Светомир Арсић Басара

СЛИКАРСТВО СВЕТЛОСТИ, РАДОСТИ, ТУГЕ И ОЧАЈАЊА

Томислав Ђокић је исувише сликар. Необуздани сликар. У њему се сукобљавају и потхрањују јасна одређеност једне класичне мисли и потмули импулси барокне природе. Та унутрашња борба се изражава у читавом његовом сликарству. Ђокић је створио осећајан свет. Сликарски језик којим он „говори“ материјализује један акт којим је он предузео своје властито превазилажење, откривајући нам сопствено искуство доживљено од стварности. Ђокић нас подсећа на то да свака уметничка активност продужава стваралачку активност природе.

Цртеж и боја се код Ђокића не разликују. Колико се слика толико се црта. Уколико је боја складнија утолико је цртеж тачнији. Одсутне су интелектуалне конструкције које произилазе из спектуларног поступка хладно прорачунатог. Из једне слике у другу кристалишу се узбудљиви колористички односи са импресио – нистичком фактуром и постају распеване под утицајем нијанса боје цинобер-жуте и црвене. Усклађују се са плаветнилом неба и попут вихора, помамно захукталим колоритом, изражавајући симболично случено присуство једне унутарње ватре. Косовско светлољубичасто, плаво, сиво, црвено, циноберцрвено таласају се и продужавају у кривудаве линије. Жуто и плаво су јаког интензитета тако да распаљују сликареву ватреност. Експресионистичка техника је префињена и пуна је набоја светлошћу и сенкама, прави прелидијум за све оно што се догађало и што ће се догодити на Косову и Метохији. У сликама Томислава Ђокића налазимо два иску – шења која прожимају читаво дело симболима: једно је слагање неба и сунца – метохијско слагање, и слагање које потиче из митског споја зелене и црвене – носиоца страсти и лудости човекових. У пејзажу свога завичаја Томислав Ђокић налази дисциплину која одговара његовом укусу и смелост која одговара његовој машти. Смелост Ђокића иде у његовим делима на битно, оно не дира устаљене облике жанра. Тако се преко пејзажа везује снажно за завичај. Постаје зависан од поднебља родне груде. На његовим сликама је јасно препознатљива гама косовског пејзажа изван – редно свежих боја и префињених тонова. На својим сликама Ђокић остварује простор кроз који струју лак и покретљив ваздух. Он не запоставља атмосферу, чак би се могло речи, ствара нову динамичну и узбуркану као пред олујом. У тој узбурканости налази основне вредности и живу осећајност. У свим периодима његовог стваралаштва, Ђокића је највише привлачио пејзаж. Његов однос према пејзажу огледа се пре свега у светлости која обасјава његове слике.
Светлост даје ритам плановима и одређује димензије простора. Посебно се осећа светлост у палети где се не само одриче сенка него и неутралних наталитета. Његови пејзажи су систем за разраду једног самосталног, целовитог и јединственог простора. Кроз њих остварује своју визију света. У пејзажу развија личност боје и постаје свестан живих извора своје творачке енергије. Ширећи свој обојени сјај око себе, оправдава сликарски свет слободе које сликар узима према стварном, стварајући својим устрепталим колоритом блиставу целину, одређујући своју личност широком оригиналношћу.
Пејзаж пружа Ђокићу неограничено поље за експериментисање које он никад не користи као произвољну игру него као једну тешку и сталну тежњу ка највишем домету. Он сликањем црта да би одредио једну акциону зону на којој би требало да се оствари пластичност у дословној реалности. Та реалност одражава расположење уметника, његове лирске тежње, спокојну снагу његовог стваралачког темперамента. Његови пејзажи губе лажни природни карактер да би постали прави пејзажи. Они садрже реминисценцију светлости, бескрајне суптилне хармоније, снагу тихог зрачења и неразумљиву блиставу поезију.
Ђокић увек остаје близак природи. У њој он тражи свој подстицај и не покушава никада да прекине са тим извором својих емоција. Док слика природу размахне се већом слободом и постиже посебну ведрину. Основна поставка код Ђокића игра врло значајну улогу. И кад је слика у тамним тоновима или кад одустаје од уобичајене основе, Ђокић је обрадује врло брижљиво да би укључио оно што га окружује, да би дао приоритет симболичним ефектима. Тако нам слика открива душу сликареву и буре које вековима трају на попришту Косова и Метохије. Откривају нам душу бића коју прождире паклени пламен, јер и сам постаје пламен и дим у вртлогу који гута разум и ишчезава племенитост, нежност и хуманост. Одлично је приметио др Јован Стриковић кад говори о сликарству Томислав Ђокића: „У неким општим мјестима сликарске вештине Томислава Ђокића уочава се егзистенцијални немир и тјескоба, врисак који се чује кроз боју и форму, онај Лубардин продор кроз простор и поред простора“. На тим сликама наслућује се несрећа која добија агресивни ток, наслућује се наилазак времена без разума и без човечности. Слике су скоро помамно рађене као да је Ђокић желео да надокнади пропуштено време посвећено другим садржајима рада, пре свега науци. Осећа се журба као да се предосећа наилазак несреће која ће нас задесити и оставити без завичаја. Томислав Ђокић осећа и зна да је завичај призор ванземаљског сјаја, најдивнији извор уживања. Завичај нам помаже да осетимо превласт над божанским делом сопствене природе, јер само у завичају доживљавамо врхунске екстазе и врхунске константе. Завичај нам пружа тренутке засноване на стабилности да се ЧУЈУ боје и ВИДЕ звукови, односно, „Светло у звуку, звучна енергија у светлу. Ритам у свакој мисли и радост свуда около.“
Завичај нас до краја стимулише и претвара у природне таленте, пружа специјалне перцепције и убрзава мисао, производи неуобичајене асоцијације. Завичај нам нуди поетске врхунце и визионарску величину. Нуди нам помоћу осећања, креативне подстицаје и најсавршеније сате. Без завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима. Без завичаја остајемо на егзистенцијалној муци тражећи илузорне просторе слободе. Без завичаја притиснути смо неподношљивом чамотињом, мукама које само могу да се замисле, јер у Завичају налазимо срце живота, излазак из обичног света. Без завичаја преживљавамо делиријумски затвор из кога нема изгледа да изађемо. И на крају без завичаја НЕ ПОСТОЈИ НИ ПУТ У УМЕТНОСТ, јер ОН нам ствара предодређеност.
Томислав Ђокић није прихватио иједан од многобројних -изама које су и сами њихови творци доводили скоро до краја. У Ђокићевом делу обавља се синтеза облика и боје, статике и покрета мисли и спонтаност и тиме постаје носилац нове поруке.
Остаје тајна и загонетка: где је Томислав Ђокић учио оно што је битно и неопходно у занату? Нека то остане тајна и нерешив проблем. Његов независан дух и његов слободни карактер више су га привлачили људима који су се слагали са његовом јасном визијом, његовим погледом на свет и опредељењем. Тако нам се приказује један сликар, можда најосетљивији љубавник светлости и радости, туге и очајања, неразлучиви приврженик свога тла и порекла.