Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Срђан Милићевић

БИТКА ЗА СИГЕТ – НАДА УВЕК ПОСЛЕДЊА УМИРЕ

Благо, тек осунчано септембарско јутро спустило се нежно на славонску равницу, као да се доле, на земљи, спрема вашар, а не крвава завршница једне велике битке.
Око полуразрушеног града кретала се уморна турска војска, припремајући се за нове нападе. Тобџије су пуниле топове, стрелци растезали лукове, пешадинци вукли грање и пруће за потпалу, јањичари подмазивали самостреле и секире. Два одреда коњаника, пре зоре, изјахала су на север у сусрет аустријској војсци.
Неочекивано, на цитадели опкољене тврђаве подиже се бела застава. Одушевљење, изненађење и неверица захватише турски табор. Од почетка, од неуверљиве султанове одлуке да главнину војске окрене према Сигету уместо према Бечу где се запутила, до овог јутра, све је командантима турске опсаде деловало као погрешно или као уклето. Једна од највећих армија коју је људско око до тада видело и која је кренула не само да освоји Беч, већ и да, ако јој буде ћеиф, опере ноге у водама Балтичког мора, безуспешно је месец дана опседала град за који је мало који везир пре поласка у рат и знао да постоји. И онда, месец дана након узалудне опсаде и три дана после још једног пропалог општег јуриша, над начетим али и даље неосвојивим бедемима завијорила се бела застава.
Глад, затрована вода или каква болест (већ данима се смрад распаднутих лешева ширио околним пољима и мочварама) натерали су их на предају, помисли велики везир када му саопштише новост. Можда је неуспела побуна или покушај одуговлачења!? Мораће да делује брзо и паметно.
Везир изађе из шатора да се и сам увери у вест о предаји града. Угледавши белу заставу и не показавши ниједним покретом или изразом лица да се обрадовао, позва чаушбашу и нареди му да у галопу ођаше и доведе му „ова три човека“. На уред но пресавијеној цедуљици коју чаушбаша узе, правилним, читким рукописом исписана су три имена, њихово звање, положај и јединица којој припадају. Много раније, одмах после првих пропалих јуриша, размишљајући о овој могућности, велики везир је одредио тројицу записаних војника као најпогодније за преговоре о предаји града.
Вративши се под шатор и отпустивши слуге, везир паде на колена, отклања омиљену дову, али се није успео до краја смирити и сабрати. Није ни чудо. Већ месец дана није се честито одморио, тело му се укочило и стегло. Последњи миран дан, којег се може сетити, био је онај на земунском пољу, када га је султан после смотре војске задовољно потапшао по рамену. Ту, у равници, испод тврђаве, на десној обали
Дунава, скупљена војска славила је Курбан-бајрам. Сваки санџакбег добио је на руке по тридесет хиљада аспри, а четворицу јањичара, који су се при проласку кроз Србију истакли у хватању хајдука и друмских разбојника, унапредили су у ред спахија. Весеље је било свеопште, хране и пића у изобиљу, а он, пун остварених жеља и замисли, стајао је на самом врху најмоћнијег светског царства, у потпуној милости оне моћалог султана.
Примали су то јутро заједно, на аудијенцију, представнике западних државица. Памти како су се султан и он погледали и осмехнули убледелим дубровачким поклисарима, обамрлим од страха због више стотина турских бродова у Јадранском мору, пред којима се склонила или побегла шпанска армада.Међутим, чим су скупили шаторе и кренули, све као да пође наопако. Некакав гроф Зрински, у ноћном препаду, разбио је и потиснуо турске чете које су прешле реку Драву да би главнини војске штитиле леви бок. Када султана известише о нападу и губицима, старац дланом притегну млитави десни образ, погледа на мапу обешену изнад носиљке и нареди да се војска, уместо на север, окрене на запад према Сигету.
