Стево Ћосовић
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ РЕЉЕФ ФОЧАНСКОГ КРАЈА
(Радисав Машић: Херцегова задужбина – легенде и знамења,
„Свет књиге“, Београд 2023)
Текстови обједињени у књизи Радисава Машића Херцегова задужбина – легенде и знамења, предочавају културни и историјски рељеф фочанског краја односно
подручја Горњег Подриња, које се, са одређеном историјском симболиком, именује
и као Стара Херцеговина. Књига садржи 36 засебно насловљених цјелина, међу којима ће, уз текстове са историјском тематиком, читалац наћи прилоге о старим кулама, тврђавама и градинама, о књигама староставним, о црквама и црквиштима, о
легендама и предањима.
У тексту „Херцегово доба“, којем је, нимало случајно, припало прво мјесто у књизи, аутор освјетљава крупне догађаје и личности из једног веома динамичног и занимљивог периода који је на овим просторима оставио дубоке и неизбрисиве трагове. Ријеч је
о првој половини 15. вијека и времену владавине династије Косача – великог војводе хумског Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче – Херцега од Светог Саве, у историји
познатог као Херцег Шћепан или Стјепан. Територије под његовом влашћу простирале
су се до ријека Цетине и Неретве на западу, а потом долинама ријека Праче, Лима и Мораче до Боке Которске. У области Дрине у његовој власти су били: Фоча, Горажде, Самобор, Вратар, а затим: Пљевља, Драчевица, Попово поље, Гацко и Невесиње.
Машић детаљније објашњава у којој мјери је ова крупна личност значајна, не
само по својој улози у судбоносним догађајима тога времена, него и по томе што је
својим ондашњим утицајем и поступцима још за живота плијенила народну машту
и изазивала брoјне недоумице. А послије смрти, Херцегова вишеструка и сложена
историјска фигура постала је непресушан извор инспирација за легенде и предања.
С тим у вези аутор каже: „Све оно што нису могла документа и историја стало је у
легенде, пјесме, приче и митологију. Као што жар запретан у пепелу топлином грије и увијек може да постане пламен, тако и приче, митови и легенде чувају и оживљавају сјећање на доба које је својим животом обиљежио Херцег од Светог Саве“.
Десетине веома занимљивих и живописних казивања о Херцегу и догађајима
и људима из његовог времена, Машић доноси у тексту „Легенде и вјеровања“. Навешћемо само називе неких мјеста на која се односе легендарни догађаји: То су: Самобор на ушћу Јањине у Дрину, Смрекова њива и Хомарова раван у Међуијечју,
Црквине на планини Вучевици, Црквина код Завајита, Ђурђевица на Пријеђелу, Борјена Челебићима, Херцегова вода кодШула, Каталина врела у Мештревцу, Рудине у
Веленићима, планина Љубишња, Шћепанов олук на Радовини, Вилино врело на Тари, градина код Папрат на и Кобиљеравнина Ћехотини. О свим овим мјестима сачуване су дивне приче, све љепша од љепше, које се преносе с кољена на кољено. Кад аутор каже да су се те приче „…као паукова мрежа, пружале од колибе до колибе, од
пастирске ватре до тмине и тишине“, он истовремено сугерише читаоцу да легенде
и митови нису потребни оним личностима о којима говоре, али су, и те како, потребне нама, јер ћемо наш властити идентитет најсигурније пронаћи управо преко великих људи из прошлости свога народа.
Машић је са нарочитом пажњом описао неколико старих градова у Горњем
Подрињу који су подигнути, углавном у доба династије Косача.Међу њима, свакако,
издваја се град Самобор, смјештен на осамљеној каменој литици код ушћа Јањине у
Дрину. Ова јединствена грађевина својом љепотом подсјећа на природну појаву сраслу са стјеновитом литицом, као да је одувијек била ту. Из Машићевог текста сазнајемо да је Самобор био омиљено боравиште и љетна резиденција Херцега Стефана.
„По архитектури и изгледу самоборска дон жон-кула представља једну од наjсликовитијих и најзанимиљивијих грађевина нашег средњег вијека“ – наглашава аутор и
упућује на закључак – да ништа толико као град на брду не изазива осјећање моћног
и тријумфалног. Град Самобор је плод људске жеље да се досегне срећа – која се,
ипак, као и сам живот, више пута осмјехнула Херцегу Стјепану.
Лијеп је опис и Табанграда изнад села Стабна у Пиви. Подигнут је на окомитој стијени високој хиљаду метара, са које су Херцегови ратници надзирали друм и
ријечну долину. „Из долине гледани – биљежи аутор – остаци камених зидина Табан
града на небеску соху личе. Као да су се на њих небо и облаци наслонили“. Престоница династије Косача био је Со коград на Шћепан Пољу, на узвисини изнад састава ка Таре и Пиве, Красио га је велелепни двор Сандаља Хранића. Аутору није
промакло да напомене да се у Соко-граду живјело раскошно, као и на дворовима
осталих европских владара тога доба, али и како је „у Соко-граду уникатне пехаре од
злата радио један од највећих мајстора златара тога доба Рамбот Вахтер из Брижа“ (из
Белгије). У књизи је објављена и слика данашњег изгледа Сокограда.