духовно пресељење“ у Србију још увијек траје. Врата за то
„усељење“ отворио је Јован Радуловић 2005. године поводом стоте годишњице
Десничиног рођења, изложбом и научним скупом у Библиотеци града Београда.
Уврштен је у нову едицију Матице српске Десет векова српске књижевности.
Недавно је добио улицу у Београду захваљујући књижевнику В. Пишталу, који се
као управник Народне библиотеке Србије заузео за то. Али још увијек нема његове
бисте на Калемегдану, гдје му је мјесто. И у Народној библиотеци Србије
установљена је књижевна награда „Владан Десница“. Неколико издавача су почели
издавати његове књиге (Прољећа…, Зимско…, недовршен роман Проналазак
Атханатика, кратке новеле из заоставштине великог писца под називом Заслужени
одмор).
