Мирољуб Јоковић (1957‒2016)
Валентина С. Вукмировић Стефановић
РАДОСЛАВ БРАТИЋ – ЈОКОВИЋЕВ ИЗАБРАНИ ПИСАЦ
У истој години, свега у три мјесеца, овај свијет су напустила два великана без којих
савремена српска књижевност није више оно што је била. Изгубила је савремена
српска књижевност једног од својих највећих писаца, Радослава Братића и једног од
својих највреднијих проучавалаца, професора Мирољуба Јоковића. Била је особита
животна срећа и част познавати ова два велика човјека.
(Д. Деретић 2016: 1–2)
1. Јоковић о Братићу као књижевнику
Поред сврставања Братићевог дела у сам врх савремене српске књижевности
(Савремена српска књижевност има више заштитних знакова, Радослав Братић је,
без сумње, један од њих…) (Јоковић 2006: 58) и уз навођење књижевних награда које
је Братић за живота добио, Јоковић га је сврставао и у ранг тих великих и значајних
српских писца… имајући у виду, пре свега његово прозно писмо, сабраћа по перу и
немиру доделила су му и најугледније књижевне награде које носе имена ових познатих стваралаца (Андрић, Секулић, Сијарић, Селимовић) што много говори о наградама, али пре свега Радославу Братићу као писцу. (Јоковић 2006: 63)
По Јоковићевим речима, Братићева књижевна дела нису доживела негативну
рецепцију, иако Братић као писац не повлађује читалачком укусу и тренутним модама
у књижевности. Такође, професор Јоковић подвлачи мисао да Братић проналази замер ке разним књижевним правцима, односно измима, не желећи да се сврста у било
који од њих. Он је у сталној потрази за оригиналним поступцима и властитим решењима. Као један од могућих погледа на свет и књижевност, Братић користи карак теристике постмодерне као књижевне епохе.
Два Јоковићева текста, које сам изабрала за тумачење ове теме у раду, говоре
о Братићевом књижевном стваралаштву. Један од њих “Кратак излет у поетику”
показује како се уз помоћ три Братићева романа (Смрт спаситеља, Сумња у биографију и Слика без оца) долази до особености поетике писца. Иако је у то време
Братић написао само три романа (не објављује много, али он што објави је несвакидашње вредности (Јоковић 2012: 147), Јоковић сматра да се може говорити и о
обрисима поетике (сумња, побуна, деструкција класичног начина приповедања, динамична употреба наративних позиција, брисање граница жанрова, ток свести и подсвести главних јунака, карактеризација лика по говору, тема детињства приказана без идеалних призора, без хармоније, такође наведена изабрана тема писца је у вези са
поимањем времена у роману, без линеарног временског низа, књижевност као откривање људског лица историје…). На крају текста Јоковић има потребу да објасни пејоративну употребу појмова црни реализам, натурализам, стварносна проза (Јоковић
2012:158), а који се доводе у везу и са Братићевим стваралаштвом. Критички преиспитује наведена теоријска објашњења и на тај начин закључује о Братићевој прозној
поетици (уверљивост јунака, прозне архетипске и егзистенцијалне ситуације, структура наративног параграфа, догађај који се разлаже на различите представе и утиске,
догађај приказан из више различитих перспектива…).
„Текстуални паноптикум“ је Јоковићев текст који је посвећен само једном Братићевом делу – роману Трг соли. Професор Јоковић сматра да је у питању најозбиљнија
творевина Радослава Братића. Са поетичким начелом деструктивности класичног
начина приповедања Братић је отишао, по Јоковићевом мишљењу, најдаље баш у
наведеном роману.
