у нашој кућној библиотеци
увек је било сјајних песника
и никаквих људи,
неких који су викали да је мама
отфурала у ћетнике.
у нашој породици
увек је било сјајних људи
и неких који су питали шта ће тата
у Србији кад се српство брани овђе.
написаћу нешто што се
зове с(ј)ећање на мрак.
одштампаћу писмо
Мире Фурлан из Београда
у Загреб у милион примерака,
и читати га јавно на трговима,
бацати из авиона, као летке,
одавно нас нико ничим није
бомбардовао.
време пролази, деца расту,
а са њима расту им и
језик и зуби.

МАХАЛА

зашто је тако тешко отићи из туђе махале?
да ли тако нешто уопште постоји?
зашто ти у грлу стоји она опора
дивља крушка која те буди сваку ноћ
кад падне на лим?
зрела, а опора.
зашто ти пара уши док унуци вичу нано,
можда јер теби годинама то име не
прелази преко усана?
грудни кош се надима, могла би га
раздвојити као зрео нар, тачно по средини.
зрео нар препун малих црвених срдаца,
у сваком од њих по једна махала.
кажу не излази у акшам, не изводи ђецу,
стварно почињу да плачу без разлога.
не излази у акшам, ђеца плачу, пси кидишу,
док замичеш за кривину.
таман помислиш хоџа окуише,
оно негђе из кафане шкрипи хармоника.

и као за инат, лишће пада, а јесен зна колико
мрзим кад неко стигне раније.
једина свијетла тачка, срп на небу
у који стану све стране онога што јесам.

БЕНАРЕС

ово је град у ком вријеме стоји.
знам то по захрђалим четкама за фенирање
у предратном салону.
по мајчинској топлини додира
жене која ме види први пут.
ко се овђе једном роди,
рађаће се опет и опет на
истом мјесту.
сарајево је супротно од бенареса.
људи се овђе рађају са зрном
вјечности тачно испод оне тачке
у којој се спајају два крила грудног
коша.
исти људи се вјековима врте истом
чаршијом, чешљају истим четкама,
милују и туку истом руком,
истим очима гледају исти зачарани
комад земље, опор, крвав и горак,
најљепши на свијету.