Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Сретен Јаковљевић

СУОЧАВАЊЕ СА ИСТИНОМ

Књига Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941‒1945.1 плод је мог тридесетогодишњег рада. Резултат је вишедеценијског истраживања у архивима, библиотекама, изучавања историјске и публицистичке литературе, као и разговора са непосредним учесницима ратних догађаја. Красе је приче малих људи о великим догађајима који је испуњавају и оплемењују.
Мотиви да се овом темом бавим су вишеструки. Прво, завичај, долина Неретве, Херцеговина.Место буна и устанака и великих догађаја у Другом светском рату. Друго, још као деца слушали смо две приче о ратним збивањима. Једну у школи, а другу у кући и у селу. У школи о партизанима победницима, четницима бандитима и издајницима. А код куће искрене и питке беседе наших очева и мајки, које се не уче за оцену него се вечито памте. И тако до подне у “партизанима”, после подне у “четницима”. И то у коњичком крају, где се до септембра 1957. године крио последњи четнички одметник у Југославији – Михаило Ненадић, поручник ЈВуО, командант Таковске четничке бригаде, Првог Равногорског копруса под командом Звонка Вучковића – војске ђенерала Драже Михаиловића. Баш у то време, у том крају, у северној Херцеговини, виђани су и усташки одметници све до 1962. Место бурне историје.
Познато је да победници пишу историју, онако како им одговара и све док су на власти. Тако, почетком 1961. године, Херцеговину преплави књига Херцеговина у НОБ, штампана на 970 страна, тираж 11.000 примерака. Зборник радова, 137 аутора. Партизански руководиоци и борци пишу ли пишу – износе своја сећања на ратне дане. Књига је била веома запажена, читала се и у партизанским и у четничким кућама. У првим ликују, а у другима ћуте, трпе, али понеки се и одважи: “Боже драги, докле ће ови комунисти да лажу! Лаж их довела на власт, али и њихова неће горити до зоре.“
Почетком осамдесетих политичка и економска криза у земљи све већа, а скривена истина о ратним догађајима полако избија из таме на светло дана. Први пут се четници помињу као антифашисти – 1983. године. Бранко Петрановић, професор на Београдском универзитету, први је историчар који је тврдио да је четнички покрет Драже Михаиловића први антифашистички покрет у окупираној Југославији. Рекао је то угледни научник који је рат провео у партизанским јединицама. Због тога је трпео многе критике и нападе. Две године касније из Савеза комуниста је искључен историчар Веселин Ђуретић „због тога што је четнике Драже Михаиловића означио као антифашисте“…
Баш тада, почетком деведесетих година, у Српској академији наука и уметности у Београду формиран је Одбор за истраживање геноцида над српским народом и другим народима Југославије у XX веку. Председник Одбора је академик историчар Радован Самарџић, секретар др Милан Булајић. У том истраживачком послу било је доста нас, спољних сарадника, од Баније до Херцеговине. Пуни ентузијазма и заноса, радили смо предано и добровољно јер била је велика част радити тако одговоран посао.
Тада се указала јединствена прилика да се овери истина о страдању нашег народа. Истина коју су комунисти пола века скривали и фалсификовали. Скривали ради политике лажног братства и јединства и одржања на власти. Тих деведесетих година указала нам се још једна прилика да се коначно поименично утврди број страдалих Срба. Да се обележе и опоју јаме и стратишта. Подигну споменици без идеолошког обележја. И коначно, жртве нађу свој мир. Да их се потомци сећају и вечито памте.
Указаше се две историјске прилике које се нису смеле пропустити!.Међутим, оне су пропуштене. Некоме из тадашње власти није одговарало да се посао оконча: коначно утврди број жртава и стратишта. Да се то урадило, престали бисмо с лицитирањем о броју, што се, нажалост, и данас чини, 80 година после завршетка рата и 30 година од формалног обарања комунизма. Истине ради, против тога су били бивши комунисти, пресвучени у страначке дресове, али и даље су држали полуге власти. Њихови потомци и следбеници, такође, и данас имају велики утицај на друштвена збивања у земљи.