За мање од две недеље, на разливеној реци и њеним баруштинама подигли су мост дуг близу пет хиљада лаката и ослоњен на сто осамнаест бродова. Биволи, коњи, камиле и волови превукоше преко понтона тачно две стотине и двадесет седам топова. Када су се војска и артиљерија распоредили око града, султан на сивом коњу изјаха на највиши брег. Отпоче напад.
Мало ко је очекивао да ће неколико хиљада хрватских и мађарских бранилаца, затворених у тој тврђави, озиданој од балвана и земље, без иједног камена у бедемима, издржати опсаду дуже од десетак дана. Али…
Тројица позваних стигоше пред везиров шатор. Разгрнувши свилене преклопе, велики везир изађе, одмери их од главе до пете и тихо, несигурно рече:„Ви сте одређени да у име његове светости договорите услове и начин предаје града.“
Као да се буди из сна или као да му се бриге ођедном истопише, везир се исправи, оштро их погледа и снажним гласом настави: „Мурат-паша ће да преговара и одлучује, Хамза-бег да прети и одбија све душманске захтеве, а ти ћеш…“, стаде испред проседог човека мало нижег од себе и упиљи му се у очи. Човек не издржа снажан, дубок и мрачан поглед, већ као дете ухваћено у преступу спусти главу, „… слушати шта се неверници између себе на мађарском, словенском или швапском језику дошаптавају и у погодном тренутку то што си чуо пренети паши на уво. Крените!“
Трећи преговарач чије име везир не зна или не жели да изговори је војвода Стјепан Милорадовић. Већ тридесет осам година војвода ратује за Турке и тако чува земљу и господство. Од свих ратних похода, а било их је седам, Стјепан и даље најдетаљније памти први поход на Беч. Као да је јуче било памти бистрину и панику, снагу и немоћ, оштрину и тупост, које су му се после сваког јуриша и крвопролића забадале у кости. Углавном су њих, хришћане, користили за поткопавање бедема или су их, са крсташем барјаком на челу колоне, слали у јуриш на збуњене извиднице немачких и пољских витезова, који су упадима на турске бокове покушавали помоћи браницима града. Имао је тада осамнаест година.
Стјепан није волео рат, било га је, наравно, страх, али је уживао у оружју, у коњима, у стварању братства међу ратницима, у временима где се лако могло уочити ко је јунак и добар човек, а ко кукавица и зликовац. Такође, с поносом се сећао војевања и витешких двобоја, јер га је природа обдарила великом телесном снагом и хитрином, а сваки човек, углавном, воли и цени оно у чему је најбољи. Уз то, Стјепан је, тако кажу његови ратни другови, јахао најбржег и најиздржљивијег коња, ковао најтврђу сабљу, чувао, боље од других, присебност у току битке, непогрешиво процењивао где су слабе тачке противника и када се пред разјареном непријатељском војском мора повући.
Он је, иначе, четврти војвода из куће Милорадовића чију титулу и принадлеж- ности потврђују турске власти. Још би се у Херцеговини, али ретко, могао наћи човек који је од оца слушао како је то изгледало за време слободе и хришћанских владара.
Кроз први век турске окупације Милорадовићи су прилично успешно прошли. Нема породице са ове стране Таре и Дрине која је као они успела да сачува, учврсти и прошири имање и углед, а да притом ништа не изгуби од поноса, части и начина исповедања вере.
Та њихова, ево већ, стогодишња борба није била нимало лака, ни једноставна. Када су оно четворица хришћанских спахија, међу њима и Стјепанов прадеда Радич, пред капијама Благаја дочекали турске официре и уручили им, у име одбеглих или побијених владара, харач и кључеве од града, нико није имао превише наде у времена што су долазила. Само да се сачува жива глава. Међутим, дан за даном, година за годином, и Милорадовићи се успешно уклопише у тимарски систем.
Није им, наравно, било лако да гледају како Турска незаустављиво напредује и јача, и како се границе према првој већој хришћанској држави померају све даље, али шта су могли него да ћуте и трпе.
„Примири се, прихвати нову власт као казну божију и прегурај некако до бољих времена“, пише у једном од сачуваних породичних летописа.
