Валентина Питулић
РАЗГЛЕДНИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Усмено наслеђе
Густа ми магла паднала, на тој ми равно Косово.
Овако почиње једна лирска народна песме забележена на Косову и Метохији.
Велико усмено благо српског народа указује на древне кодове словенске и српске
културе који су дубоко укорењена у свести српског народа.
Певало се на саборима, славама, приликом рођења и крштавања, туговало се на
сахранама. Сви облици свакодневног живота нашли су место у фолклорном изразу који
је био отпор злим временима у којима је исказивана сва лепота и трагичност Косоваца.
Вековима је спасавано од заборава оно што се спасити могло и у најтежим временима
бележило се и записивало, с опрезом објављивано у Цариградском гласнику, првим
гласилу српског народа у тадашњој Турској, чији је први број, на четири стране, изашао
на Светог Саву, 1895. године и који ће излазити до октобра месеца 1909. У једном од
бројева из 1909. године, Александар Вулић из Неродимља, објавиће песму:
„Заспала света Тројица,
на крило светом Петру,
Диже је Петар војвода:
Устани света Тројице,
Поведи оро велико.“
Оро и песма који су дубоко укорењени у свести Старосрбијанаца били су
заклон опстанка и искорак из времена под турском влашћу. Радост али и туга певања
били су прави језички филигран који је одолевао времену и уливао наду да ће слобода
о којој се сањало доћи „Одозго“, како је говорио један Моравац, док је у Приштини
Григорију Божовићу и Милану Ракићу, са сузама у очима, саопштавао одлуку да ће
остати на својој дедовини, „држећи се зубима за земљу“, упркос свему. Добар део
усменог блага заувек би нестао да један Рус, одважан, образован и храбар није дошао
као конзул у тадашњу Турску, баш онда када је био најпотребнији. Овај горостасни
Рус, рођен у селу Громушка, у Козловском округу, напајан усменим наслеђем руског
народа, биће конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. Овај врсни дипломата,
историчар Цркве и етнолог 1870. године стићи ће у Призрен. Очаран усменим насле –
ђем Срба почеће да бележи све што је слушао на свадбама, славама, поселима… Све
што је слушао приликом слављења Божића, лазарица, Ђурђевдана. Све оно што се
певало када се одлазило по невесту, када се одлазило по биље на Ђурђевдан или на
онај свет. У једној песми коју је забележио и која се пева „поводом различитих до –
гађаја“ је песма о Светом Сави која почиње стиховима:
„Пише књигу царе Сулејмане
Па је праћа горе Свете горе,
До овога калуђера Саве,
„Чујеш ли ме, Саво калуђере?
Да ми пратиш Немањића благо!
Ил ми прати или да ме чекаш
Да ме чекаш с мојом силном војском.“
Сви облици усменог казивања, лирски, епски и говорне народне творевине,
указују на потребу очувања идентитета и у њима су похрањени сви облици живота
комплетне етнопсихолошке заједнице.
На овом простору, који је у ближој и даљој историји претрпео многа освајања,
сеобе и поновно враћање, страдања и дочекивање слободе, оно што је било непромењено је богат традиционалан начин живота. Оно што је одолело променама и
изазовима је усмено богатство, као ризница духовног живота и чудесног истрајавања
у немогућим условима. Записи посленика културе, као што је био Јанићије Поповић
из Грачанице, у оквиру обредно-обичајне праксе дају непроцењиве податке о тешком
живота у Срба под Турцима, посебно када се дешавања стављају у контекст очувања
обичаја. Важно је поменути запис Јанићија Поповића који је веродостојно насликао
свадбу, када је требало кренути по девојку, а очекивао се напад Арнаута. Одважност
и храброст Срба записана је његовим врсним пером у времену од 1812. до 1912.
године. Јанићије Поповић записује приповедање свога оца Николе о опасности да се
у непријатељском окружењу пође по девојку:
„У кући девојке било је као на погребу, а не на свадби: сви су били нерасположени, тужни и забринути. Али се „адет мора извршити“, и стога су девојке сватове
ипак дочекале песмом:
О, јубава, јубава девојко!
Младожења рани цвет невена,
А што си тако рано подранија,
Те си нашу другу расцвелија,
Девојачку мајку расцвелија,
Девојачку тајку расвелија,
А и треће, сестру расцвелија,
А четврто, брата расцвелија,
И на пето, коња уморија.“
Да ли је ова песма могла личити на песму радости и весеља кад су пред вратима стајали четрдесет наоружаних крвника и знало се зашто су ту?“ Питао се
Никола Поповић, док је у Грачаници, после Балканских ратова говорио свом сину Ја-
нићију, да се не заборави.
