Стеван Сремац (1855–1906)
Срђан Орсић
НОВО ЧИТАЊЕ РОМАНА ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Стеван Сремац представља једног од најзначајнијих и најчитанијих писаца
српског реализма. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века стeкao је изузетан
углед у књижевним и друштвеним круговима, као и дотад незабележену популарност
у широј читалачкој публици. Одушевљени његовим реалистичким, стилски питким
и пријемчивим прозним изразом, готово сви говорници српског језика могли су да
препознају заједничку црту са Сремчевим јунацима. Читаоци су уживали у разноликим дијалектима његових протагониста, смејали се њиховим догодовштинама,
карактерним цртама и особинама, па су поједина Сремчева дела, готово одмах по
свом настанку, нашла место у самом канону српске књижевности.
Потекавши из војвођанске средине, а живећи и радећи на југу Србије и у
Београду, Сремац је остао подједнако близак читаоцима на свим нашим просторима.
У његовим делима они су препознавали призоре из властитог свакодневног живота
и непосредног окружења, из недавне или давне прошлости, као и из живота сународника и њихових суседа на другим географским подручјима. У оквиру свог књижевног
рада, обухватајући широк спектар тема – од прича из далеке историјске прошлости
српског народа, преко реалистичких приповедака и романа, до политичких текстова
у тадашњој штампи – Сремац је обрадио бројне мотиве и представио читаву галерију
разноликих ликова.
Један од највољенијих српских писаца свих времена, Стеван Сремац је својим
животним путем у великој мери одредио и теме свог плодоносног књижевног стваралаштва. Рођен у Сенти, у Бачкој, 1855. године, школовао се у Београду под покровитељством ујака Јована Ђорђевића, а након тога је службовао као професор у Нишу
и Пироту, пре него што се поново вратио у престоницу. Као веома млад, учествовао
је као добровољац у ослобађању јужних српских крајева, а касније је, током
професорске и књижевничке каријере, радо и много путовао, обилазећи Дубровник,
Мостар и друге тада још густо Србима насељене пределе. Живот је окончао,
трагичним случајем, у Соко Бањи, 1906. године. На својим путовањима и у срединама
у којима је живео, сусретао је људе који су били репрезентативни представници своје
заједнице. Памтећи занимљиве приче, анегдоте и догађаје и бележећи у свеске скице
за будућа дела, као и народне мудрости и особености свакодневног живота, Сремац
је овладао умећем карактеризације типичних ликова са различитих поднебља, што је
вешто и доследно уграђивао у своје књижевно стваралаштво.
Своме завичају, плодној српској војвођанској равници, Стеван Сремац одужио
се најобимнијим својим штампаним делом, романом Поп Ћира и поп Спира, објављеним у првобитној краткој верзији чак и пре Ивкове славе1, али најпознатијем
по објављивању у наставцима у Бранковом колу 18982, те и самостално у форми књиге
исте године. Фама која је настала након објављивања овога дела3, једна је од првих у
нашој књижевности, а популарност коју овај класик и дан-данас има међу
читалаштвом, довољно говоре да је, осим о нишком поднебљу, и о своме родномкрају
Сремац оставио вредне и трајне писане трагове.
По простору који у овоме делу описује, и по карактерима који из њега
произлазе, Сремац је био сличан Јакову Игњатовићу, али се од њега и разликовао.
Док је Игњатовић строго критиковао пропаст српства у јужној Угарској и наводио
разлоге и појединце одговорне за такво стање, Сремцу је завичај остао у лепој
успомени, па је као такав и приказан у његовим делима са завичајном тематиком, као
простор у којем живот тече по устаљеном реду и спорим, добродушним ритмом.
Такође, завичајни језик Сремчев, којим се у делу говори, одговара апсолутно, својим
ситним неправилностима и бројним посуђеницама, животу у војвођанској средини.
До данашњих дана много неизмењен, језик војвођанског села, спор и прилагођен
окружењу бројног несрпског живља, садржи у себи све оно што и сама Војводина: у
турцизмима, дах народне прошлости; у германизмима и хунгаризмима, покушаје
модернизације и укључивања у више друштвене токове, а у својим посебностима,
јединство свега од чега потиче и средине у којој се развијао.