Како би што боље протумачио роман Трг соли, професор позива на подсећање
садржаја Братићевог есеја “Суноврат или обнова на крају века”. Есеј је настао, када
је писац већ увелико писао роман и веза два дела су несумњиве (поетичка
експликација романа) (Јоковић 2006: 65). Јоковић нас подсећа да Братић сјајно познаје
постмодернизам (полемичка нота, језик дијалога, мешање књижевних жанрова,
изједначене теме, демистификација сваке врсте митологије….) и да је такође свестан
да је мисао о писцу као веснику наде и оптимизма одавно прошла, јер он у новом
времену распале слике света добија улогу трагичног весника несреће. Након тога,
Јоковић раствара семантички уметничку грађевину романа Трг соли. Наравно да је
позвао и читаоца да му у томе суделује јер читалац мора да буде образован и да зна
нешто од стратегија постмодерног романа (промене које су наступиле у концепцији
јунака, прозног поступка, језика, простора и времена, представа дијалога, концепција
игре, пролиферација семантике, померање књижевног искуства у центар уметничког
интересовања….). Такође, приликом тумачења романа Трг соли професор покушава и
да га по питању жанра (полифонијски роман, роман насупрот сваком мимезису, нешто
од стратегије постмодерног романа, постмодернистичка бајка) (Јоковић 2006: 69),
што више одреди и објасни. Поред тога бави се и структуралним елементима (отворена књижевна структура, полифонијска структура, решеткаста структура, фантазмагорична структура, карневалска структура) (Јоковић 2006: 70), као и наратолошким
играма у делу. Посебну пажњу посвећује лику Лудог Грка, главном поетичком начелу
романа. Пре него што крене у стилско-језичку анализу романа, Јоковић констатује да
Братића прати глас као једног од најбољих познавалаца српског језика и једног од
најбољих стилиста међу књижевницима (Јоковић 2006: 72). Ту изјаву и доказује
низом стилистичких примера из текста. Јоковић стално подвлачи велику Братићеву
ерудицију показујући је и између осталог кроз низ поступака интертекстуалности
(цитатности) која је видљива у наведеном роману. Наравно за препознавање и
разумевање свих наведених елемената потребан је, по Јоковићевом мишљењу,
искуснији, никако наивни читалац (Јоковић 2006:77). На крају се и директно обраћа
читаоцу позивајући га да понекад помисли колико је у сваку књигу потребно да се
утка душе и живота како би настала, а самим тим и да размишља о разним начинима читања и тумачења дела. Јоковић је својом књижевном критиком учинио занимљивим
Братићево дело и, сигурна сам у то, заинтересовао оне који нису читали дело да
прочитају.
2. Јоковић о Братићу као есејисти
Професор Јоковић у тексту „Господе, који је ово век!“ констатује да је Братићево есејистичко дело мање познато широј читалачкој публици у односу на његово
књижевно стваралаштво. Јоковић је врло свеобухватно пратио деловања Радослава
Братића, његово широко промишљање о књижевности, историји, култури, идентитету, политици и цивилизацијским токовима.
… Братић је писао есеје о најпознатијим светским и српским писцима како из
прошлости, тако и из садашњости, затим текстови о приповедачкој уметности
далеких источних култура као што су Индија и Кина, потом племенити ангажман
у одбрани слобода уметничког изражавања, затим они текстови који добро илуструју његово сналажење у социолошком, историјским, политичким и естетским
лавиринтима света у коме живимо… (Јоковић 2006: 58).
Јоковић даје карактеристике Братићеве есејистичке радионице која показује и
особености Братића као ствараоца коме је страна свака острашћеност и стратегије
затирања, који је стваралачки радознао, толерантан, који поштује уметничку традицију, а притом јој не робује већ је стваралачки надграђује или разграђује.
Део есеја Радослава Братића се односи на тумачења дела српске књижевности.
