Тиодор Росић
ХИМНЕ У СЛАВУ БОГОВА, ПРИРОДЕ И УНИВЕРЗУМА
(Момир Никић: Рг Веде, „Прометеј“, Нови Сад, 2025)
Веде су збирке индијских светих текстова на древном санскриту. Најстарији су
споменик индијске књижевности, али и сведочанство најраније индоевропске
културе. Преношене су усмено, од учитеља ришија до ученика, а настајале, сматра се,
путем божанског откровења. Од времена њиховог настајања, а верује се да сеже и до
5.000 година пре наше ере, до записивања – прошли су векови. Веде се деле на четири
главна дела: Рг Веда, Јаџур Веда, Сама Веда и Атарва Веда. Време настанка главних
веда се најчешће везује за 1.500. годину пре наше ере.
Књига Момира Никића, Рг Веде представља велики научни и преводилачки
подухват. Први пут на српски је са оригиналног санскрита преведен избор из Рг Веда.
У првом делу књиге дато је драгоцено Никићево научно-теоријско истраживање Рг
Веда. Оно представља капитални прилог ведолошким истраживањима у оквиру
читаве гране науке – ведологије. Никићево истраживање усмерено на проучавање
веда са различитих аспеката – филозофског, лингвистичког, књижевног, митолошко-
религиозног….
Рг Веда има десет мандала (циклуса, кругова), 1.028 химни и 10.522 стихова
(мантри). Из тог корпуса Никић је сачинио избор. Он није прибегао механичком
избору из датих циклуса, а није се повео ни за поделом химни, узимајући у обзир
хијерархију богожанстава којима су химне упућене, или редоследом песничких
метара, композиционих техника и слично. Приступио је проблемском истраживању,
а потом и антологијском представљању рг ведских текстова. Теоријски је разматрао
космо гонијска гледишта и представе о свету, постању, гледишта о космосу и свему
што постоји, а о чему се молитвено пева у Рг Ведама. Следе, потом, тумачења
соларних, лунарних и земаљских божанстава.
Далекосежан је значај Никићевог подухвата. Издвојићу главне чињенице.
Прво, веде представљају огроман фонд идеја које су имплициране кроз
историју индијске филозофије. Друго, Никићеви погледи на митологију и религију
индуковани Рг Ведама су далекосежни. Не само из његових теоријских експликација
већ и из избора текстова веда, може се запазити кардинална одлика индијских
религија. Она се огледа у интровертности, односно на погледу ка унутра, оличеној у
жељи појединца да пронађе индивидуални пут спасења и ослобођења. (Коегзистентна
са старом српском вером). Треће, датим својством, а у поређењу са монотеистичким
системима, индијски верски систем представља радикалну супротност безрезервној
вери у свемоћ Бога, а у славу постања, јединства макро и микрокосмоса, природе и
човека.
Космогонија заузима истакнуто место у Рг Веди, уопште, а прожима и Никићев
избор. Она има посебно истакнуту улогу у химнама Варуни, Индри, Агнију, Вишнуу
и бројним другим божанствима.
Универзум је, што је опште познато, настао из првобитног хаоса, у коме су се
земља и небо спојили. Чин стварања састојао се од поделе неба и земље и стварања
„потпоре у међупростору“ како би се одржао уређени универзум. Овај чин се посебно
приписује у химнама Индри или Варуни, али и другим боговима.
Централна и најпопуларнија фигура ведског пантеона био је Индра, бог
топлоте и светлости, кише и олује, мудрац и ратник, владар универзума, бич демона
и универзални владар. Многе химне у Никићевом преводу посвећене су прослави
његових врлина и дела.
Веома познат и поштован ведски бог био је Агни, бог ватре – и жртвеног
пламена и огњишта.
Од свих соларних божанстава, Сурја је најконкретнији; у многим случајевима
је тешко утврдити да ли говоримо о божанству или самом сунцу. Он је свевидеће око
богова, посебно Митре и Варуне, а понекад и Агнија.