Па ипак, многи истраживачи, ентузијасти, самостално о свом трошку су завршили започети посао, објавивши многе књиге и публикације. Тако је у предвечерје грађанског рата у Босни и Херцеговини, објављен мој првенац, књига Отргнути од заборава, промовисана на Видовдан 1991. године у Друштвеном дому у Коњицу. У њој сам из дубоке таме извукао Србе северне Херцеговине, страдале у рату 1941–1945. Занимљиво, била је то прва књига у Босни и Херцеговини у којој су страдалници поређани један до другог без обзира којој су војсци и идеологији припадали. Тако се нађоше заједно жртве усташког геноцида, погинули четници и партизани. Зар сам могао раздвојити браћу: један убијен од усташа, други погинуо у партизанима, а трећи у четницима. А иста мајка их родила. Савест и кућно васпитање ми нису дозвољавали да их делим. Плод тог дугогодишњег рада је и ова књига коју представљамо.

***

У првом делу књиге Скривена историја… описани су ужасни злочини усташког геноцида над Србима. Геноцид је припреман плански и извршен на најмонструознији начин. Циљ је затирања српског народа и његовог националног идентитета, заснован на доктрини усташког руководства: трећину Срба побити, трећину покатоличити, трећину иселити!!!. Последице су застрашујуће. За пет месеци, од априла до краја августа 1941. године, на стратиштима од Јадовна до Пребиловаца убијено је око 200.000 Срба, – тврде немачки обавештајни извори. Присилно покатоличено око 250.000 и исељено око 300.000.
Извршени су незапамћени злочини: жене су убијане пред порођајем, бацане у јаме са новорођенчади, из утроба им вадили живу децу и набијали на бајонет. Јавно су силовали кћерке пред мајкама, мајке пред кћеркама, чак су у казанима кували децу и нагонили мајке да то једу… Херцеговачке усташе су свом поглавнику Павелићу 1941. поклонили корпу од врбовог прућа пуну људских очију. А он се похвалио италијанском новинару и дипломати Курцију Малапартеу: „То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.“ Миркец Голубовић, познати усташки кољач из Бихаћа, двема партизанкама секао је вагину бајонетом. Носио је по џеповима људске очи које је копао сељацима из Подгрмеча. У Херцеговини: Тасовчићима и Клепцима, поред силовања и убијања жена и девојака, усташе су српске девојке приморавали да се удају за њих. Тако је усташа Буњани приморао Саву из Тасовчића да се уда за њега иако јој је пре тога убио рођеног брата. Тих случајева било је и у Ливну.
Један од најсуровијих злочина геноцида над Србима било је бацање живих људи у јаме. У Павелићевој НДХ постојале су укупно 328 јаме, у које су бацани Срби: 110 у Лици, на Кордуну 40 и у Босни и Херцеговини 178. Хрватска је била језеро крви, тврдио је италијански историчар Салваторе Лои (Loi). Српски народ је постао „дивљач за слободан лов“, наводи Херман Нојбахер, специјални изасланик немачког Министарства иностраних послова за југоисток.
Павелићева НДХ дражала је 26 концентрационих логора за Србе, Јевереје и остале „непоћудне“ народе. Радили су то по угледу на нацистичке логоре у Матхаузену, Дахау. У последње време помињу се чак 83 логора. Независна Држава Хрватска је једина „држава“ у Европи која је држала концентрациони логор за децу – Јастребарско код Загреба. Јасеновац је био и остао напознатији логор и симбол страдања српског рода и народа. Утврђено је, такође, да су у том логору људи мучени и убијани на 57 начина.
Е сад мала дигресија. У последње време све присутнија су поређења четника с усташама. Неретко се то чује и у Београду и другим местима Србије. Да нам буде јасно, бесмислено је свако поређење припадника ЈВуО четника Драже Михаиловића са усташама, тим предратним емигрантима, терористима и злочинцима над срским народом. Поређења ради: усташе су држале 26 логора, у 328 јама бацали српски народ од 10. априла до краја августа 1941. убиле око 200.000 Срба. А четници нити су држали логоре, ни затворе, сем неколико у Херцеговини за партизане и њихове сараднике. Исто тако, ни по ком основу усташки крвник Анте Павелић не може бити пандан ђенералу Дражи Михаловићу, команданту ЈВуО, министру војном у Југословенској влади у избеглиштву у Лондону, коју су признали савезници: САД, Велика Британија и Совјетски Савез. А Анте Павелић, поглавник НДХ, је крајем 1941. објавио рат и Сједињеним Америчким Државама.
