Тиодор Росић
НАЈБОЉА И НАЈГОРА СТВАР НА СВЕТУ
ВРАБАЦ СУДБИНЕ
Сликар Томислав Радак је имао и није имао љубав, како се каже, свога живота.
Волео је и није волео Т. Њено име, сасвим разумљиво, не може да открије. Време је
проводио са њом и није проводио.Желео је да је слика и није желео. Тек, једног дана,
његова вољена и невољена Т. му се обратила:
– Душо – казала му – Била сам код Капетана, испричао ми да те је био типовао
Славуј. Имао си среће што су Славуја преселили на небеске пашњаке. Хтео да те
учлани у странку. Имао си среће.
Сликар је на речи вољене и невољене Т. остао нем. Шта га брига шта трабуња
она коју воли и не воли. Не дотичу га речи капетана речне пловидбе, кога Т. воли или
не воли. Ћутао је, баш као онда кад је његов друг Р. опалио из магнума у Дубову
поред Бијелог Поља. Понео био револвер да му један чувени пушкар поправи ударну
иглу. Сто пута је приносио цев напуњеног магнума очима, повлачио ороз и гледао
како се бубањ врти. Сто први пут је млатарао револвером и повлачио ороз; сто први
пут игла је погодила капислу.
Опалило је.
Зрно се између сликаревих ногу ударило у ногар столице и зарило се у под
Сликар о томе није изговорио ни реч.
– Спасла те Славујева смрт – настављала је причу она коју воли или не воли.
– Не би смео да одбијеш. То мисли и Капетан који је са њима помешао карте.
Подсетили би те, где ти станују брат, отац, мајка; кад и где иду. Можда би и мене
поменули – казивала је вољена и невољена Т.
Сликар ни на то није проговорио ни реч. Не говорећи ништа, у себи је
закључио: „Човек је врабац у руци судбине!“
КО СЕДИ НА ОРУЖЈУ
После вечере на Ликовној колонији „Шибови“, двехиљаде и неке, у вили изнад
Бањалуке, седе и пију тврдошко вино сликари Томислав Радак, пријатељ учитеља
Јакше, Сретко Дивљан, художник, Зоран Калинић, власник Независног уииверзитета
– организатор колоније, писац ове приче и Зденка Соколовић, историчар уметности.
Прича се ваља, тече као Врбас кроз Бањалуку. Ноћ одмиче а вино осваја – како
кога. Заправо, свима винце удара у лице, само историчарки уметности – ништа. Не примећује се да пије. Разговара се о свему и свачему, па и несрећним ратним деведесетим.
– Живјела сам тада у Сарајеву – каже Зденка. Соколовић, историчарка умет –
ности – Била сам члан организације Лекари без граница! – Прича да су пружали
примарну здравствену заштиту становништву и не само то. Било је лекара, медицин-
ских сестара, помоћног особља, волонтера. – Са Јеврејског гробља и околних брда
вребали Шумски. Ни нос није смео да се промоли, а да те не смакну! – узвикнула.
Вино је чинило своје – ударало све жешће и жешће. Чак се и историчарка
зајапурила. Вино одвезало језик и Томиславу Радаку, пријатељу учитеља Јакше:
– На Вашем месту, не бих се хвалио организацијом за коју сте радили Било
лекара, кажете, а што не наведете да је било и шпијуна? – упитао.
– Није ми познато! – одговорила историчарка уметности.
– Било, итекако; било и педофила, сексуалних предатора, манипулатора. О
Бернару Кушнеру, да и не говоримо – узвратио пријатељ учитеља Јакше.
– Ви далеко одосте! – закључила историчарка уметности.
Сликар Томислав Радак казао да нигде није отишао, а и нема намеру да оде,
док је вина и разговора. – Ви сте били члан организације коју је основао Кушнер –
казао и нагласио да о том, оснивачу Лекара без границе, не жели ни да говори. – Кога
је усрећио тај повереник УМНИК-а за Косово и пријатељ команданта терористичке
организације? Он да усрећи несрећне, а у кући имао инцест! – рекао.
– Па? – упитала историчарка уметности.
– Ви и ја смо, драга дамо, две паралелне равни које се никада неће срести.
Били сте где сте били и радили шта сте радили, а ја сам са групом уметника пред сам
рат аутобусом долазио у ове крајеве. Први пут на Пале, други пут у Бањалуку.
– И? – била је знатижељна историчарка уметности.
– Ништа! – одговорио – Ви сте били у Лекарима који су уз хуманитарну помоћ
достављали оружје – минобацаче, гранате, пушке, ножеве да их оштре на вратовима
дојучерашње браће, а ја сам седео у аутобусу са дуплим дном, тако се бар прича – на
оружју. Ко би га знао?! Можда је то само празна прича?
Историчарка се благо насмешила, подигла чашу и казала: – Ви и сада седите
на оружју, драги уметниче!
ТРИ УЧИТЕЉА И ЈЕДАН УЧЕНИК
Сликар Томислав Радак није студирао Академију и боље што није, На Академији су били укинули и вечерњи акт и цртање – загосподариле су инсталације, бодиарт и перформанс. Сликарство је учио од Ц. Л, Б. М. и С. Р. Од првог је учио о линији
која долази из вечности и одлази у вечност. Од другог о изразу унутрашње осећајности. Од трећег геометријску апстракцију.