Молитве из Рг Веда, у преводу Момира Никића, показују велику блискост
космогонијских и митолошких представа између ведског и старосрпског поимања
света и космогонијских представа. Главна божанства у Рг Ведама су соларна, баш
као и у старој српској вери и предању. Пошто је језик памћење, Срби, као синови и
кћери дана, сачували су то сећање: ведско полубожанство Јакша има рефлекс у
српском имену Јакша и презимену Јакшић. Бог сунца у старој српској вери био је
Јарило, а у ведама Сурја. За Јарила се веже летња јара и презиме Јарослав. Коначно,
Србо-словени су дали име и највећој европској реци Дунаву. У његовом корену је
дан, а дан означава светлост. Само на грчком Дунав је Истер, а у свим другим
европским језицима чува српско-словенске корене. Они су, као и њихова аријевска
браћа, обожавали дан, а не ноћ.
И да даље не набрајам, додаћу још један парадигматичан пример који иде у
прилог тврдњи Анатолија Кљосева да су Прасловени, Аријевци свој језик донели у
Индију, Иран, Авганистан. Сома је у ведској култури, халуциногено ритуално пиће
персонификовано као божанство. У химнама Рг Веде, након што попије сому, Индра
постаје непобедив, убија демона Вртру и чини чуда. Доводи се у везу с Перуном.
Хаома је обожено пиће у древној персијској религији. Она је коегзистентна са
индијском сомом у ведском култу Индије. Саобразна ведсој соми и персијској хаоми
је српска шљема (нпр. у косовско-ресавском дијалекту и зетско-рашком), назив за
меку ракију. Назив сома за најлошију ракију присутан је у делу зетске говорне зоне
(Колашин, Мојковац…).
Слављење сунца, дана и светлости у српској митолошким представама
саобразно је у многим елементима оним у Рг Ведама, рецимо у химнама: 1.50 Сурја;
1.115 Сурја, а ту су и друга божанства попут богиње зоре Ушас: 1.92; 7.80, 5.80.
Могуће је успоставити мноштво космогоснијских и митолошких паралелизама
између молитава из Рг Веда и, рецимо, српске народног књижевног стваралаштва:
„Дрво света“, крајишко народно предање и химна X.129 – „Песма стварања“
„Сунчева сестра“ – српско народно предање, „Сунчева сестра и паша“ – српска народна песма, „Вила зида град“ – српска народна песма, а могуће је успоставити
читав низ аналогија између „Изједен овчар“, српске народне песме о супституцији
жртве са низом Рг Ведских химни.
Упоредна анализа Никићевог дела показује да је реч о дубинској спони између
санскрита и српског у лексици, граматици, фразеологији. Никић с правом истиче да
се те „блискости не смеју преценити, али ни подценити.“ У складу са тим он наводи
да је у преводу настојао да очува сродне лексеме: tama – тама, giri – гора, mas, mats
– месо, piti – пиће, нагота – nagnata. Да са своје стране додам рефлекс индијског бога
мртвих Јаме (у Рг Ведама чувана дијалошка химна Јама и Јами), у српском називу
јама за рупу у земљи, у чијим је безданима завршио немерљив број нашег народа у
Другом светском рату.
Напокон, веде нам казују и да су древни Индоаријевци – попут својих
европских рођака Срба и других – обожавали животиње, биљке и тумачили природне
појаве. Познавали су жртвене ритуале и верске церемоније у част богова, а и крвне
жртве, укључујући људске жртве (код нас, нпр. епска песма „Зидање Скадра“.
Рг Веда, у тумачењу и преводу Момира Никића, представља драгоцен
допринос, засновању ведологије. Захваљујући његовом научно-преводилачком
подухвату, књижевност Рг Веда нашем читаоцу нити је више страна, нити далека,
нити непозната. Захваљујући изузетном лингвистичком образовању, познавању
санскрита, антропологије, филозофије, могућности да упоређује преводе са
различитих језика, али и теоријске експликације о појединим ведолошким
проблемима, и, надасве, интуицији, Момир Никић је нашем читаоцу подарио
капитално и изутетно дело,