Такође, наводи да без обзира да ли је писао о светским класицима, старијим српским
писцима (Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Десанка Максимовић,
Бранко Ћопић) или писцима савременицима који су му били присни пријатељи
(Данило Киш, Борислав Пекић), Братић о свима пише подједнако проницљиво, с
љубављу и поштовањем. У циљу окарактерисања властитог прозног стваралаштва
он трага за сличностима и разликама са њиховим стваралаштвом. Јоковић метафорично представља такав Братићев чин:
Братићеви есеји о најпознатијим српским писцима овог века налик су на
мостове и стазе које красе Парнасову гору: они говоре о другима који су живели на
овом земаљском шару и стварали, они говоре о његовом поимању светског и српског
књижевног врта, али они говоре о ономе ко тај врт с љубављу окопава – о Радославу
Братићу, мајстору који се сналази у лавиринтима савремене књижевности. (Јоковић
2006: 60)
Јоковић увиђа његово врсно познавање различитих теорија и метода у проучавању књижевности, али и истиче да није робовао ниједном моделу, напротив, сам
Братић је сматрао да писца и њихово стваралаштво треба слободно тумачити, без
клишеа и наметнутих сврставања. Оно што је важило за Братића као писца било је
важно и за Братића као књижевног критичара, дакле неробовање било којем правцу
или школи.
Највећи број Братићевих опсервација на различите теме Мирољуб Јоковић је
поредио са Андрићевим деловањем. Братић је попут Андрића презирао књижевну буку, веровао да је писање монашки позив, попут њега је и дигао глас против свих
девијантних појава у српској култури и веровао да је писац хуманиста који подржава
солидарност међу људима у свету.
Поједини Братићеви иступи Јоковићу су били нарочито занимљиви. Српска
култура у протеклим деценијама је из свог културног поља одстрањивала најпознатије ствараоце који су је задужили са свих аспеката. О томе сведоче судбине Дучића,
Васића, Јовановића, Божовића, Ћопића, Стојковића… Јоковић истиче да се на прсте
једне руке могу набројати писци који су дигли глас против таквих поступака власти.
Братић припада оним малобројним српским ствараоцима који су иза себе
оставили писаног трага о српском културном безумљу и који су имали довољно
грађанске храбрости да јавно изговоре речи неслагања са таквом политиком културе.
(Јоковић 2006: 63) Може се видети једно ватрено праћење и истомишљеништво у
ставовима.
3. Јоковић о Братићу као културно-националном неимару:
Ћоровићеви сусрети писаца и часопис Нова Зора –
духовна завештања Радослава Братића
Братић је желео да Херцеговина буде центар српске културе и духовности,
духовно и материјaлно упориште Дучићевог, Шантићевог и Ћоровићевог стваралаштва. Један од главних покретача Ћоровићевих сусрета писаца Српска проза данас,
који се организују сваке јесени у Билећи и Гацку, био је Радослав Братић. У том
периоду Билећа и Херцеговина постајале би књижевни центри свеколике српске
културе. Једном таквом приликом, професор Мирољуб Јоковић је истакао значај Ћоровићевих сусрета, али и свој лични доживљај Херцеговине, Билеће и Брестице.
Дружећи се пуних тридесет година са Братићем лично и његовим делом и
долазећи у Билећу на Ћоровићеве књижевне сусрете, заволео сам и Херцеговину,
премда не потичем из ових крајева. Заволео сам Билећу, мали град, али и билећко
село Брестице, где је рођен и растао данас један од најпознатијих савремених српских писаца. (Алексић 2009: 1–2)
По узору на знамените српске књижевнике, Алексу Шантића, Светозара Ћоровића, Јована Дучића и Атанасија Шолу, који су крајем деветнаестог века (1896–
1901) уМостару основали часопис Зору, Радослав Братић је од 2004. године покренуо
у Билећи Нову Зору, часопис за књижевност и културу у издању СПКД „Просвјета“
Билећа. Захваљујући уређивачкој политици часописа и пре свега њему као главном
и одговорном уреднику ово књижевно гласило је доживело изузетно велику
популарност широм српског културног простора. До своје смрти 2016. године био је
веома посвећени уредник. На десетогодишњицу постојања часописа Нова Зора, 28.
4. 2014. године у Библиотеци града Београда професор Јоковић је одржао беседу
„Најбољи часопис на српским просторима“. У наведеном тексту Јоковић подвлачи
значај часописа Нова Зора за српску књижевност и културу уопште. Такође, апострофира велику Братићеву посвећеност на очувању националне српске културе коју су
препознали аутори који сарађују са часописом Нова Зора.