Свој хумористички роман, у коме је дата широка панорама војвођанског села и
живота на њему, аутор је сместио у неименовано богато село у Банату, које је имало и све
одлике његове родне Сенте, али је радњу романа аутор ипак изместио на другу обалу
Тисе. У идиличном амбијенту, где се ђермови дижу ,,право тамо звездама“, сокак се
,,шарени од момака и девојака“, у кућама које су ,,пет прозора са сокака, а прозори пуни
цвећа“ и где су дворишта ,,дивна идила сеоског газдинства“, одвија се полако и са много
споредних радњи и ликова прича о животу који иначе ,,тече доста монотоно и дремљиво“,
осим у изванредним приликама, које се после препричавају и уђу у легенду. Једна од тих
легенди, анегдота је која чини главну тему дела: сукоб свештених лица који је завршио
тучом и избијеним зубом, те тужбом која се после пред владиком неславно завршила. У
расписаном приказу овог кратког сижеа, Сремац је у дигресијама од главног тока радње
на најбољи начин описао своје завичајне пределе.
Премда је у оквиру главне тематске линије дела често одступао у описима како
би развио радњу, истакнуте појединости или ликове, а понекад исписивао и засебна
поглавља за која је у поднаслову указивао да их читалац, будући да нису непосредно повезана са основном темом, може слободно прескочити, писац је сеоски амбијент
и атмосферу дочарао с толиком пластичношћу да ликови и призори пред очима
читалаца готово оживљавају. У слици богатог села и живота сељака, кроз описан
изглед дворишта и имања, а посебно кроз споредне ликове, и пре свега странкиње
међу њима, које од поглавља у којима се само појављују, до делујуће силе у делу
прелазе кратак и жустар пут, писац је створио класик српске књижевности, који
представља, чак и данашњим генерацијама ученика, једну од лектира које се са
задовољством и лако читају.
Као једна велика ауто-слика, овај роман доноси представе ликова типичних
Срба из равнице. Ликови попадија, које и доводе до читавог сукоба и руководе
поступцима својих супружника, и ликови њихових ћерки, обликовани су тако да, тек
када се упореде са представљеним ликовима мађарских и немачких девојака које
послужују по кућама и са ликовима сеоских сплеткарошица фрау-Габријеле и
Цвечкенмајерке, дају слику свих типова оновреме војвођанске жене. Од гласних и
робусних попадија, које гледају свој интерес и друштвени положај, те много полажу
на ,,унтерхалтунг“ и ,,немецко воспитање“, преко тако васпитане Меланије, Сремац
јасно открива своју симпатију за лик чедне и свакодневне српске девојке, каква је
била поп Спирина Јула. Радећи све послове у домаћинству као и девојка која
,,помаже“, она није остајала као искварена кућна помоћница у разговорима са
момцима и војницима, нити је оболела од литературе коју је читала, као Меланија,
која је непрестано меланхолично патила и свирала тужно клавир. Срећна судбина
Јулина, начин је на који је писац истакао победу њених врлина над манама других.
Ликови свештених лица, Поп Ћире и поп Спире, као и епизодисте поп-Олује,
дају и целокупну слику црквеног сталежа онога времена. Свештеници живе добро у
добрим и богатим парохијама, напредују у звању на најразличитије начине, домишљотишћу и довитљивошћу, а владика је неприкосновени суверен, издигнут на ниво
црквене и световне власти.
Лик учитеља Пере пример је младог, романтичарски занесеног, школованог
Србина онога времена. Он ,,не мари за покенесе и нокенесе“, тј. све српско цени
далеко испред немачког, али му опет импонује пажња, ,,унтерхалтунг“ и ,,немецко
воспитање“ фрајла-Меланијино. На крају, схвата да је погрешио, и да није срећан, те
да би са правом српском девојком, каква је Јула била, био далеко срећнији.
Довитљиви Шаца, пример сеоског бећара, који, као ни сеоски лопови из
приповетке, није злонамеран, идеалан је спој са српском девојком каква је била Јула.
