Црна мајко Тројеручице

Пружи ми један длан
Да се у чаробном мору окупам
Пружи ми други длан
Да се слатког наједем камења

И трећи длан ми пружи
Да у гнезду стихова преноћим

Приспео сам с пута
Прашњав и гладан
И жељан другачијег света

Пружи ми три мале нежности
Док ми не падне хиљаду магли на очи
И главу не изгубим

И док теби све три руке не одсеку
Црна мајко Тројеручице

ЖИЧА

Црвена госпођо Жичо

Из мога срца излазиш

Корачаш седмовратна
У пратњи свог женика сунца
По зрелим таласима жита

И стојиш на самом врху
Изабраног троугла у пламену

Пркосиш и сунцосеку
И житоскврнитељу
Из два царска угла под тобом

Корачаш у правцу своје висине
И високе љубави
У једино могућем правцу

Корачај љубим ти кораке
Црвена госпођо Жичо

СОПОЋАНИ

Румени мир снаге

Зрели мир величине

Од златних птица под земљом
До силног воћа на небу
Све је на домаку руке

Дивно су клекли облици
У зеници мајстора

(Време је уједало)

Млада лепота поноса
Месечарска сигурност

И капије вечног пролећа
И светло оружје среће
Све само на миг чека

У десници мајстора
Дамари света бију

(Време је уједало
И зубе поломило)

САВИН ИЗВОР

Бистро око у камену

Отворено засвагда
Четвороструким пољупцем штапа

Сањивим зеленим трепавицама
Трава и скрива и открива
Студену провидну истину

На дну ове воде
Сија биљурна вучја глава
Са дугом у чељустима

Умивање овом водом
Лечи од сваке смртобоље
Гутљај ове воде
Од сваке животобоље

Бистро око у камену
Отворено за свакога
Ко црну своју сузу овде напусти

ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ

Сви седе провидни за столом

И виде један другоме звезду у срцу

Венцоносац им ломи и дели
Њихову златну прошлост
И они је једу

Сипа им у путире белих божура
Њихову рујну будућност
И они је пију

На коленима под столом
Мачеви им тихо реже

У чанцима на столу
Огледа се вечерње небо
И на небу крај сутрашњег боја

На десну руку венцоносца
Слеће кос и зачиње песму

ЋЕЛЕ-КУЛА

Кула смрти

На чеоним костима се пресијава
Страховито памћење

Из очних дупљи
Гледа до на крај света
Црна видовитост

Између крезубих вилица
Заглавила се
Голема последња псовка

Око смрти зазидане у кули
Лобање у месту играју
Завршно звездано коло

Кула смрти
У њој господарица уплашена
Од себе саме

ПОВРАТАК У БЕОГРАД

Довде до овог воденог крста
Три су ме вучје стопе довеле

Умио сам лице у рајској реци
Обрисао га о скуте сунцородице
Надвијене над торњевима

Засадио сам очев штап
У глину на обали
Да мећу врбама пролиста

Кренуо сам ка великој капији
Отвореној нада мном у зениту

Нисам знао спушта ли се бели град
Из облака у мене
Или ми из утробе у небо расте

Вратио сам се с пута
Да сазрело камење из завежљаја
Овде на тргу разделим