Скривена истина и заборав ‒ нови злочин према српском народу
У књизи је посебно обрађен период комунистичке владавине после њиховог доласка на власт 1945. године. Комунисти владају, од њих “свет почиње”. Затиру се славна историја и традиција српског народа, а скрива истина о геноциду усташа и злочинима комуниста над Србима. На усташким стратиштима од Јадовна до Пребиловаца, са споменика Србима, брише се реч усташе, који су извршили покољ, а додаје непријатељ. Тако Срби, жртве злочина, постају безимене ,жртве фаши – стичког терора. Фалсификују се документа у Комисији за утврђивање ратних злочина. Усташки злочини над Србима, се чак приписују четницима. Четнике равнају са усташама. А колико је таквих беспризорних примера! И не само то, него почетком шездесетих година, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић обустављају рад Комисије утврђивање ратних злочина у Југославији. А били су Брозови најближи сарадници. Материјали тих комисија, на којима је преко 15 година радило више хиљада људи, стваљени су под емарго. И комисија неславно заврши рад.
Тако се смишљено утирао пут забораву српских жртава упоредо са идеолошким прекрајањем чињеница, посебно кад је била у питању изградња споменика. Натписи су искривљени и фалсификовани, стратишта запуштена. Рачуна се да је било око 14.000 споменика из НОБ-а. Илустративан пример је Јасеновац, највећи „српски град под земљом“, како рече наш велики песник Матија. Дуго је кориштена фраза да су ту страдали Срби, Хрвати и други народи. Тако се стварала лажна симетрија, та „хармонична“ пропорција, о једнаком учешћу свих народа у НОБ-у, као и у страдању – што је бесмислено. Чињеница је да је до краја 1943. у партизанским јединицама било преко 85 одсто Срба.
Подручје око данашњег спомен-комплекса у Јасеновцу дуго је било запуштено. Српски народ – породице страдалника, је саминцијативно долазио је и палио свеће поред тих рушевина. Тек 1954. године почело се званично посећивати то стратиште. Не обазирући се на власти, народ је долазио и палио свеће покојницима. Али све до 1966. године, и подизања споменика, то подручје је било запуштено. Српски народ, на челу са својом црквом, водио је упорну борбу да добије дозволу за градњу православног храма у Јасеновцу. Напокон, 1972. добили су дозоволу, а градња цркве почела је тек 1984. године.

***

Укњизи Скривена историја … наведено је низ примера како су победници, пишући своју историју о равноправном учешћу свих народа у ослободилачком рату, скривали истину да су Срби поднели највеће губитке и терет рата. Пођимо од устанка 1941. године. Према доста поузданим подацима, у тим устаничким данима (јун, јул и август) било је око 50.000 српских устаника у Босни и Херцеговини.Амеђу њима са пушком у руци било је само седамнаест, понављам, седамнаест устаника који нису били српског порекла. Било је то у Босанској крајини. Занимљив је још један податак: на Козари, међу 8.000 српских устаника, била су само петорица Хрвата и двојица муслимана. И то су били чланови Комунистичке партије, да би касније преузели вођство над устаницима. То су чињенице које износе референтни историчари из БањаЛуке.УХерцеговини устаници само су Срби. Тек у септембру 1941. године међу устанике почињу да долазе муслимани и Хрвати из Мостара – махом чланови КПЈ. Слична је ситуација и у источнј Босни. Борци у устаничким одредима само Срби. Крајем септембра у Романијском партизанском одреду формиран је вод од двадесетак муслимана сељака изШаторовића.