Он пише песме, преписује песмарице, пева и свира, али и ради као берберин и
планира будућност, у којој чека и велико наследство. У животу управо због своје
једноставности и доброте и срећно пролази, јер није, као учитељ, препустио другима
да му управљају судбином.
Црквењак Аркадије, који је, као и поп Ћира, ,,мрзио на Вука и његове реформе
по којима се човек не може разликовати од паора“, и причало Нића Боктер, својим
ликовима представљају сналажљиве сељаке, који се за себе увек снађу и побрину, и
у свему, без нарочите туђе штете, увек уоче и неку своју корист.
Ипак, поред свих ових прослављених ликова, ми ћемо, као централну тему
наше приче, представити ликове странаца који се у овоме великом роману налазе, При описивању домаћинства поп Спириног, поменута је, неизоставно, и
његова послуга мађарске народности:
,,Лепа, велика кућа, а на њој ни крајцаре дуга. Пет прозора са сокака, а прозори
пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама. Пешаци улазе на врата, а кола
на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због
лопова, а још више због Мађарице слушкиње“ (Сремац 1972б: 65).
И у суседном свештеничком дому, слушкиња је била Ержа, друга половина
једре маћарске јабуке дате на службу у српске куће. Две истоветне девојке, које су до
удаје служиле у готов једнаким домаћинствима свештеничким, и потресе изазване
свађом господе пароха поднеле су мирно, чак имајући времена и налазећи и начина
да се састану и са својим удварачима:
,,Жужа и Ержа су и даље лепо живеле међу собом (не хтевши се повести за
својом завађеном госпоштином), и састајале се на сокаку, као и пре свађе своје
госпоштине, са својим хуланерским капларима, а свака је имала свога. Једнога су оне
саме међу собом звале Затрацени, а другога Шецко-Једно. А та су имена они добили
према различитом свом темпераменту. Један се љутио кад је видео своју Жужу да с
оним другим разговара, и одмах псовао: Затрацени!, а други није био такав, него коју
пре нађе,Жужу или Ержу, а он вели: Шецко-једно (каже да му је свеједно), па курише.
Оне су се свако вече налазиле, и том приликом су између осталога још и саопштавале
једна другој све што се у кући једне или друге казало, говорило или догодило, а од
њих су опет њихове госпође сазнавале све, што је опет био трајни узрок вечитом
потпиривању и подгревању једаред већ отпочетог страшног непријатељства. Па је тако
и вечерас, поред свега посла, Жужа од времена на време уграбила прилику и излазила
с пуним бокалом на сокак своме каплару Затрацену и Ержи, која је опет била са својим
капларом, и ту казала све Ержи шта је и како је. Ту су пред кућом пили, па чак и играли
уз свирку која се лепо чула из куће“ (Сремац 1972б: 291).
Херојски карактер једнога од службом срећно у банатско село распоређених
војника, који је својим именом сведочио о истоветности обе девојке, која стоји у
равни и са једнакошћу других упарених ликова, показан је најбоље на примеру
његове проверене храбрости и сигурности у најтежим условима:
,,чу се из кујне глас јаросне гђа Персе… – Шта ће сад овај лонац овде кад му ту није
место!? Чим се само макнем корак из кујне, одмах се направи вашар! И одмах затим чу се
страшан тресак, и полетеше црепови од треснутог лонца на све стране по кујни. Меланија
побеже у собу, а Ержа, бојећи се (из искуства) да њој који други не полети о главу, побеже у
авлију право камари сламе, да начупа сламе за пећку. Па и сам Ержин хуланерски каплар, кога
су звали Шецко-једно, који је већ поодавно џоњао у мраку на авлијским вратима, и коме је у
његовом Коњичком правилу стајало да хуланер треба неустрашиво да дочека бар десет бâка
(пешака), и он је побегао кад је чуо ону страшну вику и праску из кујне, па је побегао као да га
сам Бунапарта вија. И он се уклонио испред опасности испред које би и читав ескадрон побегао;
и бегао је бестрага, ратосиљајући се за вечерас сваког уживања“ (Сремац 1972б: 282).