Део усмене ризнице ставио је у свој запис у књизи „Деветстопетнаеста“
Бранислав Нушић, који је у свом документарном запису фолклорним колоритом укра-
сио своје казивање које је назвао Трагедија једног народа:
„И када је европска себичност грубо разорила сан једнога младога народа и
онемогућила да се две братске војске састану под зидинама Душанова града, срела
су се тада на зидинама Шаровим два поклича:
Иако се српски стег насред Ниша вије,
Јоште тужно Косово освећено није!
И онај са запада, отуд са Ловћена;
„Онамо ꞌнамо, за брда она!…“
Оба су поклича исказивала једну и исту тежњу, тежњу да се немилостиво
разорени сан настави, и да се још једном пође путем историје, путем традиције, путем
правде и путем слободе. И пошло се, једнога дана, и стигло се. На Прилепу се Марко
пробудио, зазвонила су звона у Охриду и Пећи; појавио се Марков буздован са
морскога дна под Драчем, а на Призрену се Душановом залепршала српска тробојка.
Ено је, ено, онамо, ꞌнамо!“
Записи из Старе Србије веродостојно су сведочанство о свеукупном животу
који се одвијао на ивици обредности и опасности од непријатеља. Записи који су се
фокусирали на свакодневни народни живот на најбољи начин осликавају пут који је
овај намучени народ пролазио од онога тренутка када су изгубили царство, па све до
ослобођења у Балканским ратовима. Колективно памћење остало је да живи и у време
стварања Југославије, сакривено од очију јавности, као и у времену распада, али и
после бомбардовања 1999. године. Пред очима света и Мисије Уједињених нација
почео је егзодус Срба, када је читаво етнолошко наслеђе, са језичким богатством,
заувек нестало из вековне постојбине Срба. Међутим, у животу Косоваца, који нису
напустили своје домове, наставила је да живи обредно-обичајна пракса, као упориште
у којем је колектив налазио снагу да опстане и остане. Од великог је значаја што су
и у таквим условима Срби наставили да баштине предачко знање које се огледа у
очувању фолклорног наслеђа, као мапе предака по којој су се кретали усред изгона,
жица, убијања и киднаповања. Порушени средњовековни манастири и гробља, затрта
села, убијени и киднаповани, протерани и угњетавани, Срби са Косова и Метохије
живе поновљену историју. Они који су остали, закриљени својом Церквом, истрајни
и упорни, још увек одолевају.
Студенти српског језика и књижевности Филозофског факултета Универзитета у
Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици у оквиру семинарских
радова из Народне књижевности наставили су, трагом Вука Караџића, да бележе
преостале облике усменог казивања. Оно што је професор народне књижевности
Универзитета у Приштини, Владимир Бован, започео са својим студентима наставили
су студенти Филозофског факултета Универзитета у Приштини са превременим
седиштем у Косовској Митровици. Сваки њихов одлазак на терен и сусрет са преосталим
Србима био је лековит. У том сусрету отварала са могућност непосредног додира са
прошлошћу и предачким знањем. У времену модерне технологије и све чешће пароле
„раскрстити с прошлошћу“ они су налазили „расковник“ који им је отва рао врата могуће
радости у непријатељском окружењу. Срећа је била обострана. Они, као записивачи
добили су могућност да уроне у богату ризницу предака и у њој открију значај обичаја,
а казивачима могућност да их неко саслуша и да се у мислима врате у прошла времена.
Значај последњих записа је и у томе што су они веродостојни доказ опстанка
и трајања, али и доказ везаности Косоваца за своју земљу. У времену потпуног затирања материјалне и нематеријалне културе Срба на Косову иМетохији, пред очима
цивилизованог света, њихови записи представљају исијавање бисера традиционалне
културе пред којима човек лакше подноси муку. Читава ризница записа стоји у нашој
архиви, чекајући стручну обраду и увид широј читалачкој и стручној јавности.