Објашњење за напредак Милорадовића под освајачем неки налазе у нагађањима да су они, у годинама преврата и прерасподеле богатства, једини имали довољно злата за подмићивање свих оних који одлучују о судбинама људи и покрајина; други, опет, њихов успех вежу за уносан посао трговине сољу. Уз то, или на првом месту, ишло их је у крви, ако се тако може рећи. Није било нараштаја без бар једног мудрог, образованог и у грађењу међуљудских односа вештог човека.
Наравно, не треба потцењивати ни податак да је с њима у некој родбинској вези била већина потурчене хришћанске властеле или, ако нису били крвно везани, онда су као, на пример са Поповићима, касније Ризванбеговићима, из Стоца, три века били кумови. Такође, на њихову срећу, већина кадија, у тих првих сто година турске владавине, били су правични и честити људи који су истински веровали у душу и вечни живот.
Мостарски муслимани, према породичном предању, представљали су им највећу опасност. Између осталог и зато што је међу њима било мало потомака словенске плаве крви. Њих су Милорадовићи, углавном, успешно заобилазили, а преговарали су, подмићивали или љубили руку онима у Сарајеву, чија реч је била задња и преко које се није ишло.

Када на беговским диванима и са кесама дуката не би успели остварити или
заштитити своја права, они су кретали у борбу за султанов ферман. А против султанових наредби, у тим годинама, ништа се није смело ни помислити, а камоли рећи.
Тако и тог пролећа, када Стјепан крену у свој последњи ратни поход, на столу
невесињског кадије освану писмо и царско одобрење за зидање манастира у Житомислићу.

Иначе, Милорадовићи су у рат ишли као лаки оклопници, на броју ретко када мање од десет војника. Правило је било да се на три хиљаде аспри годишњег прихода султану у рат шаље по један коњаник, а од харача су једино биле ослобођене самохране мајке и сироте кудељице.
Када превали педесет пету годину, Стјепан, за време чијег војводства кућа у сваком погледу доживи врхунац, одлучи да се повуче. Још је чекао да уда најмлађу кћер. Султанов позив за рат затече га у премишљању којем од братића да преда власт. Наредба стиже необично рано, почетком фебруара. Нека другачија, посебна строгост избијала је из сваке речи. Не само да ће се спахији који не стигне у бој одузети тимар, писало је у наредби, већ ће се и строго казнити свако ко не пријави врзмање швапских и латинских ухода по турској земљи.
За ово последње војевање Стјепан се месецима спремао. Прво је одредио једанаест војника и уговорио с њима накнаду. Онда крену куповина коња, откивање потковица и клинаца за копита, гланцање и подмазивање дербезана и алатки за поткопавање бедема. Товарили су се сандуци димљеног меса и пексимета, чиније џема, врећице соли, мехови сира, које су раније, у претходним ратовима, размењивали за сушено воће и анадолијске слаткише. Затезали су се стари и кројили нови кожни шатори, шила се и крпила обућа и одећа за најмање пет месеци ратовања.
Све до Сигета Стјепану је пут прошао лако и очекивано, али онда – потпуно га изненади тај град на води, са лименим светлуцавим крововима и црвеним заставама пребаченим преко зидина, са жилавим отпором који нико није очекивао. Трећи дан опсаде, у истом сату, погинуше два рођена брата Шиљеговић из Дабра. После су рањена још тројица војника из чете. Јуче је једном од њих отворио загнојену рану. Не верује да ће га жива затећи…
Стигоше на градску капију.
Испод јужног бедема, у заклону, чучали су турски војници. Током ноћи завршили су прокопавање још једног лагума, чекали су знак за потпалу и напад. Не знајући за белу заставу и предају, са чуђењем су гледали на тројицу коњаника који без заштите, као да су полудели, стоје испред главне капије док им коњи усплахирано поскакују по сувој земљи.