Тип личности који је представљен кроз ова два лика, као и кроз ликове веселих и
распуштених кафанских жена које су дошле главе некад богатим сељацима, живео је у
домовима свештених лица, али је припадао свету који живи много брже, страственије и
са испуњенијом свакодневицом. Да у селу постоји, поред Срба који натенане
проживљавају свој век, и веселији део, оком видљив и на дохват руке, писац сведочи када
описује део места насељен мађарским живљем, кога помиње поп-Ћириница када жели
да нагласи буку коју су сви у сокаку морали истрпети (,,ноћом неки гајдаши, тамбураши,
трумбеташи, Ћиро, неки курмахери и неке нахт-музике, к’о да смо на Тиса-парту, тако
ми је изгледало.“, и који је у јединој фусноти у роману Сремац описује:
,,Тиса-парт, тј. обала Тисе, управо онај крај вароши што је покрај Тисе; крај обично
Ма ђарима насељен, у коме је према томе, следователно, ноћу много живље него дању“
(Сремац 1972б: 162).
Насупрот Мађарима, у селу са са Србима становали и Немци, миран и од
Атилиног племена – готово у свим случајевима – много повученији свет. Уз локалне
Немце, представљена је и, једном сликом у дому поп-Спирином, и сама личност
великог властодршца, у послу у коме се нико од банатских паора није надао да ће га
затећи. На дувару у дому свештеника висила је и
,,слика доброга цара Јозефа како је узео једном паору плуг из руку, па сам он оре, а
паор Шваба диг’о руке, а упро свој благодарни телећи поглед у небо, па вели: – О, боже,
овакога монарха дај да получи свака нација!“ (Сремац 1972б: 91).
При самом крају романа, приказана је и једна типична немачка сеоска
породица, која се, добросуседских односа ради, носећи и посебан поклон, упутила у
српске сватове, у којима је завршила и у колу, и у том приликом спеваној песми:
,,Поред Нићиног великог паорског кола, и у њему оног ћифтанског малог, ухватило са
још једно треће, опет паорско. У њега увукоше и неке Швабе из другог краја села, а међу
њима и Сепла сувачара и жену му Бетику и ћерку Кредлу. Сепл је из поштовања према поп-
Спири као лојалан Шваба и мештанин, донео младенцима торту на презент. Унели су је
торжаствено; најпре је ишла Кредла са тортом, за њом Бетика са великим штајерским
амбрелом, а за њима кривоноги Сепл са тешком лулекањом и са отромбољеном доњом усном.
Извињава се Сепл да не зна српски ни говорити а камоли играти, све му то не помаже! Игра
Шваба ако му се и не игра! Гледа га Нића Боктер из оног другог кола, гледа и Сепла и
Сепловицу и друге Швабе иШвабице како смешно играју, па отпоче: Игра Шваба иШвабица,
А наШваби кабаница; Боље игра кабаница/ НегоШваба иШвабица!“ (Сремац 1972б: 309).
Српске жене деветнаестог века биле су те које су немачки народ, односно
његов оновремени образац образовања и међуљудског опхођења, уздизале на пијадестал. Сматрајући да сваки млад човек – па тако и у село новопридошли учитељ
Пера – по дифолту мора да ,,воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг“, у жељи
да ћерке што боље удају, помодне српске домаћице давале би ћерке на школовање у
приватне установе које су по варошима и градовима обично отварале немачке уседелице. По том примеру, образована је фрајла Меланија:
,,Меланија је добила прилично васпитање; била је у леру код неке старе фрајле у
Бечкереку, и тамо научила многе за младу девојку врло корисне ствари, а између осталога у
првом реду немачки; немачким је тако владала да је, како је гђа Перса уверавала, ноћу бунцала
само на немецком“ (Сремац 1972б: 105).
Њена мајка, протиница Перса, сматрала да ,,то се данас тражи, без немецког
воспитанија нигде“ и да су за младу девојку најважнији ,,Клавир, хеклерај, валцер и
немецки“.