Часопис ‘Зора’ јесте данас убедљиво најбољи часопис за књижевност и
културу на просторима српског језика. Он је то пре свега захваљујући Херцеговцима,
али и сарадницима који не размишљају о било каквим хонорарима… Да не буде
никакве дилеме, то што се сарадници одричу хонорара за текстове који објављују
у ‘Зори’, то раде због Братића, Ковачевића и других аутора који без резерве раде на
опстанку српске културе… Неки подухвати које је Братић направио вредни су
дивљења… Верујем да сте одавно приметили да центар српске културе није више у
Београду. ‘Зора’то најбоље показује, што је добро, а најбоље од свега је то што је
Братић успео да окупи око часописа национално мислеће ауторе са обе стране
Дрине, којима су потрага за истином и универзалним константама културе застава
под којима делују. ‘Зора’ на леп начин спаја националну и универзалну културу…
(Јоковић 2014: 1).
Јоковић истиче још један Братићев подухват. Млади научници и књижевници
су преко часописа добили могућност да објављују и да се на тај начин афирмишу. И
наравно све то захваљујући Братићевом осећају да препозна квалитет и знање младих
ствараоца. Братић је преко ‘Зоре’афирмисао низ младих научника у области лингвистике, књижевности, историографије… Када се једног дана буду читале пожутеле
стране овог часописа, лако ће се уочити да је ‘Зора’ одиграла дивну улогу у афирмацији једне младе генерације… (Јоковић 2014: 3)
На самом крају обраћања, обележавајући јубилеј часописа, Јоковић благосиља
уреднике желећи им дуг живот, сматрајући да ће на тај начин сигурно, за још неко
време српска култура бити безбедна јер је у правим посвећеним рукама.
Дозволите ми на крају да кажем следећу ствар: 39. број ‘Зоре’ је ту пред
вама. Пун је добрих текстова као кошница меда. Да нам Братић, Асановић и сви
они који доприносе правом чуду, постојању ‘Зоре’, још дуго по- живе. Стварно, да
оваквог часописа нема, требало би га сањати… (Јоковић 2014: 3)
4. Читалац не зна када престаје Братић, а почиње Јоковић и обрнуто
Тумачећи Братићево књижевно дело ми пратимо једну велику мисаону игру.
Када Јоковић уђе у поље књижевне критике, он сам постаје есејиста. О чему год
писао у вези са Братићевим стваралаштвом Јоковић се метафорично изражавао и
само скупивши такве изразе може да се направи антологија у којој се крију Јоковићеви погледи на књижевност, историју, савременост… На исти начин могу да се
посматрају и његови универзални искази који се повремено помаљају кроз књижевно-критички и есејистички текст. И кроз те сентенце можемо да сазнамо о професоровим размишљањима о суштини уметности, писања и живота самог. Читалац
не зна када престаје Братић, а почиње Јоковић и обрнуто.
Јоковић је био велики познавалац књижевне теорије и историје, као и саме
књижевности уосталом. Сталне интертекстуалне везе о којима професор пише, читаоца наводе и подстичу на стална размишљања и преиспитивања. Јоковић пише живо,
динамично, са пуно ерудиције, па се с времена на време стиче утисак као да нам се
жив човек усмено обраћа. Јоковић са лакоћом пише и тумачи о најсложенијим теоретским питањима. А сви ми знамо, колико је то у ствари веома захтевно. Јоковић
није завршио своју књижевно-критичарску мисију. Прерани одлазак га је у томе
спречио.
Јоковићеви текстови о Братићу, о његовом не само најомиљенијем писцу, већ
и најближем пријатељу и сараднику, разасути су и само пажљивим читањем назире
се један свеобухватан увид у тумачење Братићевог разноликог стваралаштва. Верујем
да ће у будућности бити прилика да се систематизују и објаве на једном месту, а да
ће овај рад можда бити неки мали почетак.