Чекајући зору и боља времена, нека ови записи које дајемо на увид часопису
„Зора“ буде весник неких бољих времена. До тада, Косовци се и даље радују животу,
кроз сватовске, љубавне, лазаричке и Ђурђевданске песме и тугују уз тужбалице,
баладе и ону лепу, шарпланинску песму „Саздаде се црни облак.“
ИЗВОРНА КАЗИВАЊА
Запис из Сувог Грла
„У Суво Грло се Божић увек славио и кад ни нису дали душмани, ми смо
кријући славили, друго се није могло. Ал’ памтим ја да смо за Божић тајдан били
окупљени око совре што је на сламу била постављена на под. Тад је била заједница,
знало се ко где седи, ко прво збори, ми деца у неко ћоше седимо и слушамо шта ће
ко да рекне. На совру се износило све што се имало, да би и те године родило и дупло
се платило, а оно што нема, Бог ће да ни дадне, за то га молимо. Овако смо тајдан
чинели, Бацко ми је зборио да кад се тури слама у кућу, мора све то да се избаци
напоље, јер на Бадње вече долази Богородица са Христем у наруче и да не би га
спуштила на столицу и покрила са нечим, све се склања. Она кад види само сламу,
ту га спушћа и покрива с тем. Зато и ми седимо и јемо на сламу. Бадњак не сме да се
дира голема рукама, турају се рукавице, онда полазник чука бадњакем на врата и зове
домачицу. Кад улегне унутра, домаћица га посипље пшеницом трипут, он седне код
огња и џара с бадњакем, тад збори:
„Оволико живота и здравља, мушкија глава, амбара пшенице, кошева колом –
боћа, стада оваца, грла говеди, свега доста, а највише живота и здравља.“
(Казивао Чедомир Томашевић из Сувог Грла, рођен 1939. године, записала Јована
Томашевић).
Запис из Грачанице
„Врло тешко смо живели. Ми смо се узели 12. Јануара. Снег до колена. Овамо
кућа незавршена. Живели смо заједно, и покојан деда Жива, и твоја баба и твој деда
и сви ту смо рађали децу, у ту кућу, ту четворку. После ми смо се одвојили, смо
отишли. Вукадин узео да не посини као за његову децу. И после и од њега смо изашли, па смо правили кућу сами. Секли смо ћерпич. Прво смо носили земљу овде,
па смо секли ћерпич, па смо правили ту банкину. Те банкине смо правили са угаљ и
пекло се и после испадне ова црвена цигла. И тако сас блато све смо зидали. Кад смо
се одвојили, црн шпорет, федерни кревет, земља доле.
За једење ништа. Само можемо да купимо једно кило јабуке за Бобана и за
Златка, исечемо гу на пола, пола једноме, пола другоме. Ми не јемо јер нема
финансије. Једна плата од рудник, слабо било. Тек после гледамо да стављамо патос,
да бетонирамо, па да купимо кревете. Степенице дрвене, па си идем, ноћу кад Вида
трећа смена, ја сас два детета, како гази стап, ја све тако ми се чини једна нога ми се
кочи, друга ми се кочи од стра. А сад кад дођу године зреле, од ништа не ме стра.
Имали смо те обичаје у село. Уочи Божића смо се јако припремали. Постили
смо целе пости, тад се све постило. Спремали смо све што треба за сутрадан, углавном
пекли месо, куповали орахе, воће и увече је била вечера. Да би се сви скупили тад, сва
породица што је ужа, са киме се живи, да буде на вечери обавезно. Прво, увече
поставимо ту софру и на тој софри ставимо свешто треба, ама све баш: и воће, и храна,
и пиће и све и онда упалимо свећу, окадимо софру, то је било првенствено. Е, онда,
пошто су то обичаји, прво се узима свакојаки шећер, па онда се служи ракија, ко шта
воли од пића, онда се вечера, углавном посно је било све, припрема се и посна сарма,
и риба, и припремале се као неке погачице посне, пита обавезно, посна, са купусом.
Зглавном, посна храна је била све. Е, тако да све пре тога неколико дана ми припремамо
за први дан Божића. Обавезно печење или ко шта има, али углавно свака кућа имала то
печење. Изјутра се прво иде у цркву. Ко има, и на гроб и, на пример сад, и тад је било
то, као ми што имамо сина што нам је умро, ми идемо и у цркву и на гробље, обавезно,
тако. Е, кад се вратимо са гробља, опет палимо свећу , кадимо софру, постављамо све,
кадимо софру, онда ручамо и онда је то, тај дан највећи одмор. Све остане на столу,
ништа се не подиже, цео дан до увече. Ко воли, једе, ко воли, одмара, ко воли, спава.