Немецки воспитане, а при томе и саме, бар по једном родитељу, Немице, биле
су и две сеоске централне женске фигуре, које су сви познавали: кројачица Габриела
и бабица Цвечкенмајерка. Оне су по селу сваку вест разносиле, настојећи успут и да
је украсе, те је село, обавештено из њихових извора и амплификација, о сваком
догађају, па и о сукобу свештеника, знало причу која је својом интересантношћу,
идући од куће до куће и од уста до уста, надрастала и саму оригиналну верзију
догађаја, али и границе могућега. Сав тај неовлаштени гласнички посао, изискивао
је заиста много труда, а за његово честито обављање,
,,заслуга за то припада гђици Габриели. Она је била као нека врста машамоде у селу.
Отменији су је звали сеоским телеграфом, а паори сеоским добошем, а названа је тако не
онако напамет, него што је доиста личила и на једно и на друго. Што се год добро или зло,
лепо или ружно, десило у једном крају, за тили час сазнали су сви остали крајеви, од Швабине
суваче, па све до иза вашаришта. А знала је добро и немачки, па јој је утолико шири био терен
и поље рада за купљене и распростирање новости, и са тих преимућстава била је присна
пријатељица са гђом Цвечкенмајерком, месном бабицом, којој је сваки дан ишла на јаузн са
штрикерајем у корпици. Ту су једна другој рапортирале што је која дознала, и после разносиле
врло савесно и ревносно новости по селу“ (Сремац 1972б: 168).
Посебне предности језика народа из кога је и сам властодржац велике жуто-
црне монархије, госпођица Габријела горљиво је бранила, истичући при томе и своје
специфичне језиче афинитете:
,,Није то да говорим и држим страну што ми је мама била Немица,… ал’ сасвим је
тако. Зар не? Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски, некако је
за то згоднији; али за фине ствари, опет вам кажем: само немецки! Само немецки, слатка
моја!“ (Сремац 1972б: 175).
Приказ фрау Габриелиног амалгама говора српских паора и тобожње немачке
више класе, најбољи је у тренуцима када иста госпођа, по незапамћеном невремену,
прати фијакер којим у Темишвар, игром и вољом случаја, путују оба завађена свештена лица. Она их, иако непозвана на испраћај, испраћа гласно и речима:
,,Тако вас волем, то је лепо! Шармант! Аусгецајхнет! Браво, господин-Ћиро, браво!
Клањам се! Кис ти ханд! Тако, то је красно! А не да се мрзите и свађате! Даклем сте се
измирили; нисте више фашê, даклем алте фрајндшафт ростет ни; даклем, опет вреди
штагођ; па сад правите лустрајзе? Јел’те? Путујете заједно?. Браво! Е, сад сам сретна, јербо
сам видела шта сам давно и једнако желила. Моја гратулација и мајн грус!, виче фрау
Габриела која је била завирила у кола и видела, на велико и њено чудо, оба попа како седе лепо
један поред другог. (Сремац 1972б: 237).
У осталим спомињањима народа који нису српске народности и православне
вере, у роману се истичу места где се богата авлија оца Спире и сав животињски свет
у њој пореди са Нојевим ковчегом, те се истиче и да петао ,,као какав јакобинац са
својом црвеном капом“, живи у окружењу бројних кокошака, те све то поприма обрис
,,праве мормонске фамилије“. Такође, и чувени патак поп-Спирин, који се ,,од
несрећне љубавне чежње већ осушио као какав провансалски трубадур“, поређен је имаголошки, јер је његову обест и полну неспутаност, због које је кућа на лош глас
изашла, сам свештеник, љут на понашање потентног плована, поредио са Турцима
Агарјанима. У ликове животиња-странаца, уклапају се и за село потпуно нетипични
пас госпођице Габријеле, назван по својој раси Пинчика, и њен мачак, назван на
матерњем језику газдаричином, хер Катер, али ипак сасвим балканског мачијег
менталитета. Поред тога, Нића Боктер говори Пери Тоцилову да је заклао два
свињчета ,,дебела к’о Енглези“, а у причи која се пред кућама навече на селу
препричавала, изнета је читава једна историја из далеке земље која је имала са
животињском најездом проблеме библијских размера, али их је решила као у чувеној
причи о фрулашу из Хамелина. Банатски паори прилагодили су својој топонимији
сиже, те изнели овакву верзију приче:
,,о скакавцима и пацовима и о Талијанима мајсторима што имају некакву свирајку па
умеју њоме да их извабе из свију кућа и амбарова, па их изведу за собом, а пацови трче к’о
на дâћу за њима, а мајстори једнако свирају па их изведу чак иза вароши до велике баре или
на Тису, а пацови све један преко другога, па к’о људи скачу у бару или у Тису“ (Сремац
1972б: 147).