Иако ништа није указивало на превару и клопку, преговараче је хватао страх. Ипак су улазили међу изгладнеле, избезумљене, подивљале људе.Можда браниоцима треба само пола дана предаха и можда више размишљају о појачању него о предаји.
Турска војска преко извидница зна да нема хришћанске коњице на обзорју, али браниоци утврђења то не знају. Премда, и када би знали, вероватно не би до краја поверовали, јер нада увек последња умире.
Необичан је и начин на који је Стјепан стигао до везирове бележнице, а онда преко бележнице и до тројке одређене за преговоре.
Приликом смотре војске пред велике ратне покрете, султан Сулејман је имао обичај да организује разна такмичења, а победнике тих такмичења богато дарује.
Једанпут се бирао најбржи војник, други пут најбољи рвач, код опсаде Београда, ако је веровати летопису, бирао се најпрецизнији бацач копља, а пред освајање Багдада, разумљиво, најбољи познавалац Курана. У земунском пољу, пред полазак на Беч, болешљиви султан одлучи да се војници надмећу у познавању туђих језика. Стјепана наговорише да се појави пред царским шатором.
Убедљива победа једног хришћанина, који је ходајући светом и користећи даровитост да успут, као да му се речи лепе, научио пет страних језика, није са одушевљењем примљена у војсци, али га велики везир награди и запамти, одредивши му већ тада данашњу улогу. Јер нико не може, размишљао је везир, бити кориснији од тог неверника ако се хрватски, швапски или угарски витезови током преговора око предаје почну дошаптавати на свом или, можда, француском и шпанском језику.
Главни преговарач јеМурат-паша. Ко би гледајући овог замишљеног, наочитог и собом задовољног турског великодостојника, висока чела и модрих очију, могао помислити да је у царске сараје доведен као дете покупљено данком у крви. И то тако што га је стриц потурио уместо свог одраније одређеног сина.
У малом и можда непотребном одступању од теме да кажемо: највеће и најбрже успехе, изгледа, доживљавају оне државе и цивилизације које храбрим, вредним и оштроумним особама омогућавају напредовање, од роба до царског намесника, само ако им то њихове способности и срећне околности омогуће. Исто тако, тихо пропадају и труну она друштва која ометају или гуше напредовање виспреним, марљивим и истрајним личностима. Чим се у једној држави почне владати на основу заслуга предака или одраније стеченог богатства почне и посртање те државе.
Мурат-паша, заборависмо рећи, Арнаут по рођењу, подрхтавао је пред капијом и немирним погледом, као звер у клопци, прелазио преко рупа у зидовима тврђаве. Када су јуче над равницом пали тмурни облаци, без кише, знао је да ће се у тој тешкој оморини одлуке доносити брже и погрешније. Зато га није превише изненадила бела застава, као ни његов избор за главног преговарача.
Муратово напредовање и вртоглави успех нису везани за његову храброст и вештину војевања, нити за велику памет или сналажљивост, већ за сами почетак јањичарског живота. У Једрену, пре близу тридесет пет година, као седмогодишњи дечак легао је крај узглавља Мехмеда Соколиа, будућег великог везира.
Тих неколико страшних првих месеци боравка у логору, тражећи топао или сличним болом прекривен поглед, сјактиле су, у полутами, очи дечака отргнутих од читавог претходног живота.
После обрезивања загноји се рана тада већ замомченом Мехмеду, од које он доби дрхтавицу и паде у постељу. Иако се дечаци нису могли споразумевати речима, већ само погледима и покретима, између њих се, током болести, разви поверљив и дубок однос. Приносио је Мурат воду знојавом Мехмеду, одвајао му хлеба од своје порције, прао облоге, седео до изнемоглости покрај његових ногу.