Иначе, ми у селу смо имали, доле је била земља, није имао патос. Ми смо увече, мој
деда би донео, уочи, кад је било, Бадње вече, доноси нам сламу, а имали смо неку чергу.
То је била неко посебно ткање, сад не могу да вам објасним, то је нека козја вуна била
са чим се та черга ткала. Она је била углавном велика, можда је била тако три са са
два, са два и по и тако, и онда на тој слами простремо ту чергу и онда ту смо вечерали,
не на сто где једемо сваки дан. Ту смо постављали софрице округле, софре и сви седамо
на чергу доле и онда ти обичаји тако почну. Онда ноћу, углавном, те ноћи, деца, мајка
пече печење или било шта пече, ми деца нико нам се не иде у спаваћу собу. Сви
углавном ту, на тој черги спавамо. Те ноћи је тако.
И тај дан и не идемо у госте, нико код никога. Први дан се не иде, јер каже не
иде се, море, први дан на госте јер оће да те огрну са чергом, неће да те пусте у кућу
јер се не иде први дан тако. Сад иду, сад је мало другачије.
Е, сутрдан, ја кад сам била дете, моја мајка подигла сламу, а ја: „Јао, мама, је
л’ отишо Божић?“, каже: „Е, сине отишо. Доста је било, сад још два дана ће да буде
Божић, али ово што је било прави Божић, он је отишао“. После се деца љуљају на
љуљашку, мајка их води на љуљашку, пева им, али углавном ,после тога се сви
љуљају. Деца углавном, па неки стари праве шале, ко може, кога држи канап и тако.
Љуљашка обавезно, пева се“.
Чија мома на љуљашку?
Море, мамина и татина је.
Чије момче на љуљашку?
Моје је, моје је.
А девојче чије је?
Моје је, моје је. Ииии!
(Казивала Горица Илић, рођена 7. марта 1951. године у Добротину, забележила
Милица Стојковић)
Записи из Косовске Каменице
Божићни колач – главни и најсвечанији хлеб који се меси за Божић. За
спремање хлеба се користи вода која је освештена за крсну славу. На колачу се налази
различити украси који су намењени људима, стоци, живини, пшеници, винограду…
Домаћице посебно велику бригу воде да колач добро „нарасте“, да би „пшеница била
висока и година берићетна“.
„Колач се прави за Божић. А на тај колач се црта, несе прави нешто друго, него
се ставља само крст и плус грожђе се ставља, пшеница, кукуруз, све се то ставља. Ја и
дан данас то правим за Бадње вече. После, пред Божић, ја месим колач сас светену
водицу. Одсејем брашно, замесим, сипем туј воду и воду овакој, сол, све што треба, и умесим колач. И колач украшавамо га сас свашта. Онакој расучем кору и прајм цветићи,
правим све по нешто. Раније се стављало и рало, што смо орали, и плуг и све.
Наменимо, значи ставим жито, ставим све по нешто али направим све онакој кружићи.
Чак и напрајмо к’о пиле, к’о шаче, све, све. Тој све га лепо украсимо, да бидне леп“.
(Записала Милица Пешић, казивала Анђа Максимовић из Косовске Каменице, рођена
1949. године).
Записи из Сиринићке жупе, село Готовуша
„На Прочку, ујутру се сакупи омладина, мушкарци, се маскиру, ће стају маске,
рогове на главу а овамо ће се обучу у кожушчиће. Е јен се избере, се преруши у снашу,
и после који су најврашки сељани тија ће украдну снашу. Свако село имало своје
вучаре и снашу. Ее, па ће узу коње, чезе и ће иду од село на село. После сви се враћу
у своје село и се веселу, игру, поју. Млого било убаво.“
„ Увече уземо кумбаре па ајд сви на улицу. Цело село се сакупљало туј. Е после
сваки запали своју кумбару и гу врти око себе, божем да растера духове. Кад се долази
од улице, са све комшије се изљубимо и викамо: „Ти да ми опростиш“ а он одговара:
„Нека ти је просто.“ Кад дођемо дома, напрајмо питу па се кадимо, вршимо обичај и
запостујемо за Велигдан, јаја, сир, млеко, месо… све тој има на совру, јер од јутре се
пости. А исто се обеси се на куку од зид, јаје, и цела фамилија са уста ваћа јаје и кој
га увати тој је његово, и узе паре.“
(Записала Маријана Стојковић, казивали Лепосава Радић из села Готовуше, рођена
1930. године и Милорад Радић из села Готовуше, рођен 1931)