Такође, пред кућама се причало и о сталној теми у српском народу, великом и
братском народу руском и његовим србољубивим православним владарима:
,,Пред другом кућом опет приповедали о Русима. Један приповеда како су Руси највеће
царство, и како са сваким ратују и свакога туку у рату; а бог им помаже јер држе све посте, па
посте и на сами други дан Божића, ако се, то јест, стрефи да падне у среду или у петак. Док
је лето, они хоће нешто и да отрпе, па ћуте, али туве све, и чекају зиму, јер су, кажу, лети
млитави, а кад засвира северац и заокупи мећава, а њима тек онда дође права њихова снага,
па се онда њихов цар само прекрсти са три прста к’о и ми, па баци капу од себе, па запита
друге цареве од друге вере (јер он је српске вере): – Ко ’оће да се бијемо? Ево, ту сам, нек ми
изађе! А они ћуте к’о мишеви“ (Сремац 1972б: 147).
Као најневероватнија прича, приповедао се успех једног Србина из Баната у
далеком свету, који је планету немерљиво задужио, спашавајући и констелацију на
небу и природно ноћно осветљење које на Земљи и данас уживамо:
,,Пред петом се кућом опет скупили око једнога који се ономадне вратио из Бечкерека –
камо је одвезао био неке Чивуте, грошићаре житарске – и који им је приповедао много нових и
чудноватих ствари. Приповедао им је како је у Бечкереку слушао и чуо од једнога господара који
је много књига прочитао, а и сад јошједнако поваздан чита све новине, како су се ту скоро, лане
или ономлане, неки људи, чак тамо преко мора у Америци, спремали да пуцају из топа на месец.
Па већ и израчунали лепо све кредом: колики треба да је топ, колико тане, а колико барута и до
ког термина треба да стигне тамо тане и да тресне о месец. Па баш таман кад су већ хтели да
припале топ, сети се један Банаћанин, баш ће бити да је био из Иђоша, који се ту стрефио, па
скине шешир и мане руком и каже: – Молим лепо, каже, господари! Сад ви ’оћете, наприлику
кáсти, онако, к’о људи, да опалите на онај месец горе. То је све лепо и красно и фајн, вели
Иђошанин, али је л’ вам пало на ум шта ће бити ондакана од наши ушију кад овај топ рикне к’о
сто магараца; та неће ту остати читава увета одавде све до Иђоша! Ај, јесте л’ то промислили?! А
после, нека, вели, ђаво носи и наше уши…. ни магарац се, каже, није прославио са оноликим
његовим… Ал’ шта ћемо брез месечине? Шта га ће ту шталога пробивени’ и коња покрађени’
бити, кад још и поред месечине, па једва да сачуваш вранца од рђави’ људи! Ај, то ја вас питам?
А они се, веле, ухватили сваки за своје уши, па зинули, па се замислили, а после га питали: – А
одакле си ти, пријатељу?Аон каже: – Ја сам из Иђоша! – Из Иђоша?, питају они. – Баш из Иђоша!
– А ди је то? – Та Иђош, каже он, зар Иђош не знате?! Та између Сајана и Кикинде, ал’ ја нисам
дишкрећанин! – Е, фала ти, кажу му они, и за наше уши и за месечину. Нећемо пуцати; само штета
што смо се толико истрошили!… А добро си каз’о откуд ти само паде на памет то? А чули смо,
кажу они, да су сви Иђошани на твоју ворму паметни! А, баш ти фала! – И тако од ото доба,
приповеда онај даље, кад си тамо, само кажи да с’ из Иђоша, па не бери бриге; јербо су Банаћани
спасли свету месечину, и месец остао на старом свом месту.Итако одонда је сваки Иђошанин фрај
на скели и на ћуприји и свуд, и не мора имати пасош кад купује барут за чворке и зечеве, и не мора
да пуши трафику, нити му ико тражи пасош кад продаје коње. То је иђошко право одондак. Тако
онај приповеда, а они око њега зинули па слушају; понеки још четврт сата остао са ражјапљеним
устима од чуда, све док му нису казали да заклопи уста и да иде спавати. Тако се, ето, један наш
Банаћанин у далеком свету прочуо, а Иђошанима обећано једно звоно од онога топа“ (Сремац
1972б: 150).
