Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Тиодор Росић

АПСТРАКТНИ ЕКСПРЕСИОНИЗАМ ИВАНЕ БЈЕЛИЦЕ

Визуелна уметност Иване Бјелице израз је емоција, али се не би категорично могло тврдити да је у уметности ове сликарке све, ама баш све, израз спонтаности, и да у њој апсолутно нема унапред задатог концепта. Стваралаштво Иване Бјелице у подтексту, ипак, има спекулације о светлости и сенци, било на нивоу сликарске теме, било на нивоу средства за обликовање предмета и њиховог положаја у природи и простору.
Сликарка, према сопственим тврдњама, надахнуће налази у природи и универзуму. Та њена тврдња има основа јер су у њеном сликарству светлост и сенка, рефлекс или одсјај, уплетени у саму срж њених творевина како апстрактних тако и оних створених по мотивима природе. Једно је, међутим, природа надахнућа, а друго његово транспоновање у вредно дело.
Уметници су одувек користили светлост и сенку. Традиционално, то су била средства у цртању и сликању преко којих су облици, запремина и фактура предмета оживљавали у простору. Код Бјелице природа светлости и сенке је метафизичка; у најбољим њеним творевинама, не доприноси подражавању предмета и појава. Кроз сликање светлости, сликарка настоји да изрази осећај мистерије. И то је добро. У сре- дишту је игра светлости и сенке, контрасти светлог и тамног, где светлост симболизује бескрај васељење, али и неке овоземаљске форме. Светлост је симбол чистоте и представља трансценденталну манифестацију. Она је креација логоса, универзалног принципа исконске интелигенције, живота, истине и просветљења. Међутим, није добро кад сликарка стереотипно и без икаквог проблемског приступа, поједностављено приступи обликовању предмета и њиховог положаја у природи и простору. Било какве, па и њене творевине, то може одвести у површну декоративност.
Сликарка користи комбиноване технике и различите материјале и подлоге. Она слици у односу на цртеж не даје предност. Њен циклус „Светлописи – Iluminations“ , настао је 2021. године коришћењем неколико ликовних техника: цртежа, слика, колажа и различитих материјала – акрилик боје, акрилик спреј, текстили различитих структура, папири, картони, жице, мреже, стакло, огледало…
Опседнута је светлошћу сунца и месеца и односом светлости и сенке. Светлост и сенка су у контрасним релацијама. Већи интензитет светлости из различитих извора генерише и већи контраст светлости и сенке. Сенка је у подтексту и њеног циклуса „Лунарне сенке (Lunar Shadows).
Поетика наговешта је значајно присутна у стваралаштву Иване Бјелице. На њеним пејсажима, на пример, у циклусима „Висине ширине (HeightsWidths)“ и „Mediterraneo“ 3, има елемената који теже да уобличе одговарајући доживљајни мотив (војвођанске равнице, планина Северне Црне Горе, Медитерана). Међутим, сликани призори и пејсажи тек су у назнакама, нису подражавалачки, али те слике, упркос колористичке изнијансираности, ритма и контраста, често су пропорционално расуте, надасве у изражавању дубине, предњег, средњег и дубинског просторног плана слике. Наравно, такав случај није у њеним, веома успелим сликама из круга „Кругови (Circles)“.
Доживљај простора – хоризонталног, вертикалног и дубинског – уз светлост и сенке, дефинишу тематско-мотивски ниво сликарства ове сликарке. Светлост у равници није иста као у брдима и планинским топосима, небо над равницом није исто у праскозорје, ујутру, у подне и предвече. О томе би импресионисти могли да држе научне симпозијуме. Код Бјелице смета, међутим, једнообразност варијација на просторни континуум овога круга њених слика.
Пејсажи су Бјелици значајна преокупација. У њима она обликује своје дожив – љаје равничарског простора, висија и Медитерана. Посебно јој је, како и сама апострофира, инспиративан Медитеран. Значајан део њених слика настао је као рефлекс на морско плаветнило. Преламање светлости у одсјају воде се рефлектује и на њене слике из тог круга, у невероватним плавим тоновима, а посебан колористич- ки тоналитет имају и одсјаји на небу.
У том кругу слика присутни су и импресионистички постулати, усмерени ка декодирању доживљаја одређеног крајолика; упркос поетици местимичног наговештаја, сфумата и успеле текстуре, у њима нема експресионистичког рефлекса и емоција на доживљаје стварности. Има импресионистичке композиционе расутости и импресионистичког занимања за светлост, са тек назначеном обрисом мотива.
Ова сликарка се, ипак, не може похвалити пропламсајима интензивних боја, што не треба да буде и негативан суд.. Њено сликарство нагиње ка аскетизму посних боја – тек уз појединачне акценте употребе умбре, окер, пастелних и златних тонова, рецимо у циклусима „Кругови (Circles)“, „Три боје – злато, сребро, бронза (Three Colors – gold, silver, bronze)“ и неких слика из циклуса „Pergamenti (Parchments)“.
Премда сликарка апострофира пејсаже и патину старих грађевина у циклусима „Градови (Cities)“, најбољи део њеног сликарства ипак су слике из циклуса „Кругови (Circles)“. Композиционо-формална решења у њему су задивљујућа. Композиција је чврста, колорит уравнотежен, форме местимично у благој измаглици. Контекстуализоване геометријске фигуре у јединству су са подлогом, а сама подлога брижљиво осликана. Ништа се не може мерити са овим циклусом, који је парадигма апстрактног експресионизма и којим се сликарка приближава рецимо Џексону Полоку и Вилијаму де Кунинги, истакнутим представницима америчког апстрактног експресионизма.
Ивана Бјелица се бави и уређењем простора и дизајном ентеријера. Радови јој се налазе у значајним туристичко-угоститељским, пословним и стамбеним објектима.
У тој својој активности, она настоји да радовима оплемени простор и допринесе његовом визуелном идентитету. У ту сврху, користи и штампану дигиталну фотографију великих формата. У свему настоји да радове усагласи са простором, али и да не изневери своја главна стваралачко-естетска опредељења.
Најбољи су део њене уметности, да још једном истакнем, радови из циклуса „Кругови (Circles)“. Занимљиве су и њене мртве природе, па и актови, али врхунац постиже у спонтаном сликању сопственог унутрашњег света и емоционалних искустава. У својим делима, она се, међутим, није у потпуности ослонила на не – свесно, нити на стварање ослобођено закона логике, као код већине представника апстрактног експресионизма – опсесивно се позабавила односом светлости и сенке, у оквиру сликарске визије равнице, висине и морског плаветнила. Будући да веома добро влада ликовним техникама, сликарки, по мом скромном суду, предстоји значајни нови тематско-мотивски продори.
А што се тиче ликовног умећа, путоказ је у циклусима „Кругови (Circles)“ и „Три боје – злато, сребро, бронза (Three Colors – gold, silver, bronze)“. Сви компо – зициони принципи у њима су на изузетном нивоу: и основни принципи састава слике, и ритам – везан за понављање истих или сличних елемената или облика, тонова и боја, и пропорционална усклађеност, и однос светлих и осенчених делова, и све друго.