Судбина је првом сликару доделила супругу, њену руку-луку љубави, али и
изричито одбијање операције. – Момак, опериши себе – казао је хирургу. Судбину
другог сликара, обележило је стално путовање авионом од атељеа у Паризу до
Београда. То је изазвало и опаску једног, кажу, фолклорног песника: – Стално путује јер бежи од смрти! – Трећем се није испунила намера да сликара Томислава Радака ,
пишчевог пријатеља, одведе код Индијанаца, два сата авионом – у племе, где нема
прохибиције, да му нађе скво. Постаће, вели, брзо поглавица и имаће шесторо деце
– све једно другом уво до ува. – Немој душо – успротивила се његова вољена и
невољена Т. – предаће те Цији!
Сликар Л. се преселио у бели свемир својих слика. Б. М. није авионом утекао
од смрти. Шта је било са С. Р. писац не зна – Бог зна.
ЛУДОСТ МУДРОГ, МУДРОСТ ЛУДОГ
Живела два пријатеља. Један мудар, други луд. Лудост Лудог није сметала
мудрости Мудрог, мудрост Мудрог није сметала лудости Лудог. Побратиме се и
закуну на вечно пријатељство и верност. Куда један, туда други. Како буде једном,
тако да буде и другом.
Наступе вишепартијска времена. Што је било бело, буде црно; што је било
напредно, постане назадно, зацари неправедна правда.
– Побратиме, дошла тешка времена – боље жив него мртав – одвали Луди
побратим.
– Имам решење, побратиме, ти у једну, ја у другу странку. Чувај леђа мени,
чуваћу леђа теби! – узврати Мудри.
Тако и буде.Мудри се учлани у Патрију прогреса, а Луди у Странку Црна Ружа.
Партија прогреса се залагала за реформе и политичке промене. У први план је
истакла систематску борбу против бирократије и корупције. Странка Црна Ружа
прокламовала права радника, подржавала студентске и омладинске покрете против
криминализације друштва. Борила се за права политичких затвореника.
Мудри побратим је знао у шта се учланио, Луди није имао појма – допало му
се име партије.
У два дана, у Великом граду, одржавали се конгреси те две партије. Два
побратима седну у кола и крену сваки на свој конгрес. Дођу до путоделнице, где се
пут рачва у два правца – лево и десно. Пут на левој страни се пење узбрдо, десни пут
иде по равном. И један и други пут воде у Велики град.
– Стрма стаза је стаза искушења, а без искушења нема среће – издекламује
Мудри и предложи да иду лево.
– Не долази у обзир! – узвикне Луди. – Ко се високо пење, може и да падне –
закључи.
Узалуд је Мудри наговарао Лудог да крену стазом успона, путем искушења.
Никакве користи што му је говорио да искушење доноси просветљење. Остале су
јалове приче о стицању милости и доброте, Није помогло. Шта ће – сетио се датог
завештања о вечном побратимству.
Крену путем који је изабрао Луди побратим., да се не би високо пели и пали
ниско, Мудри није знао да Луди има и посебан разлог да иде лагодним путем. Тај
пут, пре спајања са левим, пролази поред питоме вароши Р, а у њој живи велики
духовник Арсеније. Желео је да му се поклони, И поклонио му се.
Луди је цветао од среће. – Каква памет, какав ум! – дивио му се.
Мудри приметио: – Паметни човек с лакоћом препозна будалу, а будала никада
паметног!
Луди побратим није озбиљно схватио побратимове речи. Није био начисто на
кога се односи то што је рекао, на њега или на духовника. Наставе пут.
Дођу до Великог града. Свако крене у своју странку и пријави присуство кон –
гресу. Луди оде у Странку Црна Ружа, Мудри у Партију прогреса. А тамо, сваког у
његовој странци, дочекају хладно и уздржано. Саопште им да могу да бирају, али и
не да буду бирани у било какве страначке органе. Кажу им да је памет мудрог човека
много боља од лудости будале.
У Странци Црна Ружа замере Лудом да је под утицајем Мудрог побратима
оболео од Мудрости. Све је код њега лудост мудрог. Мудрог у Партији прогреса
оптуже да се поводи за Лудим побратимом и слави мудрост лудог.
НАЈБОЉА И НАЈГОРА СТВАР НА СВЕТУ
Послао учитељ Јакша ученика у башту да му убере најбољу ствар на свету. –
Башта је свет – казао. – Убери!
Ученик отишао – постојао, постојао; гледао, гледао. Руменеле се јабуке,
жутеле крушке. Мирисале руже, мирисала нана; стабљике маслачка извиле вратове.
Како да се одлучи? Од маслачка се може кувати чај, справљати сируп, мед или за
учитеља маслачково вино. Видовчица, тамо у дну врта, одгони свраб, уклања осип,
а баба казала деди да подмлађује. Како? Није могао да се одлучи и вратио се назад.
– Видим, ниси нашао ништа. Иди сада, убери најгору ствар на свету! – казао
учитељ Јакша.
Ученик се вратио у врт; шетао, шетао; гледао гледао; тражио тражио, не би
ли угледао орлове нокте, кукурек, кукуту, гљиву лудару, лијандер, пасји першун, или
какву другу отровну биљку. Гледао да пронађе какав отров над отровима. Узалуд,
није нашао ништа. Вратио се.
– Башта је свет – саопштио учитељ – а речи су плодови. Могу бити најбољи
на свету: говоримо, тражимо, налазимо, слушамо – милина Божја! Ко тражи, он и
нађе! А могу, учениче бити и најгоре на свету: лажу, криво сведоче, криво се куну,
објављују рат, убијају, пале и жаре. Није све за брање. Тако нам суђено!
(Параболе из рукописа Суђено је)