Учешће муслимана у Другом светском рату на простору НДХ изазива бројне спорове и контроверзе у савременој историографији. Данас, осамдесет година после Другог светског рата, у време грађења бошњачког националног идентитета, све чешче се чује наратив о масовном учешћу муслимана у партизанском покрету. Прогласише се главним антифашистима.Међутим, неумољиве историјске чињенице тврде сасвим супротно. Приликом формирања квислиншке НДХ 1941. масовно су приступили усташком покрету и изразили лојалност усташком поглавнику Анти Павелићу. Ову оцену међу првима је дао Угљеша Даниловић, предратни комуниста, у септембру 1941. као члан Покрајинског комитета КПЈ за БиХ.
О нереалном приказивању ратних догађаја, нарочито у устанку 1941. године, допринели су и неки историчари. Једни објављују да су Срби већ 15. јуна 1941. у време њиховог највећег стардања, вршили геноцид над муслиманима. Илустративан пример је књига академика Владимира Дедијера и историчара Антона Милетића, Геноцид над Муслиманима 1941–1945. Штампана је у Сарајеву, 1992. године, на почетку грађанског рата у БиХ, на 880 страна, тираж 10.000 примерака. У првом поглављу књиге пишу о коренима геноцида над муслиманима, и већ на 6 страни пишу да су муслимани уЉубињу прве жртве четничког геноцида – 15. јуна 1941. Извор им је непоуздан документ. Изјава непознатог аутора, без потписа, места и датума. Све је непознато. Аутори наводе да је документ заведен у Фонду Архива Гази Хусрев-бегове библиотеке у Сарајеву.
Истине ради, пођимо хронолошким редом. У Љубињу су од 4. јуна усташе почели да хапсе Србе. Пет дана касније у четири јаме бациле су око 200 Љубињаца. У ноћи 13. јуна упали су у затвор уЉубиње и извели 36 најугледнијих талаца – Срба, одвели их и бацили у јаму „Пандурицу“! У зору 23. јуна усташе су кренуле у „чишћење“ Попова Поља и на превару ухватили 190 људи и бацили их у јаму Ржани до. У ову су јаму доводили Србе из других места. На спомен-плочи, које су 1963. подигле комунистичке власти, пише да су усташе мучиле и живе у јаму бациле преко 1.000 људи (Срби се не помињу). Не помиње се освета Срба над муслиманима.
Дедијер и Милетић цитирају непотписани и непоуздани документ. Он им је главни доказ о геноциду над муслиманима у Љубињу. А шта се стварно догађало у лето 1941. на подручју Билеће, Берковића, Дабра и Љубиња, писао је Угљеша Даниловић, тада члан Покрајинског комитета КПЈ за БиХ. Даниловић у свом извештају Светозару Вукмановићу Темпу, команданту партизанских одреда БиХ, 24. септембра 1941. године, пише:
„Ево тек десет дана од мог доласка овамо могу да ти пишем једно опшрније писмо… Овде је, у ствари, био општи устанак српског народа који се усљед наше слабости, страховито масовног покоља над Србима, у коме су муслимани ових крајева прилично масовно учествовали и најзад усљед утицаја појединих бандита и пљачкаша црногорских банди, претворио у пљачку и општи покољ муслимана…
… Садистичка убиства која су у маси извршена над Србима у гатачком, љубињском и столачком срезу изавала су нечувену мржњу према муслиманима. Прича се да су усташе у Берковићима кували дјецу и нагонили њихове мајке да их једу, а после их убијали, силовали дјевојке и жене итд. Кажу, бити убијен метком је значило срећу. (подвукао С. Ј.) Сви злочинци који су починили та дјела били су домаћи муслимани, а готово у свим дјеловима источне Херцеговине муслимани су масовно пристајали уз усташе. Било је појединих села и општина гдје су муслимани штитили своје комшије Србе и углавном у тим мјестима није било покоља Срба. Ово су ми многи сељаци Срби причали. Али ово су били мјестимични случајеви у невесињском срезу…“ (Архив СК БиХ, том III, књига 1, н.д. стр. 67-74; Светозар Вукмановић Темпо, Раволуцуја која тече 1, стр. 262–267)
Да подсетимо, Угљеша Даниловић после ослобођења земље 1945. је био први министар унутрашњих послова у Влади Босне и Херцеговине – шеф УДБ-е у тој републици.