Попут сељака, и свештена лица су, док су још били у љубави, разговарали,
између осталога, и о својим геополитичким предвиђањима:
,,Запамтио сам добро, кад год је тако родна година била и јефтина била ’рана, увек је
било рата. Сад како је, то ја не знам! Ваљда и ти цареви побесне к’о и паори. Ал’ видећете
само да ће Баћушка заокупити!… Биће, држ’ не дај! – Боме, ако се умеша онај наш сјеверни
стриц, биће повуци потегни; сви су изгледи за то. И ја исто тако шацујем, потврђује поп
Спира. – Ено гледам само на асентирунгу: какве ти не узимају у војску. Чисто веле: дај само
нек је више каноненфутера! Сад им је свака жгеба и наврта добра; нема више унтауглих! Ено
и Перин онај муцало, нема предња два зуба, а не уме сексер крајцара да израчуна, па и он
ост’о у катанама. Не ваља, ништа не ваља! Биће, што рекли наши стари, крвопролитија неког,
биће, биће!“ (Сремац 1972б: 102).
Предвиђања банатских свештеника испоставила су се – додуше, са извесним
временским размаком од тренутка самог изрицања, али – тачнима. У Дневнику о
Чарнојевићу Милоша Црњанског, у огромној кланици насталој на фронту на којем су
управо мобилисани, између осталих, и завичајни сународници оца Спиридона и оца
Кирила, на табли на кревету неименованог јунака-суматрасите, поред свих имена,
стоји управо и злослутна реч коју је употребио Сремац у свом делу, а која је описала
вредност човека у Великом рату: ,,А над мојом постељом стајаше таблица под распе-
ћем са црном бројаницом, и на њој беше, као од шале, од веселих другова написано
немачки: Name Petar Raitch Charge: Stellenloses Kanonenfutter (курзив С. О.) Religion:
gr-ort Stand: ledig Alter. 23 Beruf. K“nigsmord Diagnose: Tuberkulosis“ (Милош Црњан –
ски, Дневник о Чарнојевићу и друга проза, Нолит, Београд, 1983: 45).
У опширној и интересантној слици живота у наоко мирној панонској равници
у деветнаестом веку, Стеван Сремац је и ликовима странаца представио у потпуности
сво богатство и јединственост овога поднебља. Кроз ликове странкиња и странца, са
којима Срби живе заједно, али и о којима имају и – најчешће оправдане – хуморне
примедбе, приказано је да тек суживот испуњава свакодневицу догађајима који му
дају срж и суштину. Упарени као и локални српски живаљ, у овоме роману се и људи
других народности појављују у двоструким манифестацијама своје истоветности.
Мађарске слушкињеЖужа и Ержа, њихови официрски удварачи Затрацени и Шецко-
Једно, немачке сеоске торокуше фрау Габријела и Цвечкенмајерка, увек су два пола
једног истог типа, и увек тек заједно, као и свештеници и њихове супруге, чине један
готов лик, представљајући детаљно тип карактеристичан за време и поднебље.
