СТО ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПОКРЕТАЊА „ЗОРЕ“
Постоји у породици неколико верзија приче о томе како је и зашто стриц отишао да живи у шуми. То се десило давно, кад сам још била дете, и тада су ми, вероватно, испричали нешто што дете може да прихвати и разуме. Јер ја сам волела тог стрица. Док је још живео у граду, доносио ми је оне велике чоколаде, највеће које су се могле купити, и увек су биле завијене у леп бели папир. Кад си дете, онда цениш такве гестове. И радујеш се таквим људима. Мада, кад размислим, још тада је у њему било нечег што ме је чинило тужном. Дошао би с том огромном чоколадом, сео би испред мене и посматрао како скидам онај бели папир. Кад бих то урадила, узео би папир из моје руке, пажљиво га пресавио неколико пута и ставио у свој џеп. Стриц није желео да за њим остаје некакав лом. Сећам се како бих отворила чоколаду и увек бих инсистирала да он узме прву коцкицу. Стриц би се опирао, то је за тебе, говорио је, али ја сам наваљивала, и на крају би узео. Чак и тада, кад сам имала шест или седам година, могла сам да видим како би му се очи напуниле сузама кад бих му понудила чоколаду. Од тога сам и ја постајала тужна, мада је читава ствар била потпуно необјашњива. Седели смо у кухињи, свако на својој столици, у устима би нам се растапала по коцкица чоколаде, и били смо тужни. Не знам зашто. Никад нисам схватила.
Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.