Гледали су сеМехмед иМурат сетно и забринуто, немоћни да схвате откуда и зашто су њих двојица ту, у потпуно непознатом свету и језику. Скривајући сузе и јецаје покушавали су прихватити суровост живота и страшну људску потребу владања једних над другима. Убрзо се привикоше на неминовност своје нове судбине. Кренуше да се боре и пробијају кроз наносе живота, да побеђују и губе, да се смеју и плачу без најмањег покрета мишића на лицу. Расли су и усложњавали се. Мењали су покрајине, гарнизоне и владаре, стицали су и разваљивали пријатељства и кумства, али међусобно поверење и повезаност, настало у оној првој великој тузи и погубљености, два мала јањичара, никада нису довела у питање. Веза између њих остаде дубока и нераскидива.
Увек када му је било тешко или када би тражио човека од поверењаМехмед је зваоМурата. Звао га је, наравно, и када је напредовао. Прво јеМехмед постао командант дворске страже, потом адмирал и заповедник турске морнарице, онда генерални гувернер Румелије, на крају велики везир, први до султана. Чим би ступио на дужност и проценио околности, Мехмед је за помоћника или саветника доводио свог малог пријатеља из сараја у Једрену. Вукао га је за собом, али му и отварао пут. Мурат му је узвраћао потпуном оданошћу и послушношћу. Као да се ништа у њиховом односу није променило за више од три деценије: Мехмед се у грозници и модрицама пео клизавим и опасним степеницама освајања власти, а Мурат му бојажљиво приносио воду и облоге. И, згрчен крај ногу, молио се за његово здравље. Једино се, можда, то променило. Као одрастао човек Мурат се моли Алаху, а онда се, као седмогодишњи дечак, молио Христу.
Хамзи-бег, трећи коњаник, који чека да се отворе капије Сигета, делује на први поглед као погрешан или изненађујући везиров избор. Набусит, својеглав, без образовања и манира, он ни по чему, на први поглед, није био погодан за овако осетљиве преговоре. Али оно што други нису знали, везир је, као и обично, знао.
Већину свог живота Хамзи-бег је провео по границама чувајући најудаљенија утврђења царства. У једном од ратова са Персијанцима остао је у окружењу и на крају је предао добро утврђен и важан градМехил, који се још могао бранити. Таква је бар вест стигла до Стамбола. Две године провео је Хамзи-бег у персијском заробљеништву. И баш то искуство, како је три месеца бранити једно утврђење и како га и зашто на крају предати, када још имаш могућности за отпор, препоручило га је везиру. Јер ко ће боље од таквог човека умети да процени колике су браниоцима залихе у храни и оружју, колико има снаге и наде на њиховим лицима, колико су још, у ствари, спремни на жртву и борбу.
Са губитницима, чији живот не вреди много, није лако изаћи накрај. Они врло лако могу, у духовном растројству, осећај беспомоћности преокренути у напад надах- нутог јунаштва. Као бивши робијаш и командант града који се предао, Хамзи-бег ће најбоље, размишљао је везир приликом доношења одлуке о избору преговарача, препознати има ли на лицима ратника у тврђави још снаге за отпор и наде у преокрет. Или су их потпуно савладали умор и очај.
Преговарачи изабрани по необичном, али како видимо врло промишљеном поступку сјахаше. Капија се отвори тек толико да су један иза другог могли ући у град. Завезани коњи остадоше испред зидина. Војници који их пропустише гледали су у земљу. После тунела и уског пролаза стигоше до дрвеног моста и прокопаног канала. Кроз прашњаве улице закрчене опеком, балванима и земљом спустише се у доњи град. Ниједан кров није био без рупа, а ниједна кућа неоштећена. Са више места извијао се танак дим, цео град личио је на велико згариште.
На средини трга као споменик стајао је гологлав човек у танкој црвеној пелерини до изнад колена. И без представљања знали су да је пред њима капетан Зрински, командант одбране. Као да нешто крије, капетан је држао леву руку иза леђа, а десном се наслонио на сабљу. Густа валовита коса падала му је на рамена. Пришао им је два корака, лагано се поклонио и показао сабљом на дугачак сто испод полусрушеног зида.
Овај човек лако може одустати од предаје, помисли Мурат-паша.