Хумор као основна црта која одваја нпр. српске жене од немачких, не штеди
ни једну нацију, нити професију у равници стереотипизације епохе. Истим смехом
којим се добродушно подсмева и српском народу током целе књиге, Сремац се смеје
и његовим суседима, истичући да управо тако, у тој позицији, ни у банатском селу не
прави националне разлике у приказу паланачког менталитета. Ипак, у овоме делу
одређеном двострукошћу готово свих ликова, Сремчеви протагонисти имају још
једну двоструку манифестацију: прелазе из позиције објекта у субјекат, јер ,,објекти
се не смеју – смех почиње тамо где престајке објект“ (Радомир Константиновић,
Философија паланке, Откровење, Београд, 2004, 18). У делу у којем смех и међу
ликовима у радњи, као и међу посматрачима радње на сеоском сокаку одјекује током
готово целог романа, ,,исмејани се смеје истим смехом којим се њему смеју“ (исто),
прелазећи тако у позицију субјекта. Цело роман, цела проширена и надограђена
анегдота, настаје и расте управо због те интернационалне смене позиција смејача и
исмејаних, на којој се роман гради, и при којој се читаоци, као и аутор, смеју и
српским поповима, и немачким шнајдеркама. Интернационализам Сремчевог хумора
оправдава и његову афирмацију суживота у његовом завичају, коју управо најгласније
потврђује смех који не зна за националне разлике, већ само за оно што у њима може
да послужи за добродушан, незлобан смех. Ипак, и док су сви спремни да се без
икакве лоше примисли насмеју и најобичнијим, и најкрупнијим догађајима у животу
својих сусељана, у овом преплету Срба са осталима и Банату, као закључак може да
стоји поп Спирин резиме његове ситуацију у којој му је тек најближи заиста активно
и помогао, а који гласи ,,Тешко своме без свога!“.
Својим вештим књижевним обликовањем стварности, Стеван Сремац успео
је да се, мењајући средине, у суштини сам не мења. Оплемењен новим сазнањима и
књижевном грађом, градио је вешто ликове и типове којима је у свакој датој средини
приказивао посебности и општости времена и места у којем је дело смештено. У
својој хумористичкој слици света, било да је писао о родној војвођанској равници,
српским деветнаестовековним паланкама или престоном Београду и, на концу, о
Нишу, указивао је на различито и битно, на оно што би обичном посматрачу и
просечном приповедачу без сумње промакло. Као аутор великог броја дела који су
својом тематиком покрили велик део српскога простора, успео је да се у свакој
средини снађе као у властитој, и да остави у својим делим трајна и вредна хуморна
сведочанства о животу Срба и њихових суседа и суграђана у деветнаестом веку.
Дајући за своје време детаљан и исцрпан приказ свих народа у свом окружењу,
Стеван Сремац фаворизовао је Србе, истичући српске врлине у односу на мане
других, страних и другачијих. Ипак, ни критика других није отишла у неукусну меру,
јер је била вођена, пре свега, запажањем разлика у својству њихове хуморне
интерпретације. Етнички хумор потпомогнут је и у оно доба опште прихваћеним
стереотипима, који се ни до данас нису много мењали, а чије се место у нашем
схватању света само продубило. Поједине заблуде, пре свега о нашој супериорности
и надмоћи, једнаке су биле и пре више векова, као и данас што су, а биле су, и остају, одлична подлога за стварање хуморних сцена и приказа, који, ако не желе већ да
поуче, могу да укажу, кроз смех, на поједине лако поправљиве мане, које се, гледане
строгим и на хумор не привиклим оком, на први поглед не примећују.
Хумор Стевана Сремца, реконтекстуализован и реактуелизован, успева да из
његових класичних дела поручи нову поруку. Сагледан кроз визуру модерног човека
и друштва, Сремчев хумор стоји раме уз раме, или чак испред хумора модерних
стваралаца. Због тога, модернији приступ читању дела Стевана Сремца, са обраћањем
пажње на ликове који у први мах не представљају главне у романима, али се преко
њих и главни ликови до својих крајњих црта карактера формирају, може бити путоказ
за учитавање многих нових и занимљивих детаља и асоцијација. Пратећи кроз ликове
странаца у његовим романима Сремчев хумористички проседе, видимо комику,
гротеску, пародију, иронију, поређења, метафоре, хиперболе и градације, које у
времену када су написане стоје као једна мисао, а које у модерном добу, праћеном
другачијим значењима, не губе на вредности, него само потврђују велики значај и
високе домете дела Стевана Сремца.
(Предавање одржано у оквиру програма Српског културног центра Стеван Сремац
у Сенти, у Старој српској школи, у порти храма Св. арханђела Михаила, поводом 170.
годишњице рођења Стевана Сремца, 14. новембра 2025. године)