Чињеница је, да је после стравичног покоља Срба у Гацку, Невесињу, Требињу, Љубињу, Берковићима, Стоцу, Чапљини, Мостару, Коњицу, када је убијено близу 4.000 Срба, извршена освета над муслиманима Билеће и Берковића. Било је то почетком септембра 1941. Помињу с еразне цифре од 360 до 425 људи Бранко Попадић, учесник борбе у Берковићима, доцније партизански командант, а после рата високи официр УДБ-е каже да је родбина, цивилно становништво, чија је родбина страдала од усташа у јуну 1941. предњачила у тим осветама. Попадић наводи да су устаници у Берковићима убили око 180 неборачког муслиманског становништва. Многи учесници тих догађаја тврде да је у тим борбама погинило око 180 муслимана с пушком у руци борећи се против српских устаника. Професор Бранко Џелетовић, Билећанин, каже да је да је на Трусини и на јами Чавкарица страдало 363 муслимана, а не стотине, (чак и 1.600) како се то сада тврди у анти-српској пропаганди муслиманске СДА.
Што се тиче страдања муслимана у Љубињу, било је то 11. јуна 1942 године, а не 15. јуна 1941. како пише Дедијер. Тад су четници из освете убили и у јаму бацили 26 људи од којих је троје преживело. Иако је књига Дедијера и Милетића зборник докумената, аутори су могли у уводу дати хронологију догађаја, да би читаоцу било јасније. Овако спорно сведочење непознатог „сведока“, није реално приказало стање у Љубињу 1941. године. Србе су оптужили да су први почели геноцид над муслиманима, напротив било је супротно. О овим догађајима дато је доста простора у књизи Скривена историја.
***
Битка на Неретви или немачко-италијанско-усташка операција „Вајс 2“ почела је 9. фебрура завршила се 22. марта 1943. Циљ операције војне „ВАЈС, I, II, III“ био је уништење главнине партизанских јединица. Затим у њеној трећој фази – хватање Драже Михаиловића, разоружање четника, уколико пруже отпор ликвидирати их.
Ово је најконтроверзнија битка, вођена на југословенском простору за време Другог светског рата. Прво, у предвечерје Битке, вођени су тајни преговори између партизана и усташа, на највећем нивоу. Вођени су по одобрењу Тита и Павелића. За те преговоре нису смели знати ни Немци ни Италијани, чак ни фратри католичке цркве. После рата, створен је мит о Јосипу Брозу и његовој “генијалној” варци Немаца рушењем моста на Неретви. Легенду о рушењу моста и обмани Немаца оспоравали су Брозови најближи ратни сарадници: Александар Ранковић, Коча Поповић, Велимир Терзић, Радован Вукановић, Павле Јакшић. Сви команданти дивизија сем Пека Дапчевића.
Створен је мит о „најхуманијој бици за рањенике у историји ратовања“. Међутим, чињеница је да су многи рањеници успут остављани по шумарцима, неки чак и намерно. Било је пљачке, дезертирања, самоубистава, стрељања својих бораца пред стројем и народом. После повлачења партизана са тог терена, усташе су прочешљавајући терен, пронашле и убиле више од 200 рањеника, бораца, међу њима избеглица жена и деце са Баније. Њихови сарадници, сакупљали су рањенике, а децу гонили у сепетима на коњима.
Тајни преговори између партизана и Немаца за време Битке на Неретви ду су били државна тајна Титови најближи сарадници: Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит, преговарали су са немачким командантима. Били су то тзв. Мартовски преговори. Партизанска делегација је четнике Драже Михаиловића представила је као своје главне непријатеље. Такође, су изразили спремност да се заједно са Немцима боре против западних савезника уколико се искрцају на обале Јадранског мора.
За ову битку везане су многе занимљивости, анегдоте, неке би биле и за партизански стрип „Мирко и Славко“. Тако командант 2. пролетерске партизанске бригаде пише како петорица партизана, козјом стазом, гоне 400 заробљених четника – ниједан им не побеже?!. Војни историчар пуковник Мехмедалија Бојић пише како су Тито и Ранковић код моста у Јабланици јурили четнике. Тито с машинком двојицу разоружао. А истина је да ни пушку није носио оно јутро 10. марта 1943. када је прелазио преко моста. Вита Цветковић, командант једног болничког ешалона, забележио је Брозов прелазак преко моста. Поред скеле метеж: измешали се борци, рањеници и избеглице. Броз опомену бабу са Баније: „Мајко, причекај мало док прођу борци.!“ а она га је погледала и иронично упитала:
Борци! И ти си ми борац! Ако си борац, гдје ти је пушка?
Стара Банијка је рекла оно што је видела, а Вита Цветковић забележио у свој ратни дневник.

***

Филм Вељка Булајића „Битка на Неретви“ без премца је најскупљи и најграндиознији филм у Социјалистичкој Југославији. Велики филм – велике обмане. Био је то велики државни пројекат, иза којега је стајао војни и политички врх државе. У његовој реализацији учествовало шездесет најпознатијих домаћих и страних глумаца. На терену је ангажовано 6.000 војника ЈНА, са тенковима и топовима различитог калибра. Ескадрила од 22 борбена авиона летела је пуних 40 дана, скоро колико и немачки и италијански бомбардери за време Битке 1943. У сценама учестовало преко 5.000 статиста. Према службеним проценама филм је коштао 4,5 милиона долара. Док су амерички извори изводили цифру од 12 милиона долара. Драшко Ређеп, познати књижевник, филмски посленик, открио је детаљ да никада није изведен финансијски план филма „Битка на Неретви“.
У филму је требало да се прикажу аутентични догађаји о бици која је вођена у пролеће 1943. Међутим, Булајић је без двојбе правио партизански филм, идеолошки обојен. Свету је одаслао слику четника – негативаца, издајника злочинаца, кољача, колаборациониста с италијанским и немачким фашистичким снагама.
Булајић, је често у инервјуима истицао да су усташе у Бици маргинално учествовале. У филму се појављују тек у 34 минути, као вешају двојицу анти – фашиста.Међутим, чињеница су велике злочине чиниле. По злу чувена „369 Вражја дивизија“, у којој је било 90 Хрвата, и усташка Црна легија, извршиле су стравичне злочине над српским народом од Баније до Неретве. На залеђеном Грмечу у јануару 1943. побили су око 6.000 рањеника, жене, деце и стараца. У Злопољу код Дувна, масакрирали 360 партизанских рањеника, болничаркама очи вадили. После повлачења партизана из долине Неретве, усташке јединице „пречешљавале“ су терен, сакупљале остављене рањенике и стрељале. Побили су око 200 партизана и вели број српских избеглица. У сепетима на коњима догонили децу, избеглице са Баније, као за такозваном данку у крви – у турско доба. Невероватно, тих страшних усташких злочина нема ни секунде у филму Вељка Булајића.
А што се тиче четника, читајући партизанску литературу, за време Битке нису убили ниједног заробљеног партизанског рањеника. Такође, на десној страни Неретве, у коњичком крају, у комплексу више од 20 муслиманских и хрватских села, кроз које је прошло око 10.000 четника није убијен ниједан муслиман или Хрват. На левој страни било је неких освета, Победници наводе 30 убијених.
На крају, када је реч о односу четника према муслиманима за време Битке, илустративан је овај пример. Ђенерал Дража Михаиловић са Павлом Ђуришићем и његовим јуришлијама, стигао је у Калиновик, при крају борби, 20. марта. Свечано је дочекан од својих бораца и народа. Сутрадан је кренуо у Бјелимиће комплекс муслиманских села – око 5.000 становника. Муслиманке су га дочекала са децом у наручју и колачима гурабијама – најлепшим посластицама. Муслиманима није фалила длака с главе. Ови догађаји нису забележени у комунистичкој историо – графији, али су зато остали у трајном сећању народа тога краја.